Antikvarnica

Već godinama, jednu od mojih najvećih strasti predstavlja preturanje knjiga po antikvarnicama, ili, ako vam je prijatnije uhu – staretinarnicama – da upotrebim tu našu prelepu, starinsku reč, danas već u rashodu, kao i toliko toga. Antikvarnice su za mene oduvek bile lepe na uznemirujuć način. U te čudesne „božije barke“, prepune izdašnih otajstava i krasota, ulazio sam sa gorljivom strašću, uvek imajući na umu onu Šejkinu devizu „Transit classificando“ („prolazim klasifikujući“), a u nadi da će iz te vrhunaravne mase papira, estampi, starih gravira, litografija sa prizorima iz lovačkih hajki, razglednica „sunčane rasvete“, pisama ukrašenih starinskim vodotiscima, predratnih erotičnih fotografija, veduta, mapa, autografa, atlasa i manuskripata, nošen nekom misterioznom strujom dobre predaje, do mene doplutati i izroniti kakav dragulj.

Ulazak u antikvarnicu krije gotovo mitsku dimenziju, pustolovine i neizvesnosti, auru povratka „vo vremja ona“ kada svet bejaše drugačiji, romantičniji, lepši. Pustolovine ostrašćenog čitača i sakupljača knjiga koji grozničavo pohodi antikvarijate nisu ništa manje vrtoglave od avantura, recimo, jednog Sindbada Moreplovca. (Kada sam jednom prilikom u nekoj antikvarnici naišao na tanušnu sveščicu u koju je Vilijam Batler Jejts zapisivao svoje pesme, a koja predstavlja pravi antikvarni biser, imao sam utisak da držim u rukama grumen zlata, dospeo do mene nekom sveprožimajućom silom magnetizma, ili samom božanskom prominencijom.) Suzan Sontag je potpuno u pravu – lov na knjige obogaćuje našu geografiju zadovoljstava i predstavlja još jedan razlog za naša šetanja po svetu. Uistinu, žudnja da se poseduju retke knjige, jedan je od najgovorljivijih zanosa u krugovima životnih gladi. Ima li za kakvog čistokrvnog bibliofila i pisca ičeg uzbudljivijeg od toga da u nekoj dobroj antikvarnici osetim oko sebe stare knjige koje, uvezane u kožu sa zlatotiskom, stoje jedna uz drugu u nekoj vrsti fatalne prisnosti, kao bića topla i živa, puna snažne krvi. (Nemaju li knjige više moći nad nama, nego mi nad njima?) I koga još, istrgnuvši iz dugogodišnjeg sna kakvu, u kožu uvezenu knjigu nije zapahnula ona čar prolaznosti života i svega ljudskog, otelovljena u prhkoj prašini (poslednjoj prašini ovog sveta) koja se osipa lako poput peluda sa krila noćnih leptirica?

I kao što je u ljubavi najlepše ono što prethodi, ono kad se penjete uz stepenice, tako je i u pohođenju antikvarnica najlepši put do njih. Onaj ko još nije kročio pred oltar bibliografskih otkrovenja i ko se još u potpunosti nije podao blistavom mnogoboštvu (mnogoženstvu) knjiga, nikada neće osetiti onu spektakularnu čar s kojom zaneseni kolekcionari, čitav jedan poseban svet dostojan kakvog romana, nošeni gnostičkom glađu tragaju po tom kraljevstvu ležernosti i nereda za korpuskulama nekog davno zaboravljenog znanja. O toj miomirisnoj nasladi i omađijanosti, koja kao da nije od ovoga sveta, Štefan Cvajg je napisao dve velebne, danas zaboravljene priče: „Mendel knjigoljubac“ i „Nevidljiva zbirka“.

Poput dvorjana, bibliofili su ljudi prefinjenog instinkta i ukusa, prikovani za svoje strasti kao za krst. U njinim duhovnim očima knjiga nije tek puki utilitarni instrument, već ljubav, usud, sudbina, kontemplativan predmet i „poziv na sanjarenje“. „Knjigoljublje je greh počinjen protiv života: naziv greha: bibliolatrija – obožavanje knjige kao idola“ – veli arhivolšebnik Bela Hamvaš. No, ta strast, koja je proizvod naročite determinističke alhemije, u nekim ekstremnim slučajevima može biti dovedena i do manijakalnosti, kao u slučaju izvesnog bibliotekara iz Barselone – Huana Vinsentea, koji je za samo šest godina ubio čak devet osoba, kako bi se dokopao knjiga koje je želeo za svoju biblioteku. Paradoksalno, ali istinito, uvideo sam da osrednje bogati bibliofili poseduju najvrednije biblioteke. Na koje sve načine ti volšebnici dolaze do knjiga? Ali, ne bih sada o tome, jer tu zalazimo u zamršene, neprozirne tajne sakupljanja, trampe, posrećenja. No, jedno mora biti jasno – čestit bibliofil, jednostavno, ne postoji! Neke retke knjige koje zbog nedostatka novca nisam uspeo da kupim i dovučem u svoju biblioteku, a koje su iz antikvarnica nestale netragom, ponekad mi se objavljuju poput šibice koja se nasmeši negde u mraku, a onda zgasne.

Broj pravih antikvarnica u nas je smešno mali, Pre rata, u Beogradu ih je bilo preko dvadeset. Danas ih je svega nekoliko, a od njih su jedino pravi antikvarijati „Dositej Obradović“ i, nesumnjivo najbolji, „Orfelin“ na Skadarliji, koji vodi izvanredno upućeni i obavešteni Predrag Milovanović. Po svoj prilici, retka fela antikvara, tih pretpotopskih knjigosaurusa sa dijamantskim knjiškim mozgovima, tih samotnih gusara Vavilonske biblioteke i mahera koji su ovladali tajanstvenim katalozima starih knjiga i čijem argusovskom oku ništa ne promiče, danas je u izumiranju. A antikvarnice su nam u ovom vremenu, kad nam je memorija postala poprilično lelujava, potrebniji nego ikad. Potrebni su nam i stoga što nas upućuju da ANTI-KVARI-UM, dakle da sve što je anti-tradicija i što nema uporišta u njenim raskošnim trezorima, zagađuje, kvari um. Ili, rečima velikog predstavnika desne evropske monarhističke i aristokratske misli Bele Hamvaša: „Postoji samo jedno znanje: tradicija, samo jedan poredak: tradicija, samo jedan zakon: tradicija. Tradicija koja je jedna, za razliku od religija kojih je mnogo.“ U tom zlatnom svetlu očuvanja tradicije, prisećam se reči jednog prijatelja, starog bibliofila iz Sarajeva, koji, obišavši gotovo sve antikvarijate po Evropi, bejaše sakupio izvanrednu zbirku starih knjiga, a naročito dragocenu zbirku starih knjiga o školjkama. Taj čudnovati starac, suv kao saraga (šta li je sada s njim?), jednom mi se poverio. Rekao je: „Na mojoj nadgrobnoj ploči naložio sam da stoji moje ime, godine rođenja i smrti i natpis – voleo je da pretura knjige po antikvarnicama“.