Andžej Vajda (1926-2016)

U devedesetoj godini života umro je filmski reditelj Andžej Vajda, ko-osnivač poljske filmske škole, koji je snimio 50 filmova, uključujući „Pepeo i dijamante“, „Sve je na prodaju“, „Pan Tadeuš“, „Čovek od mermera, dobitnik Srebrne palme za film „Kanal“ (1957) u Kanu, nagrade FIPRESCI u Veneciji za „Pepeo i dijamante “ (1959), nagrade na festivalu u San Sebastijanu za „Venčanje“ (1973), FIPRESCI, u Kanu za „Čoveka od mramora“ ( 1978) i Zlatne palme u Kanu za „Čoveka od gvožđa“ (1981).

Njegova četiri filma su nominovana za Oskara: „Obećana zemlja“ (1976), „Sluškinja Vilko“ (1980), „Čovek od gvožđa“ (1982) i „Katin“ (2008). U 2000. Vajda dobio Oskara za životno delo, a uz Federika Felinija i Ingmara Bergmana jedan je od trojice laureata nagrade za životno delo Evropske filmske akademije.

Nekoliko nedelja pre njegove smrti, i njegov poslednji film „Naknadne slike“ je kandidovan za nagradu Oskara.

Andžej Vajda je rođen 6. marta 1926. godine, u Suvalki, u Poljskoj. Njegova majka, Anijela Vajda, bila je učitelj u ukrajinskom školi. Njegov otac Jakub Vajda, rođen oko 1900, bio je kapetan u poljskoj pešadiji. Godine 1939. kada je Poljska napadnuta od strane nacističke Nemačke i podeljena između Nemačke i Sovjetskog Saveza, Vajdin otac je bio jedan od hiljada zarobljenih poljskih oficira streljanih 1940.od strane ruskog KGB u masakru u Katinskoj šumi.

Vajdin film «Katin» (2007) koji je bio nominovan za Oskara za najbolji strani film godine 2008. godine, i dobio mnoge druge nagrade i nominacije, prikazuje istorijske događaje u Katinskoj šumi tokom Drugog svetskog rata, u kojima je Vajdin otac bio među hiljadama poljskih oficira ubijenih od strane Staljinove sovjetske vlasti. Vajdin je film je dobro primljen od strane poslednjeg sovjetskog lidera, Mihaila Gorbačova, koji je učinio javnim činjenice o Katinskom masakru.

Mladi Vajda preživeo Drugi svetski rat sa majkom i bratom u okupiranoj Poljskoj. Godine 1942. Vajda se pridružio poljskom pokretu otpora i služio je u armija Krajova sve dok se rat završio 1945. godine.

Filma „Pokolenje“ (1955), kojim je godine 1955. debitovao kao reditelj, govori o generacija mladih koji su sticali punoletstvo tokom nacističke okupacije Poljske. Njegovi nagrađivani filmovi «Kanal“ (1957) i „Pepeo i djamanti“ (1958) deo su trilogije o životu u Poljskoj tokom Drugog svetskog rata. Iako je bio pod pritiskom sovjetske dominacije i tadašnjih poljskih vlasti, Vajda se pozicionirao kao umetnik koji je bio iznad sukoba, ali je uspevao da u svojim fimovima prikaže građanski rat između dva, ideološki sukobljena. poljska antinacistička pokreta – pripadnika „Armije ljudova“ poljskih komunista i „Armije Krajova“.

Godine 1946. se preselio u Krakov, u kome je otišao na Akademiji likovnih umetnosti. Studirao je slikarstvo, posebno slike impresionista i post-impresionista, a posebno je voleo Pola Cezana. Filmsku režiju studirao u Lođu 1950-1954. u Filmskoj školi kod reditelja Jeržija Teplitca i Aleksandra Forda. Luis Bunuel je bio reditelj koji ga je najviše inspirisao na početku karijere.

Njegov za Oskara nominovani film „Obećana zemlja“ (1975) je sačinjen od višeslojne alegorije i simbolizma. Pucnjava na radnike u završnim scenama je zapravo razotkrivanje ubijanja radnika u Sovjetskom Savezu 1962. godine, pod Nikitom Hruščovom i u Poljskoj nekoliko godina kasnije. Čovek od mramora (1977) je bio dekonstrukcija privida zvanične propagande. Film „Čovek od gvožđa“ (1981) nastavak razotkrivanja manipulacije komunističkog režima. Godine 1981. Vajda se pridružio sindikatu „Solidarnost“ Leha Valense. Bio je član Saveta „Solidarnosti“ (1981-1989).

O Lehu Valensi je snimio fim „Čovek nade“.

Od 1989. do 1991. Vajda je izabran senatora Republike Poljske. Od 1992. do 1994. bio je član predsedničkog saveta za kulturu. Godine 1994. osnovao je Centar japanske umetnosti i tehnologije u Krakovu, i bio je nagrađen Ordenom izlazećeg sunca u Japanu (1995). Vajda je bio predsednik Poljske filmske asocijacije (1978-1983). Dobio je i počasni Zlatni medved (2006) na Berlinskom filmskom festivalu.

Režirao je i u teatru „Savremenik“ u Moskvi.

Vajda se ženio četri puta: Gabrijelom Obremba (1949 – 1959), Zofijom Zučovskom (19. decembar 1959 – 14. mart 1967), Beatom Tiškievič (13 maj 1967 – 29. oktobar 1969) s kojim ima dete; Kristinom Zahvatovič (od januara 1974. do njegove smrti 9 oktobra 2016) .

( Andrzej Wajda, BiographyIMDb

( Czy Wajda jest mędrcem, czy raczej genialnym intuicjonistą, którego prowadzi czucie i wiara polskiej tradycji? [MICHNIK] wyborcza.pl, 3.05.1994 15:38 )