Alpi

Među zadovoljstvima za koje je malobrojno kosmopolitsko stanovništvo bivše SFRJ ostalo uskraćeno nakon smanjenja „obima“ zemlje od veličine Triglav-Đevđelija na vitkost proporcije Horgoš-Dragaš jeste i – boravak u Alpima.

Nekad „domaći“ Alpi (treba se malo prisetiti geografije) zahtevaju zapadni i severni deo Slovenije i čine krajnji istočni masiv gorja, u ostatku Evrope poznatog kao Die Alpen, Les Alpes ili Le Alpi. „Slovenske gore“ prelazile su – dakako, i danas prelaze – uprkos stanovitim promenama ovekovečenim u udžbenicima poznavanja prirode i društva, u svom južnom delu u Dinarsko gorje. Pouzdan znak da „Dinarce“ i „Alpce“ nije vezivala samo zajednička „socijalistička revolucija“ već i nešto nastalo mnogo pre. I mala nada da će ovi, pretvoreni u „alpske Evropljane“ i „dinarske Evropljane“, a sve preko brda, ponovo krenuti jedni drugima u susret.

Svaki prosečan đak, kako najstarije, tako i stare Jugoslavije, morao je u svako doba dana i noći kao iz puške da zna da odgovori da je „najviši vrh naše zemlje Triglav visok 2864 metara“, „Najviši vrh naše zemlje“ iz (relativne) blizine mnogi su doživjeli samo jedanom: tokom jednosedmične ekskurzije u srednjoj školi. No, većini takvih putnika „u Alpe“ u mnogo življem sećanju ostali su butici duž šetališta na Bledu, krem-šnite u hotelu „Lek“ u Kranjskoj Gori ili nekoliko zgodnih „alpskih“ momaka (ili devojaka) u „bratskoj školi“ u Kranju ili Radovljici.

Ali, oduvek je bilo i drugačijih putnika. Pre pretposlednjeg rata bili su to tipovi ovekovečeni u romanima Mirjane Jakovljević zvane Mir-Jam. Naime, bogatiji građani koji su nakon ustanovljenja Kraljevine Slovenaca, Hrvata i Srba spoznali da u Alpima mogu isto tako otmeno da provode leta kao što su ih u Marienbadu ili Karlsbadu provodili njihovi srednjoevropski „klasni prijatelji“.

Nakon narodnooslobodilačkog rata, u alpskim dolinama zamenili su ih njihovi osiromašeni potomci koji nisu hteli da „pučki“ letuju na moru. Takođe, deca socijalističke nomenklature, koja su na sedeljkama u svojim srbijanskim ili crnogorskim zavičajima čula da je boravak leti u Bovcu ili na Kranjskoj Gori nešto fino.

Malo-pomalo taj je svet otkrivao lepotu slovenskih gora, učio, možda samo napamet, ne i sa razumevanjem, da su one „duša slovenskog naroda“. Oni istrajniji naučili su da je prvo slovensko planinarsko društvo osnovano još 1893. te da je još pre Prvog svetskog rata imalo 3337 članova i 34 planinarska doma. Čuli su, naravno, i kako je zli Bedanec ganjao Kekeca.

Najuporniji prijatelji Alpa naučili su i pokoji zanimljiv detalj. Na primer to da su među prvim turistima u podalpskom području posle Drugog svetskog rata bili bolešljivi momci iz današnje SRJ, upućeni na oporavak u Alpe. Iz njihovog boravka u stacionaru u Mojstrani ostala je ne jedna od „dvonožnih uspomena“ koje nikada nisu saznale kako im se zovu tate u Sremskoj Mitrovici, Zemunu, pa i južnije.

Naučili su i da ima lepših pogleda na Triglav od onoga sa vrha žičnice na Voglu, preko Fužinske planine. Najuporniji, ili oni čiji su se preci igrali pod triglavskim dolinama, znaju da je najlepši pogled na najviši vrh onaj koji se pruža sa vrha sela Dovje, neturističke oaze na putu od Jasenica u Kranjsku Goru. Oni znaju i to da je neponovljivo osećanje koje imate dok negde u junu, kad u Alpima cvetaju narcisi, stojite u nekoj od dolina i slušate kako se ruše lavine topećeg snega.

Oni koji uspeju da pređu preko „Se-Re-Je-ponosa“, i kao „inostrani turisti“ ipak odu u slovenačke Alpe, mogu da se dopadnu domaćinima dok uče da zvižduću neki od starih lokal-patriotskih hitova, npr. „Mogočno se dvigajo naše gore…“, a svojim „sunarodnicima“ mogu da pošalju neku od novih alpskih razglednica, po ceni od 14 tolara.

Za ostale, koji „ostaju ovdje“ savetujemo jednostavan alpski užitak u slici koja još krasi novčanicu od 500 najnovijih dinara. Onoj koja je u upotrebi samo od Horgoša do Dragaša.