Ako nećete ovako, onda ne može nikako

Od juče, konferencije za medije kriznog štaba održavaju se bez novinara, fotoreportera i snimatelja zato što je dan pre toga Vlada odlučila da ovakva okupljanja nisu bezbedna po njihovo zdravlje. Takođe u petak, Viši sud u Zrenjaninu odbio je žalbu na rešenje o određivanju pritvora Jovani Popović koja je od pre tri nedelje u Zabeli zbog navodnog kršenja mere karantina.

Obe ove odluke, zadržala bih se samo na njima i ne bih pominjala prethodne a slične, delovale bi kao znak i dokaz brige države za svoje stanovnike, da je nemoguće ne posumnjati da nije baš sve tako kako se prikazuje.

Prva je doneta nakon navodnih prigovora novinara da na konferenciji za medije koja je održana u Nišu povodom posete predsednika Aleksandra Vučića, nije poštovana preporuka socijalne distance. Ako ga je i bilo, pomenuti prigovor je više nego osnovan – dovoljno je pogledati fotografije snimljene tokom predsednikovog boravka u Nišu. Na konferencijama kriznog štaba u 15h međutim, poštovano je rastojanje od najmanje dva metra pa zato pomenuta odluka Vlade da baš tu zabrani prisustvo novinara deluje kao iz serije – ako nećete ovako, onda ne može nikako.

Preciznije, ako nekim novinarima smeta što su na skupu organizovanom povodom (zbog?) predsednika jedan preblizu drugog ne bi li delovalo kako se tiskaju da izraze svoje divljenje što obavlja svoj posao (pravilno bi bilo reći da država obavlja svoj posao ali se nekako ustalilo da predsednik sve radi sam) i nabavlja medicinsku opremu, onda neka ne idu ni na konferencije lekara. Zar nije bilo logičnije da se i na predsednikovim putovanjima obezbede uslovi kakve su novinari imali u Palati Srbije?

Da bezbednost medija nije bila sporna, nehotice je nagovestio ministar Zlatibor Lončar prvo u petak veče na RTS-u rekavši da su se konferencije „pretvorile u politička pitanja i napade na Vučića“, a zatim i na početku jučerašnje u 15h, kad je na prvo pitanje u kome je samo citiran Aleksandar Vučić, decidirano rekao da neće biti odgovora na politička pitanja. Niko nije toliko neiskusan pa da ne oseti da je jučerašnja konferencija bila režirana: prvo je postavljeno pitanje u kome je pomenuto predsednikovo ime kako bi ministar Lončar mogao da kaže to što je rekao, u sledećem su skupljena pitanja onih redakcija koje je zanimalo zašto nema novinara, i zatim, kad je javnost obaveštena šta sme a šta ne sme, sledila su pitanja poslata pres službi Vlade, umivena i lepo uvijena, kao posle cenzure.

Jovana Popović (24) je privedena pre tri nedelje, a sud je odbio njenu žalbu iako je dokaz protiv nje, zapisnik Ministarstva zdravlja, bez bez broja, datuma, potpisa i pečata. Jovana Popović tvrdi da je o karantinu niko nije obavestio niti je dobila zvanično rešenje o kućnoj izolaciji. Dan pre uvođenja vanrednog stanja, 14. marta, doputovala je u Srbiju iz Crne Gore kad tamo nije bio utvrđen ni jedan slučaj ove bolesti, a uhapšena je deset dana nakon toga zato što se nalazila na adresi na kojoj nije prijavljena. Protiv nje je pokrenut krivični postupak jer je prekršila Naredbu o sprovođenju i organizovanju karantina donetu tri dana nakon što se vratila u zemlju.

Ništa od ovoga ne bi izazvalo sumnju (pa verovatno čak ni onaj blanko zapisnik) da Jovana Popović nije objavila pemu Bagra u kojoj kritikuje aktuelnu vlast, i da je nije pevala na skupu opozicije povodom proglašenja bojkota izbora, ovog februara. Hajde da verujemo da je sve ovo samo koincidencija.

Virus korona, kao uostalom i svaka druga opasnost te vrste, izaziva u ljudima strah za opstanak. Međutim, nekako ne ide da država oseća takav strah. Šta ako se ljudi razočaraju u nju?