A gde je šumar?

Imam jedan problem, i verujem da nisam usamljen u tome; hajde zato da o njemu otvoreno porazgovaramo. Kako nisam pretplaćen na biltene Centralnog komiteta, tako sam malo dezorijantisan i lepo ne znam šta mi je činiti, pa se bojim da negde ne pogrešim, da ne posrnem i tako se nađem u slepoj ulici istorije.

Radi se, naime, o ovome: subota je, još malo pa će vreme za protestno manifestovanje beogradskim ulicama, a ja još ne znam kako konkretno da se postavim ako želim da ostanem osunčan na pravoj strani istorije, veran idejama Progresa. Čuo sam, naime, da je „rušenje Vučića“ nedostojan cilj, da je to za budale i malograđane, za ljude čiji horizont ne ide dalje od buržoaskih deluzija, dočim je pravi cilj svakog autentičnog bunta zapravo – rušenje kapitalizma.

Moje pitanje, dakle, glasi: rušimo li prvo Vučića, pa onda kapitalizam? Idemo li od manjeg i užeg ka većem i širem? Ili možda odmah rušimo kapitalizam, računajući da će kad taj posao obavimo Vučić pasti sam od sebe, jer će ostati bez uporišta (pošto je on, saznajem ovih dana, samo „lutak u rukama imperijalista“, što je gle, ono isto kako su oni kao Vučić decenijama nazivali ove kao ja). Ili rušimo Vučića i kapitalizam istovremeno? U kojem slučaju moram da pitam: da nam ne bude to malo mnogo na ove resurse?

Šalu na stranu, čoveka veseli spoznaja da u koloni beogradskih šetača ima i onih koji izlaze s namerom da uz jednog lokalnog, palanačkog satrapa iz jedne periferijske balkanske državice, onako kolateralno, sruše i jedan viševekovni globalni političko-ekonomski poredak. Mislim, šta je to za njih (petnaestoro)? Kad se male ruke slože… Naročito kad im u pomoć, kao prošle nedelje, priteknu i zagrebački drugovi i drugarice, sve sa kandidatkinjom za predsednicu tamošnje republike (možda još petnaestoro)? Veseli to, kažem, čoveka, jer je uvek lepo videti kako je beskrajan dijapazon ljudskih ideja i snova. Nešto je manje veselo kad vidite da ti isti tvrde kako su ih iz protestne kolone poizbacivali neki za koje tvrde da su redari, a koji su navodno na njihove „komunističke“ provokacije uzvratili salutirajući fašističkim pozdravom. Još je manje veselo ako je to istina. Najmanje je veselo to što niko ne ume da nam odgovori na pitanje: a gde je bio šumar dok su se (ovaj put na ulicama, a ne po lugovima) tukli „partizani“ i „četnici“? Što im svima redom nije poizukao uši i poslao ih kući? Aludiram, dakako, na prastari vic iz „komunističkih“ vremena, ali ova ekipa – ili ekipe? – inače slabo ima smisla za humor: duhoviti nisu, mada jesu prilično smešni u tom njihovom predizajniranom sitnoburžoaskom hipsteraju, s tom njihovom urnebesnom pretencioznošću i pubertetskim shvatanjem stvari i pojmova koji ih na svaki način prevazilaze.

Pa opet, neka je i tako, ne smeta da se deca igraju, možda nekad i porastu. Važno je samo ne dozvoliti ni ovakvim ni bilo kojim drugim distrakcijama, bilo kojoj ekipi s zasebnom bizarnom agendom koja se – kanda neizbažno – kao čičak kači za margine građanskog bunta da skrene pažnju s onoga što je njegov glavni smisao i posao. A to je, pojednostavljeno rečeno, „rušenje Vučića“. Što se tiče zlog kapitalizma, njime ćemo da se pozabavimo nešto kasnije. Ponovo po ugledu na jedan dobro znani vic, onaj u kojem Haso kaže kako mu je – za razliku od Japanca – kuća i porodica na prvom mestu, Bosna na drugom, a Japan mu je, jebi ga, tek na trećem mestu prioriteta.

Nije Haso glup, on samo konta šta je šta.