Špageti a la Krestić

Pročitao sam tekstove sjajnih novinara Teofila Pančića i Ljubomira Živkova. Svaka im čast. Grehove prošlih vremena bacimo pod noge! Zato ovo i pišem potaknut u prvom redu tekstom o „istorijskim analizama“ – „Srpske zemlje“ Slavenka Terzića. To je čovek koga su jedanput u Medija centru obasuli činjenicama učesnici u jednoj raspravi, a on nije imao ni reči da objasni svoje stavove, nego je sramno odćutao odgovor.

No, jedan drugi slovenomrzac (nazivajući sebe slovenofilom) iz iste Akademije, takođe „istoričar“, Vasilije Krestić opet priprema knjigu mržnje. Sada on „tumači“ Štrosmajera koristeći isključivo ustašku „dokumentaciju“. Tuđman nije mogao prežaliti što su „neki naši naivni biskupi bili Jugoslaveni…“, često se na to žalio u najcrnjim vremenima, pa su se njegovi falsifikatori, uglavnom Hercegovci (odakle je ono Krestić?) potrudili da podmetnu svoja „dokumenta“ koja će časnog biskupa, Jugoslovena i čoveka, pretvoriti u hercegovačku krvničku ekspozituru. Pa je akademik (ah, kako to zvuči u drugim narodima, ali ne i kod nas!) Vasilije Krestić, zahvaljujući tome što mu materijali ne moraju ići na međunarodnu verifikaciju, sada potpuno sam svom narodu sprema gorke makarone krestićnjeze. Mržnja među Južnim Slovenima, jedna manje ili više, nije važno. Glavno je da se ona širi, a posle toga ide u crkvu, gde se odanost Bogu traži u broju prstiju sa kojima se krstimo. Tri ili pet.

Da podsetim: biskup Štrosmajer nije bio ljubimac „katoličkog“ cara Franje, već je, naprotiv, sa njim bio u permanentnom sukobu, a poslednjih godina nisu ni govorili. Dokaz: Car Franjo je u Pragu na jednoj svečanosti javno ukorio Štrosmajera zbog namere da u Zagrebu osnuje Jugoslovensku akademiju znanosti i umjetnosti. Kako to objašnjavate? Odgovor biskupa je bio da je on svestan da je iz carskih ruku primio biskupski štap, ali da će ga radije vratiti, ako to prilike budu zahtevale, ali… „Vaše veličanstvo neće doživeti) (i nije) da će Štrosmajer postati izdajica svoga naroda.“

Drugi među mnogim sukobima između cara i đakovačkog biskupa odigrao se u Bjelovaru na svečanom prijemu nakon velikih manevara austrougarske vojske. Oba su bila na tom prijemu, a Štrosmajer je izbegao da pozdravi cara. Kad su u jednom trenutku slučajno bili sučeljeni, masa je, znajući za njihove odnose, zanemela. Očekivanje. Car se, naravno, prvi nije hteo javiti, a Štrosmajer se, iako su bili sučelice, pravio da cara ne primećuje. To je, na znanje akademicima, poznata Bjelovarska afera.