Ostavimo ih neme

Ne mogu reći da sam vaš stalni čitalac, jer nakon „svega“ u mom životu malo šta je ostalo stalno. Malo koja „navika“ da radim sa zadovoljstvom, da čitam, da putujem, da kupujem – da se radujem je mogla da opstane osim puke nade da ću preživeti (kao logoraši Aušvica) i dočekati kraj „dedinjskog zla“. Zlo se kezilo na mene iz televizora, praznih fondova, opustošenih bolnica, sa stranica mog ženskog časopisa, sa praznih rafova iz tužnih čitulja i policijskih pancira. Vaš list, dakle, čitam povremeno, ali dobro pamtim efektne sa porukom naslovne strane, odlične uvodnike, uravnotežene, bez strasti i pre svega kulturne i pametne članke koji su mi činili utehu u najtežim danima (i godinama) pogroma svesti i pameti koju je sprovodila upravo gospođa i njen muž čijoj ste „srećnoj, vrednoj i sposobnoj“ porodici otvorili strane svog časnog lista. Znam da su vremena teška, da časopis treba prodavati i od nečega živeti, ali jednostavno ne želim da mi se ispoveda baka koja je hiljade drugih žena sprečila da to postanu, a hiljade drugih sprečila da ih uz obraz priviju jer su bežeći od „lepote života“ u njenom umišljenom svetu završili na severu Kanade ili jugu Novog Zelanda i Afrike. Možda taj članak najviše govori o njima, ali nema ničega što bi nam oni mogli reći a da nam već to nisu i učinili, kao što nema nijednog Božijeg zakona koji uređuje ovaj svet od postanka a da se oni o njega nisu višestruko ogrešili. Zato ostavimo ih neme i zatvorene u sopstvenom svetu da uživaju u sopstvenoj pameti, lepoti i sposobnosti i velikim delima koje mi, eto, nismo razumeli, ostavimo ih u „kući bez prozora“ ne bi li sećanja na vreme kad su njoj leteli leptiri i cvetalo cveće a nama se vijorili crni barjaci polako prestalo da nas muči, a vreme (kao i vaše „Vreme“) polako zalečilo naše duboke, bolne rane.