I ti si, bre, Srbin

Zaključak koji se, gospodinu Jeremiću, čitaocu „Vremena“, „sam nameće“ po čitanju metafore („Ko ne razume Guču, ne razume Srbiju“) i koji sugeriše da oni koji „ne razumeju Srbiju, nemaju dušu“, te da se shodno navrat-nanos logici, treba „poseljačiti“, ne bi li priskrbili štogod od te duše, čest je i vrlo predvidljiv psihološki odbrambeni mehanizam onih koji potiskuju u lavirinte sećanja neugodne demografske podatke o seoskom poreklu.

U tu svrhu koriste se (aman, koji drugo nego psihološki) mahanizmi potiskivanja koji pomažu da se održava percepcija o pripadnosti „višem“ i „vrednijem“ staležu, gde se duša (sve onako gospodski i evropejski) greje slušajući Mesečevu sonatu, a potom, čim se smrkne, pročita nekoliko svetskih romana. Kod takvih, da prostiš, jutro započinje sa čitanjem izabranih poema, a posle doručka sledi studiranje filozofskih rasprava o vremenu. Pre ručka, obavezno diskusija o srednjovekovnom slikarstvu. A one trube, „limarija“ je to brate, i patetično divljanje (daleko mu bilo) pripada iracionalnom, alkoholiziranom delu Srbije.

Pitam se tako, čemu služi ta, da prostite, Jeremićeva logika, njegovo proevropejsko „promišljanje“ sociokulturne fenomenologije današnje Srbije, te ostrašćena zaboravnost elementarnih istina o Srbiji i srpskom mentalitetu? Da se na kraju, maltene uvređen, upita da li je on Srbin što ga, umesto narodne muzike, za dušu ujeda Mesečeva sonata? Da se usput obrecne na Vojislava Koštunicu (predsednik lično i personalno, a otiš’o među divljake i alkoholizirane limare)? Evo, moja malenkost će da uzme na sebe teško breme i odgovoriti na „teško“ retoričko pitanje. Gospodine Jeremiću, i ti si Srbin. Šta se tu može, brate, nismo svi jednaki.