Bobu bob

Pre samo dvadesetak godina živeli smo u društvu koje je za cilj imalo uređenje u kojem će svi dobijati prema potrebama, a davati prema mogućnostima. Kada su i Rusi odustali od toga, priklonili smo se američkom ekonomskom modelu: „zavadi pa prodaj oružje“, a kad su nam i oni okrenuli leđa, odlučili smo da isprobamo tržišne uzore ono malo preostalih prijateljskih zemalja i uvedemo sistem „stvori nestašicu pa švercuj“. Sad, kad je i taj sistem počeo da se sam od sebe urušava (mi ga nismo dirali, majke mi) ponovo smo u fazi uvođenja nekog novog ekonomskog i društvenog uređenja, koje treba da uvedemo i sprovedemo opet isti mi koji smo živeli i radili svih ovih godina. Srećom, ubrzo smo shvatili koliko je to težak, možda čak i nemoguć posao. Hitno nam je bila potrebna sveža krv – neko ko se ranije nije arčio. Zato su u pomoć priskočili oni koji to nikada pre nisu radili ili bar to nisu radili ovde. Ili nisu radili javno. Ili samo nisu hteli da se mešaju. Ili su hteli, ali im nije dato.

Ako zanemarimo, što nikako ne bismo smeli (ako ne mi, a ono organi gonjenja), ogroman uticaj eksperata i biznismena na novi društveni i ekonomski poredak, najveći doprinos sređivanju stvari ponudila je – pravoslavna crkva. Poštujući red i redosled, crkva je prvo popunila rupu u školstvu, pa su tako deca dobila obavezno „građansko vaspitanje“ za koje bi ostala uskraćena da nije uvedena veronauka. Zatim je crkva popunila rupu u radiodifuznom savetu i, da neki drugi članovi tog tela nisu postali sporni, danas bismo imali sređenu situaciju u medijskom prostoru. Crkva se ponudila i da popuni rupu u zakonodavstvu tako što bi se, osim diplomatskog, poslaničkog i imuniteta za kriminalce-saradnike, uveo i imunitet za predstavnike crkve, jer i oni, takođe, mogu imati saznanja o tome gde se kriju lica sa haških i domaćih poternica, pa stvarno nije u redu da ih neko optuži samo zato što ne smeju da kažu gde je, na primer, onaj vojvođanski pop osumnjičen za seksualno zlostavljanje maloletnika. (Po poslednjim informacijama bio je u keliji jer je za njega nadležan Božiji, a ne svetovni sud.)

No, nije crkva tu samo da popuni rupe već i da, po potrebi, spreči njihovo brzopleto popunjavanje. Pošto smo svi propustili da primetimo kako predložena himna SCG nije sastavljena od dve državne himne, već od jedne (Crnogorske) himne i jedne (Srpske) svečane pesme po slobodnom izboru – anatemisana je, logično, Crnogorska zvanična himna koju je njihova skupština usvojila demokratskom procedurom, ali bez konsultacija s nama. Kao da se mi ništa ne pitamo. Čak ni u Crnoj Gori.

Pa ipak, najveća zjapeća rupa našeg društva, nalazi se u ekonomiji. Crkva je i do sada popunjavala koliko je mogla – osveštavala temelje ili već izgrađene proizvodne, prodajne i poslovne objekte, ali je tržište još daleko od sređenog. No, daće bog da se i to promeni. Samo gledajte kad se najzad uvedu porez na dodatu vrednost i fiskalne kase. U crkvi na vidnom mestu zvanični cenovnik, svaki pop sa fiskalnom kasom, honorari za usluge isključivo preko autorskog ugovora i žiro-računa (ništa „na ruke“) i sve uredno oporezovano. Pa neće valjda jedini da rade „na crno“ i ostanu poslednja rupa u zakonu.