Zrenjanin–Rio via Tripoli

Mi naftaši se, među sobom, radujemo kad cena barela nafte divlja i kad gorivo na pumpama poskupi. To znači da će sigurno biti posla za nas. Kada sam avgusta 2008. godine počeo da radim, u Libiji je bilo aktivno 20 tornjeva za eksploataciju nafte. Već u maju sledeće godine, kada je cena barela krenula da pada, i broj tornjeva je pao na samo šest. Ljudi koji su bili višak i koji su imali lošije ocene dobili su otkaz… Baš zbog toga, pored znanja, iskustva i lične posvećenosti, u naftnoj industriji je najbitniji tajming. Srećom, shvatio sam to na vreme.

foto: m. marković

Moj Rudarsko-geološki fakultet je od 2004. do 2007. imao saradnju sa francuskom kompanijom „Geoservices“. Zahvaljujući tome, svake godine su dva studenta išla u njihovu dvonedeljnu „letnju školu“ u Škotskoj. Od početka studija sam želeo da jednog dana radim na bušećim postrojenjima ili naftnim platformama, nebitno da li na kopnu ili na moru. Kada je pred moju generaciju došao konkurs za „Geoservices“, prijavio sam se i posle par dana saznao sam da sam jedan od dvojice odabranih.

U Škotsku smo kolega i ja stigli početkom avgusta 2006. Odmah po dolasku u trening centar u gradu Dandiju, svi smo potpisali ugovor o zaposlenju koji je za ostale postao važeći po uspešnom završetku kursa, a nama dvojici, koji smo jedini još uvek studirali, nakon diplomiranja. Bio sam potpuno iznenađen! Zavrnuo sam rukave, stegao zube i rekao sebi da ovakvu priliku ne smem da propustim.

Dve nedelje kursa su mi proletele: upoznavali smo se sa osnovama bušećih postrojenja, načinom praćenja parametara, uzorkovanja i obrade nabušenih stena. U centru postoji celo bušeće postrojenje sa tornjem, pumpama, šipkama, rezervoarima sa fluidom za bušenje, na čemu smo ceo posao i praktično učili.

U Zrenjanin sam se vratio pun elana i srećan što sam uspeo da obezbedim sebi budućnost. Čekao sam da počnu predavanja na poslednjoj, petoj godini studija, a kada sam 2008. godine i diplomirao, poslao sam mejl u „Geoservices“. Odgovor nisam dugo čekao. Napisali su da sam i dalje u njihovom sistemu, da me moj ugovor čeka, ali da opet moram na neke kurseve.

ROTACIJE PO LIBIJI: U Dandiju sam drugi put prošao kurs preživljavanja (kako aktivirati, smestiti se i upravljati splavom i brodom za spasavanje; kako plivati sa pojasevima za spasavanje i u grupi; kako izaći iz prevrnutog helikoptera…), protivpožarni kurs i detaljan medicinski pregled. Jednom kolegi su tokom tih pregleda otkrili rak u ranoj fazi i odmah je vraćen kući. Sreća u nesreći, pomislio sam.

Ubrzo su mi javili da mi je prva radna lokacija – Libija. Bio sam zadovoljan: relativno je blizu Srbije, bezbedno je, dosta naših ljudi je tada radilo tamo… Početkom avgusta 2008. poleteo sam ka svojoj prvoj rotaciji, kako se u žargonu naziva period od 28 dana tokom koga smo na poslu. Samo da podsetim: 2008. godine Gadafi je još uvek na vlasti u Libiji.

Na aerodromu u Tripoliju me je čekao vozač sa tablom i logoom firme. Znao je dve reči engleskog. Pratio sam ga u stopu, razmišljajući da li je to pametno. U Bazi sam dobio kratko uputstvo: sutra ujutru krećem na ODE-28, kanadski bušeći toranj usred Hamada pustinje, oko 400 kilometara južno od Tripolija. Prvu rotaciju ću raditi kao Sample Catcher – sakupljač uzoraka nabušene stene.

Inače, to je pravilo. Svi počinju kao Sample Catcher. Dalje se napreduje na poziciju Mud Logger Junior/Senior, da bi se na kraju došlo do pozicije Data Engineer Junior/Senior što je, recimo, najodgovornija pozicija. Nakon toga dolaze uže specijalizovana zvanja.

Prve noći u Tripoliju nisam spavao od zabrinutosti: kako će sve to da izgleda, kako će me prihvatiti nova ekipa, da li ću uspeti da odgovorim na sve izazove… Sutradan smo se prvo vozili autoputem, pa običnim putem, pa makadamom, da bih u jednom trenutku shvatio da nam džip odskače po pustinjskim dinama. U daljini sam video nešto što je odudaralo od sveg tog peska – vrh bušećeg tornja. Tamo nas je dočekao nasmejani Libijac koga je trebalo ja da zamenim. Čekao je sa spakovanom torbom. Kasnije ću i sam shvatiti značaj takvih susreta.

foto: m. marković

U početku sam bio zbunjen, ali vreme je uradilo svoje. Ono što sam učio na fakultetu i u letnjoj školi polako se slegalo i ulazio sam u rutinu. Oslobodio sam se, počeo sam više da komuniciram sa ekipom, da učim naftaški sleng. Notes i olovka su obavezni. Opremu i operacije niko ne zove pravim tehničkim imenom, već je sve u skraćenicama. Srećom, tokom moje prve rotacije celo postrojenje je imalo neke probleme sa bušenjem pa sam imao vremena da lagano učim. Nisam ni osetio kako su proletele četiri nedelje, a bilo je vreme da se vratim kući na isto toliko vremena.

Drugu rotaciju sam već radio kao Mud Logger i tu sam ostao skoro dve i po godine. Bio sam vredan i dobar radnik, a ljudi u Bazi su to znali da cene. Kada su 2010. počeli da otpuštaju suvišne radnike, mene nisu dirali.

Moj engleski se menjao u zavisnosti od tornja na kome sam boravio. Na američkim ili kanadskim se poboljšavao, a na libijskim pogoršavao. Uglavnom sam bio jedini sa Balkana, što je vodilo do toga da sam počeo da razmišljam i čak da sanjam na engleskom. Kada bih se vraćao kući na „redovna odsustva“, ponekad ne bih mogao da se setim kako se nešto kaže na srpskom. Dosta ljudi je mislilo da ih foliram.

TORNJEVI U PUSTINJI: Promenio sam dosta tornjeva tokom te dve i po godine u Libiji. Neki su bili bolje opremljeni, neki lošije. Na nekima sam morao da sa sobom donosim posteljinu i peškire, na nekima smo imali nekoga ko se brinuo o tome. Na nekima sam prao veš na ruke, neki su imali perionice… Ono što im je bilo zajedničko je da su svi bili u pustinji i da je život na njima bio prilično monoton.

Toranj živi stalno. Radi se u smenama od po 12 sati sa pauzom za ručak. U Libiji smo spavali u kampu napravljenom od mobilnih kontejnera koji se, zbog buke, nalazio na oko pola kilometra od samog tornja. Iako sam živeo u dvokrevetnoj sobi, uvek sam bio sam – cimer je radio dok sam ja odmarao i obrnuto. Slobodno vreme sam provodio čitajući knjige, gledajući filmove i serije na laptopu i šetajući pustinjom oko kampa. Zahvaljujući tim šetnjama, u Zrenjaninu sam napravio lepu kolekciju kamenja i fosila. Probao sam nekoliko puta da sa Libijcima gledam televiziju u TV sali, ali oni gledaju samo sapunice i ništa drugo.

Jedan od velikih problema na bušotinama u Libiji je internet. Uglavnom bi na postrojenju postojao samo jedan kabl i on se nalazio u klijentovoj kancelariji – kod tzv. Company Mana. Na bolje opremljenim tornjevima postojala je internet soba, ali je internet bio mnogo spor. Postojala je i druga, mnogo skuplja opcija za komunikaciju sa spoljnim svetom: kupovina kredita za satelitski telefon što košta 50 ili 100 dolara za nekoliko minuta i to smo koristili samo u vanrednim slučajevima.

Poslednjih nekoliko rotacija u Libiji proveo sam na „hrvatskom tornju“ i to na tromeđi Sudana, Čada i Libije. Pola ekipe su bili Libijci, a pola Hrvati. Bilo mi je super! Isti jezik, a zahvaljujući kuvarima Hrvatima hrana je bila kao kod kuće. Redovno smo posle smene pikali „stolni nogomet“, gledali dnevnik na HRT-u ili, ponekad, na RTS-u. Zajedno smo gledali rukometnu utakmicu između naših zemalja i prvo izricanje presude Šljivančaninu u Hagu… Sa druge strane, svi smo znali da smo u pustari, 200 dana jahanja od prve civilizacije, i to je bilo jedino bitno.

Kući sam otišao 1. februara 2011. Za nekoliko dana, u Libiji su počeli nemiri i demonstracije. Sedeo sam kod kuće, pratio šta se dešava i čekao vesti iz Baze. Na HRT-u sam prepoznao glas čoveka sa kojim sam prethodnih meseci igrao stolni nogomet! Javio se satelitskim telefonom iz iste one pustare i apelovao kako im ponestaje hrane i vode i kako im hitno treba pomoć i evakuacija.

Uskoro mi je Baza potvrdila da su naftne operacije u Libiji suspendovane do daljnjeg i da se više neću vraćati tamo. Čekao sam novu prekomandu. Preko Fejsbuka mi se javio kolega iz Hrvatske: svi su uspeli da se izvuku živi i zdravi, a oprema je ostavljena.

To neplanirano slobodno vreme kod kuće nije mi donelo mir. Dosta sam razmišljao o tome šta ću ako dobijem nalog da odem u neku nebezbednu zemlju. Da li da dam otkaz i pokušam nešto u Srbiji ili da rizikujem život zbog većeg salda na bankovnom računu? Nakon dva meseca, stigao mi je mejl u kome je pisalo da sam unapređen u Data Engineera i da treba da se prijavim za vizu u jednoj ambasadi u Krunskoj ulici u Beogradu. Brazil!

OFFSHORE ŽIVOT: Prve nedelje sam proveo na novim kursevima preživljavanja i medicinskim pregledima u Makaeu, nezanimljivom i dosadnom gradu severno od Rio de Žaneira. Smatra se naftnim centrom Brazila jer tamo sve kompanije imaju svoja predstavništva i magacine.

Prva platforma na koju sam bio raspoređen je bila usidrena u luci u blizini Rija i još uvek je bila u izgradnji. Radili smo lagano i ne u smenama. Upoznavao sam i testirao senzore koji se koriste samo u offshore poslu, tj. tokom bušenja na moru. Sa platforme sam gledao Kopakabanu i Glavu šećera i to je bilo sve od turizma…

Prva prava rotacija me je odvela na „Ultra Deep Water Drill Ship“, brod opremljen da buši u veoma dubokim vodama. Brod je bušio pod zastavom „BP“ kompanije, iste one koja se borila da zaustavi izlivanje nafte u Meksičkom zalivu. Ovo u Brazilu im je bio prvi projekat posle te katastrofe i malo je reći da su sve oči naftne industrije bile uprte u taj brod. Nisu imali prava na još jednu grešku.

Do broda sam helikopterom letao 200 kilometara iz Kabo Frija, malog i veoma atraktivnog turističkog mesta na obali Južnog Atlantika, severno od Rija. Kao i u Libiji, okruženje je bilo monotono – tamo pustinja, ovde voda.

Brod na koji sam tada stigao i na kome i danas radim je ogroman. Dugačak je 228 i širok 42 metra, toranj ima preko 100 metara. Svako ko prvi put dođe mora da prođe kroz osnovnu obuku: kako do brodova za spasavanje, požarne rute, delove broda, kućni red, način ponašanja i način funkcionisanja broda. U početku mi je bilo čudno zašto svi insistiraju na nekim sitnicama poput načina silaženja niz stepenice ili određene tehnike podizanja i rukovanja teretom na brodu. Kada god bih se našao na otvorenom prostoru, imao sam obavezu da nosim šlem, rukavice, čepove za uši, čizme. Ako bih tri puta zaboravio nešto od toga, čekala bi me rezervacija za let ka kopnu. To se dosta razlikuje od discipline u Libiji. Doduše, jasno je i zašto: radni dan tornja u Libiji košta od 20 do 50 hiljada dolara, a platforme ili broda između 1 i 1,5 miliona dolara (jedan minut funkcionisanja platforme košta i do 1000 dolara).

Rad na brodu se razlikuje i u tome što posle smene ne mogu da odem, na primer, u šetnju pustinjom. Živim u nekoj vrsti dobrovoljnog zatvora i u svakom trenutku tu je sa mnom od 150 do 200 ljudi. Polovina spava, a polovina radi. Sadržaji društvenog života na platformi su zanimljiviji nego u kampu usred pustinje. Imamo TV i bioskopsku salu, stolove za stoni tenis, teretanu u koju za ove tri i po godine nisam kročio nijednom, televizor u svakoj sobi, imamo i instruktore koji besplatno drže časove portugalskog. Sa glavne palube može da se gleda zalazak ili izlazak sunca.

Ponekad oko broda zaluta jato delfina ili kit. To je neverovatan prizor. Tu su i ribarski brodići koji mrežama love ribu oko broda. Ona se tu skuplja zbog ostataka hrane koja se melje i izbacuje u more. Osim hrane, strogo je zabranjeno bacanje bilo kakvog drugog fluida ili đubreta u more. Sav otpad se odvaja u kante različitih boja i drugim brodovima šalje u reciklažne centre na kopnu.

Kućni red broda je precizan i svi ga se pridržavaju. U delu gde su kabine za spavanje nema buke; postoji posebna servisna kompanija koja se bavi održavanjem čistoće. Imamo nekoliko kabina sa telefonom za internacionalne pozive, a i internet je dostupniji. Menze su mnogo bogatije nego one u pustinji. , a za Uskrs, Božić i Novu godinu imamo posebne jelovnike. Frižideri sa sokovima, mlekom, voćnim jogurtima, sladoledom su uvek puni. Tu je i mnogo svežeg voća i salate, sveža filter kafa. Jednom nedeljno imamo požarnu vežbu. U neko doba dana ili noći začuju se sirene na celom brodu i svi odlazimo do svojih brodova za spasavanje, uzimamo karticu sa našim imenom i prebrojavamo se.

Posao Data Engineera nije fizički naporan. Jedini fizički posao je održavanje nekoliko delova gasne opreme. Sve ostalo se svodi na sedenje u kancelariji i praćenje parametara preko monitora, ažuriranje podataka i komunikaciju sa svima. Za to je potrebna strašna koncentracija, tako da se desi da posle smene izgledam kao isceđen sunđer iako sam sve vreme samo sedeo.

ODBROJAVANJE: Do sada sam bio u prilici da radim sa ljudima iz preko 60 zemalja sveta. Brazilci su jako slični nama. Temperamentni su, uživaju u praznicima, koje imaju često, i tada su, uglavnom, neradni dani za one koji rade u kancelarijama. Obožavaju da gledaju Ultimate Fight, žene pogotovo. Kada Brazil igra fudbal, radno vreme u gradovima se skraćuje, svi navijaju… Tokom Svetskog prvenstva 2014. kancelarija, menza i TV sala su nam bile okićene zastavicama, svi su imali trubice, menjali smo Panini sličice. Na svu sreću, nisam bio na brodu kada su izgubili od Nemaca sa 7:1.

Onaj kolega Hrvat mi je javio da su se 2012. vratili da buše u Libijskoj pustinji. Čuva ih vojska sa topovima. Cena barela nafte i dalje pada. Siguran sam da će se to, kao i 2010. godine, promeniti. Ja sam i dalje na bušećem brodu. Klijent se promenio – nije više „BP“, već španski „Repsol“…

Sa jedne strane, zadovoljan sam. Radim dobar i redovno plaćen posao, imam plaćen avionski prevoz, smeštaj i hranu tokom celog boravka van Srbije. Od tolikog broja prekookeanskih letova postao sam zlatni letač pa mogu da koristim blagodeti biznis loža na aerodromima. Naši carinici na aerodromu me obavezno privode na kratak informativni razgovor – nije uobičajeno da neko preko Amsterdama dolazi iz Rija i to samo sa običnom sportskom torbom…

Četiri nedelje rada prođu relativno brzo pa se 28. dana nasmejan pozdravim sa kolegom koji je došao da me menja, sednem u helikopter i zapalim kući. Tamo budem skoro tri i po nedelje, ne razmišljam o poslu, izveštajima, bušenju, klijentu. Suštinski, sa porodicom provodim više vremena nego neko ko radi običan, svakodnevni posao od osam do četiri.

Sa druge strane, kao da vodim dva paralelna života u kojima je jedina konstanta odbrojavanje. Odbrojavam koliko još dana do kraja rotacije, pa koliko do odlaska na novu. Dan pre leta sam nervozan – da li ću stići na avion, šta ako seljaci blokiraju puteve traktorima, šta ako se probudi vulkan na Islandu… Boli i činjenica što često nisam kod kuće kada sam potreban… Stegnem zube i kažem sebi da moram da izdržim. Sve ovo radim zbog budućnosti svoje porodice.