Zetu i kćeri ili otečestvu

Pre tačno 125 godina, na Svetog Savu, 27. januara 1885, u svom domu u Bukureštu, ulica Doamna broj 6, umro je Miša Anastasijević (83). Smrt najbogatijeg Srbina i velikog dobrotvora objavile su i srpske i rumunske državne novine, Srpsko učeno društvo je održalo komemorativni skup, dok je na dan sahrane u svim učionicama beogradske Velike škole – na kojoj je bila istaknuta crna zastava – prvo predavanje započeto prigodnom besedom. Po ljutoj zimi sahranjen je u svojoj zadužbinskoj crkvi Sv. Arhangela Mihaila u obližnjem Kležnju, gde i danas počiva, zaboravljen od svoga otečestva, daleko od svoje zemlje i njene prestonice, kojoj je podario velelepno zdanje na kome i danas piše: Miša Anastasijević svome otečestvu.

POREČ: Rodno mesto Miše Anastasijevića je Poreč ili Porečje, koji je kao toponim višeznačan: Poreč je planinska oblast u istočnom delu Srbije, čija je severna granica reka Dunav; Porečje je niz od sedam reka koje se nizvodno posle Golupca ulivaju u Dunav; Poreč je i dunavsko ostrvo – ada, na čijem je južnom delu varošica Poreč. Kao pogranično mesto između dve carevine, Austrije i Turske, a kasnije između Austrije i Srbije, odnosno Rumunije i Srbije, uvek je bilo pogodno za trgovinu, a kako je Dunav bio glavni transportni put za razmenu robe, njegovi žitelji su se pročuli i kao brodograditelji i lađari. Naravno, pogranično mesto bilo je i meka za avanturiste, probisvete i prevarante. Njihova meta bili su uglavnom trgovci čije je odredište bio Poreč, kao i oni koju su se ovde zadržavali dok im se ne pretovari roba, popravi brod i zatim prevede kroz Đerdapski tesnac od strane veštih domaćih lađara. Tako su se Porečani uključili u ovu čudnu mešavinu ljudi različitih namera, da bi se u takvoj sredini, jednom od njih, vrednom trgovcu Anastasu, 24. februara 1803. godine rodio sin Miša.

PUT DO PRVOG KAPITALA: Miša nije imao sreće da odraste uz roditelje. Mati Ruža, zanemoćala od porođaja, umrla je ne sastavivši ni godinu dana uz prvenca, dok je otac Anastas, po kome je Miša iskovao svoje prezime, umro dve godine kasnije. U burnim godinama Prvog srpskog ustanka, dečaka je odgajala maćeha Milja, starajući se o njemu do kraja svog života (1837). U jednom zbegu pred Turcima, krajem 1805, Miša i Milja su prešli Dunav i u izbeglištvu upoznali trgovca Stojana Matrošliju, sa kojim je Milja postigla dogovor da Stojan sa svojom porodicom vodi trgovinu mešovitom robom pokojnog Anastasa, a da se zarada deli. Trgovina je krenula dobro, pa se našlo novca i za Mišino školovanje. Nažalost, 1812. Stojan umire, ali Milji i Miši ostavlja ušteđevinu koja im omogućuje pristojan život. Ali, već sledeće, 1813. godine, posle propasti Ustanka, moralo se opet bežati preko Dunava ispred raspomamljenih Turaka. Većina se vratila odmah posle proglašenja opšte amnestije. Među njima su bili Miša i Milja.

U rodnom Poreču desetogodišnji se dečak, koji čita i piše, brzo snalazi. Prvo uz dobru platu zamenjuje odsutnog učitelja, zatim je pisar Bejšir-age koji stoluje na Adakaleu (dunavsko ostrvo), od 1817. do 1822. je ćumrugdžija (carinik i nadzornik) na skeli, a potom se posvećuje trgovini. Njegov talenat, intuicija i, iznad svega, veliki rad donose mu već prve godine kapital koji prelazi 6000 groša, što ga svrstava među bogate ljude u Srbiji.

PODUNAVSKI ROTŠILD: Sa 23 godine mladi i uspešni porečki trgovac Miša Anastasijević se oženio Hristinom, popovom kćeri, čiji je brat Sima Urošević bio jedan od sekretara kneza Miloša Obrenovića. Kako je Miloš, pored političke moći bio i najveći trgovac u Srbiji, obostrani interes će moćnog vladaoca i mladog i ambicioznog dunavskog trgovca brzo spojiti. Vremenom će Miša, uz Miloševu saglasnost i interes, i sa činom kapetana, postati čovek koji u potpunosti kontroliše najunosniju trgovinu Dunavom (izvoz stoke u Austriju i uvoz soli iz Vlaške i Moldavije), da bi po okončanju Miloševe prve vlade i odlaska u izgnanstvo (1839) sav prihod usmeravao u svoje ruke. Nedugo posle toga došao je u Beograd i objavio koliko mu je bogatstvo.

Vremenom će Mišino bogatstvo rasti pa će potonji najbogatiji Srbin XIX veka biti vlasnik devet velikih spahiluka u Vlaškoj, 23 brodske agencije koje kontrolišu sav promet Dunavom od Beograda do ušća, najmanje 74 broda za prevoz soli, kao i brojnih stovarišta u mnogim podunavskim i posavskim gradovima. Kompanija je zapošljavala oko deset hiljada ljudi, a Mišina gotovina se procenjivala na 1,5 miliona dukata cesarskih – toliko da od te ogromne sume novca, bez rizika, dva puta pozajmljuje novac državnoj kasi Moldavije. Tada, s pravom, dobija i nadimak Podunavski Rotšild.

SVOME OTEČESTVU: Svoje bogatstvo je držao u Rumuniji, ali je svih pet kćeri udao za Srbe: najstariju Jelenu za Vasu Garašanina, ađutanta kneza Aleksandra Karađorđevića i sinovca Ilije Garašanina, drugu po redu Persidu za Jovana Marinovića, diplomatu i potonjeg predsednika vlade, Ružicu za Arsenija Crnojevića, veleposednika, Anku za ministra Radovana Raju Damjanovića, a najmlađu Saru, svoju mezimicu, za Đorđa Karađorđevića, Voždovog unuka.

Ovde priča o Miši Anastasijeviću pravi zaokret sa Miše kao poslovnog čoveka na Mišu kao čoveka koji svoje bogatstvo koristi da bi svoju Sarku učinio srpskom kneginjom. Naime, Podunavski Rotšild je planirao da se bogatstvom suprotstavi Milošu Obrenoviću u aktuelnoj međudinastičkoj borbi, ali ne da odbrani vladajućeg kneza Aleksandra Karađorđevića, već da na njegovo mesto postavi zeta Đorđa. Po sopstvenom priznanju, ta politička kampanja koštala ga je više od 80.000 dukata, isto koliko i gradnja velelepnog zdanja u centru srpske prestonice, koje je izgradio kao dvor zetu i kćeri. Ali, plan se nije ostvario. Uz isto ulaganje, Miloš je imao više glasova na Svetoandrejskoj skupštini, iako je Miša njome predsedavao i usmeravao rad. Poražen u svojoj nameri, odustao je od daljnjeg bavljenja politikom i ubrzo napustio Srbiju, a u Beograd je svraćao samo da obiđe svoje najbliže.

U jednom takvom obilasku prestonice, dostavio je državnim „Srbskim novinama“ tekst pisma koje je uputio zastupniku ministra prosvete i crkvenih dela Kosti Cukiću, u kojem kaže: „… Rešio sam da još sad poklonim za prosvetne potrebe otečestva moju veliku novosagrađenu kuću na ovdašnjoj Velikoj pijaci podignutoj.“ Istovremeno s Mišinim tekstom, „Srbske novine“ su 14. februara 1863. godine objavile i pismo zahvalnosti kneza Mihaila „na retkom primeru rodoljubivosti“. Ubrzo, posle prenamene, koju je izveo Čeh Jan Nevola (isti inženjer koji je zdanje projektovao kao dvor), Miša je na svečan način predao zdanje „svom otečestvu“. Ali, knez nije prisustvovao tom svečanom činu. Tvrdi Obrenović nije oprostio najbogatijem Srbinu lobiranje za jednog Karađorđevića, pripadnika rivalske dinastije, u borbi za vlast 1858. godine.

Na Malu gospojinu, uz prisustvo najviših državnih činovnika, profesora Velike škole, srpskih književnika i drugih viđenijih ljudi, zdanje je u ime najviše srpske škole primio njen rektor, profesor Konstantin Branković. Pored Velike škole, koju su sačinjavali Filozofski, Pravni i Tehnički fakultet, u najveću i najlepšu prestoničku zgradu toga vremena (izgrađenu u neoromantičnom stilu) uselila se i Gimnazija, Narodna biblioteka i Muzej, a mesta se našlo i za činovnike Ministarstva prosvete. Danas se u zgradi nalazi Rektorat Beogradskog univerziteta.

Na kraju, vratimo se Poreču. Ni dunavske ade ni varošice sa ovim imenom danas više nema. Ostajale su povremeno pod vodom posle 1832. godine, nakon regulacije Dunava koju je sprovela Austrija štiteći od čestih poplava plodni Banat i još plodniju Bačku. Po kneževoj naredbi Porečani su prešli na kopno i uz samu obalu osnovali novo naselje. Po Miloševom starijem sinu, tadašnjem nasledniku kneževskog dostojanstva, nazvano je Milanovac (od 1859. Donji Milanovac). Prilikom izgradnje Hidroelektrane „Đerdap“, 1971. godine, Poreč je zauvek potopljen.