Zašto su nam ormari puni odeće koja nam ne treba?

Sasvim je moguće da imate previše odeće u ormaru. To u našem delu sveta uopšte nije retkost, naprotiv. Godišnje se na svetu proizvede sto milijardi odevnih predmeta, u Srbiji svako u proseku pazari 12 kilograma odeće godišnje.

Mnogo toga prođe kroz ruke bedno plaćenih švalja u Bangladešu ili Etiopiji kako bi mušterije na zapadu imale majice od par evra.

Prosečni Francuz je šezdesetih imao četrdeset komada odeće, ne računajući donje rublje. Danas ormari skladište po stotine komada.

Ne treba mi, al’ mi treba!

Prema fondaciji „Elen Mekartur“, odevni predmeti se nose u proseku svega sedam do deset puta pre nego što se na njih zaboravi ili odu u đubre.

„Pedesetih i šezdesetih godina nije bilo dovoljno proizvoda, ali se onda ubrzao proces proizvodnje. Do osamdesetih je tržište zasićeno“, priča nam Lidija Jovanović, dizajnerka i kostimografkinja.

„Proizvođači su počeli da kreiraju potrebu, najviše reklamama i jeftinim proizvodima. Devedesete su bile temelj brze mode, a dvehiljadite procvat. Danas se pravi mnogo malih potkolekcija“, kaže ona za naš njuzleter Međuvreme.

Nekad su, podseća Jovanović, čuveni grombi kaput nosile i dve generacije. „Sad ljudi žele da imaju dva ili tri kaputa u istoj sezoni – i mogu da ih plate, jer su jeftini.“

To je veštački usađena potreba, kaže naša sagovornica, jer nikome objektivno ne trebaju četiri jakne ili osam pari farmerica. „Osećamo glad za nečim čega suštinski nismo gladni.“

Francuska protiv brze mode

Brza moda je problem. I ne samo jer krpice diktiraju površne trendove i utiske. Modna industrija se smatra odgovornom za dva do četiri odsto planetarne emisije ugljen-dioksida.

Francuska – zemlja gde se moda shvata ozbiljno, a na jeftine proizvode i falsifikate francuskih brendova gleda popreko – prva je krenula u zakonsko suzbijanje brze mode.

U Donjem domu parlamenta je prošao predlog zakona po kojem neće moći da se reklamira najjeftinija odeća.

Ti proizvođači će od iduće godine na svaki artikal plaćati pet evra globe zbog uništenja životne sredine, a suma će rasti do deset evra do 2030. godine. Dažbina ne može preći 50 odsto cene proizvoda.

Julija For iz inicijative brendova i proizvođača modne industrije En Mode Climat godinama se bori za ekološku modu. Kaže da će mnogo zavisiti od primene zakona – šta se smatra brzom modom?

Da li samo recimo kineska marka Shein koja dnevno napravi 7.200 novih artikala? Ili i nešto sporiji, ali jednako jeftini brendovi kao što su Primark ili odeća koja se prodaje u Lidlu?

„Tačno je da jeftina odeća povećava kupovnu moć i omogućava nekim Francuzima koji teško žive da kupe novu odeću. Ali to je otrovan poklon“, kaže For za Međuvreme.

Srbija u brzoj modi

Ne samo, kaže For, da su niže klase izgubile 300.000 radnih mesta u francuskoj tekstilnoj industriji za 25 godina jer je proizvodnja otišla van Evrope, već upravo najsiromašniji širom sveta prvi stradaju od klimatskih promena.

„Cene odeće su tako smešno niske, a pritisak da se konzumira tako moćan – nove kolekcije, posebne ponude – da čak i ljudi iz nižih klasa kupuju više nego što mogu da priušte“, kaže ona.

Lidija Jovanović veruje da je, za razliku od bumera i potonjih generacija, današnja omladina svesnija planete te da se okreće kreativnim domaćim proizvodima ili polovnoj odeći.

Na pitanje da li bi francuski model mogao da se primeni u Srbiji, ona kaže da je to možda početak, ali upozorava:

„Mi i nemamo high end brendove jer nemamo dovoljno široko tržište za skupe proizvode. Postoji tek malena niša za domaće modne dizajnere. Verujem da kod nas osamdeset odsto tržišta čini brza moda.“