Vidovdan i kult

Upravo je Skupština Srbije usvojila zakon o državnim i drugim praznicima, među kojima će se radno praznovati Sveti Sava – Dan duhovnosti 27. januara i Vidovdan – spomen na Kosovsku bitku 28. juna.

Ko je sveti Vid čiji se kult razvijao (i traje do današnjeg dana) naporedo sa kosovskim mitom?

Oslanjajući se na Veselina Čajkanovića, Vid ili Svetovid („jaki Vid“) poznato je slovensko ratno božanstvo. Vid je ime koje je imao naš vrhovni bog, a možda i najstariji grčki htonični bog Avides. Indikativni su, kada je reč o strani ovog kulta, i mitski ostaci vegetacijskih kultova vezanih za Kosovsku bitku (kosovski božur). Samo ime ovog svetitelja – Vid (sačuvano je u brojnim narodnim imenima: Vidosav, Vidak, Vidosava, kasnije Vidovdanka) odredilo je, najvećim delom, i prirodu rituala koji su izvođeni na njemu posvećen dan. Bilo je, na primer, veoma važno šta će se toga dana videti. Na Vidovdan se mogla videti i budućnost; otuda je Vidovdan važio i kao dan proricanja i gatanja, izvođenih, najčešće pomoću trave vid, vidac, vidova trava.

Izneta je mogućnost da je zbog homonimije imena staroslovenskog boga (Sveto) Vid(t)a i malo poznatog hrišćanskog mučenika iz trećeg veka Vita, koji je umro istog dana kada je poginuo i knez Lazar, došlo do zamene starijeg kulta novim. Crkva je, naime, Svetim Vidom nastojala potisnuti paganskog svetitelja Svetovita.

Petnaesti jun po starom, odnosno 28. jun po novom kalendaru, Pravoslavna crkva je u ranijim vremenima bila posvetila starozavetnom proroku Amosu i ubrzo posle Kosovske bitke kanonizovanom knezu Lazaru (čija je slava, po predanju, bio upravo ovaj prorok). Sveti Vid, odnosno Vidovdan, kao praznik i istorijski dan pojavljuje se kod Srba u kalendaru već u XIV veku; u Bosni i Hercegovini običaj održavanja božje službe na Vidovdan posvećene caru Lazaru treba da je negovan još u tursko doba, a proslavljanje lokalnog značaja zabeleženo je i u nekim muslimanskim selima ispod Jahorine (Turovo, Trebečaj).

Oslobodilačku ideju na južnoslovenskom prostoru pratila je i kosovska misao preko Vidovdana i kosovskih junaka. Ipak, kao crkveni i nacionalni praznik Vidovdan je tekovina novijeg datima, a dug put do njegovog unošenja crvenim slovima u kalendar ide zajedno sa stvaranjem novog vidovdanskog kulta. U Beogradu se 1879. pojavio članak „Vidovdan“ (a nešto ranije i istoimeni časopis) u kojem se kaže: „Vidovdan bi trebalo da postane dan opštenarodnog kajanja, posta i molitve. Sećamo se junaka naših, ali sećamo se i Boga.“

U vreme proslavljanja petstogodišnjice Kosovske bitke u (od 1879) nezavisnoj Srbiji vlada je donela odluku o održavanju na Vidovdan parastosa knezu Lazaru i junacima poginulim na Kosovu. U kalendarskom delu državnog shematizma za 1890. naznačeno je, prvi put, da je Vidovdan državni praznik i da se „15. juna (…) čini pomen srpskim borcima izginulim za veru i otadžbinu“. A u kalendaru, dve godine kasnije, pod 15. junom „pr. Amos i Lazar (vidov dan)“, prvi put je štampano crvenim slovima.

Vidovdan, kao kosovski simbol, dolazi u središte pažnje kao dan konačnog obračuna sa Turcima i kosovski mit se postepeno preinačava u vidovdanski kult i Vidovdan – dan junačkog ogledanja i pobede nad zlom – postaje simbol krvave bespoštedne osvete nad svim što je tursko (muslimansko). U kalendaru za 1914. Vidovdan je jedan od devet zvaničnih praznika Kraljevine Srbije, a „od 1913, na dan njegovog svetkovanja, redovno će biti evocirano sećanje na pale ratnike i deliće se jelo i piće za njihovu dušu, kao u mitsko doba“. Podsetimo se, na kraju, i proročkih reči Miodraga Popovića, izrečenih pre četvrt veka: „Vidovdanski kult, koji meša istorijsku zbilju sa mitskom realnošću, stvarnu borbu za slobodu sa sačuvanim paganskim sklonostima (osveta, klanje, prinošenje žrtve, oživljavanje herojskog pretka), potencijalno sadrži u sebi sve osobine sredina sa neukroćenim mitskim impulsima. Kao određena faza u razvitku nacionalnog mišljenja, on je bio istorijski neophodan. Ali, kao trajno stanje duha, vidovdanski kult može biti i koban po one koji nisu u stanju da se iščupaju iz njegovih pseudomitskih i pseudoistorijskih mreža. U njima savremena misao, duh čovekov, može doživeti novo Kosovo, intelektualni i etički poraz.“