Varšavi u pohode

Dok avion meko dotiče pistu Aerodroma “Frederik Šopen”, mislim o tome kako ne razmišljam dovoljno o susretu s Varšavom. Malo je gradova koji su tako zverski i tako planski uništeni kao Varšava; znam da su odmah posle Drugog svetskog rata obnovljeni delovi, znam da dominira socijalistička arhitektura, video sam na fotografijama i kako se, posle pada komunizma, zabadaju zanimljivi oblakoderi u tlo grada, čitao sam Zdruzgotinu Jiržija Andžejevskog i Devet Andžeja Stasjuka, hodao gradom s onim čovečuljkom iz gugl mape, u savremenim poljskim filmovima i serijama zapao bi mi za oko po koji motiv, ali nisam uspevao da stvorim dovoljno upečatljivu ili dovoljno privlačnu sliku ovog grada. Predrasude su pružale otpor.

Iz nekog razloga pribojavao sam se da ću naići na socijalističku nakazu ili nešto poput Novog Beograda, koju ni 36 godina slobode ne uspeva dovoljno da našminka. Ulazim u autobus 75 – čist, udoban, tih – i tek što smo izašli iz aerodromskog kruga, bleštavo zelenilo zabada mi se u oči. Maj mesec, sveže zelenilo već se razbaškarilo, ali čitavim putem od aerodroma do grada prate nas drvoredi debelih stabala, šumice, parkovi, biciklističke staze s obe strane bulevara. Iz glave ne mogu da izbijem esenesovske imbecile koji seku drveće i betoniraju svaku zelenu površinu koja im dođe pod nož. Očekujem da će prizor biti drugačiji kad s bulevara skrenemo u grad, ali drvoderi nastavljaju da obeležavaju put sve dok se sasvim ne približimo centru. Iz daljine vidim Staljinov poklon Varšavi, kameno čudovište tipa Univerzitet “Lomonosov” u Moskvi (tamo ih je pet ako se ne varam), s tim što se, gledano iz daljine, ta zastrašujuća kula – pretvorena u kompleks nauke i umetnosti – uvek vidi u perspektivi zajedno sa savremenim i impresivnim oblakoderima, što odaje vrlo uzbudljiv prizor. Kasnije ću saznati da se vodi rasprava da li to staljinističko čudo treba srušiti ili ne (moj prilog debati: ne treba).

Silazim na stanici “Ordinacka” u Ulici Novi svet (tada još ne znam da je to jedna od glavnih ulica), upadam direktno u gradsku vrevu, zgrade su niske, uglavnom dva sprata, kafei i restorani dokle pogled seže. Ništa socijalističko. Stojim nekoliko minuta oslonjen o kofer i, naprosto, gledam. Prvi osećaj: kao da su kulise oko mene. Potom kaldrmisanom uličicom Vareckom krećem ka hotelu. Nisam odmakao ni tridesetak metara kada u kompleksu lepo očuvanih zgrada od žućkastog kamena – kasnije ću saznati da je to poljski kamen od koga je izgrađen veliki deo Varšave, a naročito administrativne zgrade – otkrivam parkić iz koga se čuje, ako se tako može reći (ne može) – urlikanje ptica. Na klupama ljudi čitaju, drugi se igraju telefonima. Postajem svestan tišine: ptice se čuju, ali ne i grad iako sam u samom njegovom srcu. Ulica je kaldrmisana i krećem se uskim trotoarom. Za svega nekoliko minuta stižem do hotela. Ogroman je (tako se i zove: “Gromada”) i, prema mom pogrešnom mišljenju, socijalistički. Zapravo je izgrađen 1932. godine. Varšava, dakle.

TURIZAM

Ne znam zašto ljudi ne vole turiste. To su uglavnom miroljubiva bića, idu okolo u stadima kao ovce, nemaju pojma šta hoće, besomučno fotografišu, kupuju besramno skupe sladolede na udarnim mestima i ne odmiču od opštih mesta, ali šta je tu loše? Ne zadržavam se predugo na glavnim turističkim pravcima, a iskustvo mi kaže da se u neposrednoj blizini najgušćeg turističkog saobraćaja nalaze mesta vredna obilaska, Ulica Kozia, na primer, samo nekoliko metara od glavne džade, ali gotovo prazna. Stari grad je privlačan sa svojom srednjovekovnom strukturom, prepun je ljudi (koji ližu besramno skupe sladolede), ali samo nekoliko stotina metara dalje dočekuje me prazan i senovit Trg Novog grada okružen mrežom prezanimljivih uličica uronjenih u zelenilo. Muvam se tu neko vreme, pronalazim prolaze, uska stepeništa, vrtove bogate rastinjem, a potom se padinom koja gleda na Vislu i Park Fontanu vraćam u Stari grad, nalećem na skrivenu klupu i dvoje mladih koji se entuzijastično vaćare (deset je sati i sumrak osvaja grad), nailazim na ukusnu skulpturu posvećenu Mariji Sklodovskoj Kiri, a potom se vraćam u svoj “socijalistički” hotel iz 1932. godine.

POLJSKI

Budim se neuobičajeno rano zbog uzbuđenja i radoznalosti i odmah demonstriram svoju snalažljivost. U sali za doručak, neprobuđen i zbunjen gužvom, uzimam najmanji tanjir (zapravo tacnu za šoljicu kafe) i uspevam na nju da smestim zemičku i pola jajeta, otprilike, nezadovoljno je odlažem na udaljeni sto u drugoj sali (prva je popunjena razgalamljenim Poljacima i Nemcima) i vraćam se po veći tanjir, punim ga koječime, potom nazad u drugu salu, ali ne uspevam da pronađem svoju tacnu. What a fuck?, mislim dok s punim tanjirom u rukama oštro osmatram okolinu. Tacne, međutim, nema. Tada shvatam da ju je kelner odneo. Divim se sebi još malo, a onda krećem ka kompleksu parkova koje sam, proizvoljno, locirao kao svoj cilj. Usput se bavim omiljenim svojim sportom: čitam natpise na poljskom i ne bez iznenađenja shvatam da prepoznajem silne reči.

Poljsko pismo je zastrašujuće komplikovano, kao da gledam u japanske ideograme, otprilike, ali s nešto koncentracije uspevam da razaznam reči: księgarnia je knjižara, rachunek je račun, gotówka je gotovina, twierdza je tvrđava, przewóz, naslov romana Andžeja Stasjuka, pogrešno prevodim kao prevoz (u stvari znači kočija). Kako u tim stvarima nisam stidljiv, neustrašivo pokušavam da manipulišem sa svih osam poljskih reči koje sam zapamtio, tražim računček (umesto računek), gotovinku (umesto gotovku) i uspešno uveseljavam ljude s druge strane pulta, a onda, kad pomisle da imam nekakve veze s poljskim (nemam), kažu mi, recimo, trzydziści try zƚote (ne pokušavajte da izgovorite), koliko koštaju kapućino i pita od jabuka s borovnicom odozgo, ali to meni zvuči kao istočnomandarinski i molim garçona da mi ponovi, na engleskom ako je moguće.

TROTOARI

foto: ivan milenković

Nedaleko od Muzeja Frederika Šopena započinjem svoj hod po kompleksu varšavskih parkova. Šetnja traje nekoliko sati. Potpuno sam raspamećen raznovrsnošću, veličinom, uređenjem kompleksa parkova koji se pretapaju jedan u drugi – umeju da zaliče na pravu šumu – sve do spomenika Šopenu ispod vrbe i velikog kraljevskog kompleksa s dvorcem koji se nalazi usred jezera (Paƚac na Wyspie). Raznim sam se vrtovima šetao po svetu, ali usudio bih se reći da, uz onaj praški, lepši, ukusnije uređen i uzbudljiviji nisam video. Tu negde napada me jedna veverica, junački se branim od riđe zveri koja mi se penje na rame, a onda, iscrpljen, sedam u kafe koji se zove “Pozorišni institut” i u kojem bezuspešno (previše ih je) pokušavam da sredim utiske.

Povratak kroz grad, parkovi na svakom koraku i socijalistička arhitektura koju Varšava nadilazi lagano i temeljito, bilo tako što četvrtaste zgrade premazuje vedrim bojama, bilo tako što na ravne fasade dodaje metalne ukrase. Ulice su široke, grad je čist, a, za razliku od Beograda, pešaci se opušteno kreću trotoarima. Dobro, i ovde pešaci pokušavaju da se kreću trotoarima, tamo gde ih ima, to jest, ili gde nisu ukrašeni automobilima, ali u permanentnoj su opasnosti od toga da slome nogu, upadnu u neobeležene radove ili, jednostavno, zauvek nestanu u nekoj rupi. Nalećem na restoran “Banja Luka” ispod debelog drveća i u podnožju bezlične socijalističke zgrade. Čujem naški.

PIROŠKE

Agnješka Lasek je prevoditeljka, dama koja srpskohrvatski govori bolje od mene, urednica u jednoj od najboljih izdavačkih kuća u Poljskoj, “Čarna”, moj svojevrsni čičerone kroz Varšavu. Prevodi razgovore s Adamom Mihnjikom i Marcinom Napjorkovskim, kao i razgovor na Radiju TOK fm. Zanimljiva je sagovornica koja ima čvrste stavove u rasponu od političkih prilika do veštačke inteligencije. Pita me da li bih probao neko tradicionalno poljsko jelo. Iskreno, ne bih, ali kako mogu da kažem ne?! Dosta dugo tragamo za Mlečnim restoranom. Mi, deca socijalizma, znamo šta je to mlečni restoran: jeftin socijalistički restoran u kojem smo kao klinci, na odmorima, naručivali četvrtinu belog leba s nekom šunkom i majonezom.

I zaista, ima nečeg prepoznatljivog u mlečnim restoranima u Varšavi: ista hladnoća, ista svedenost, iste jeftine stolice, isti pultovi kakve pamtim, jedino što se plaća karticom. Najpre hladna čorba od cvekle u boji pudinga od maline, s nečim braon što plovi po sredini. Začudo, vrlo je prijatnog ukusa. A onda stižu poljske piroške sa sirom i krompirom. Piroška je, u stvari, testo u obliku školjke s rečenom sadržinom. Jedem bez entuzijazma. I, pita Agnješka? Ok, kažem. Ali ne bi drugi put, konstatuje Agnješka i smeje se. Vaistinu ne bih. Bilo bi zanimljivo, mislim, pročeprkati po istoriji poljskih tradicionalnih jela, jer, sva je prilika, ono što sam upravo pojeo nikako ne spada u bogate trpeze. I ovde se gladovalo, i ovde su tvrda proja i glavica luka umeli biti jedina hrana, ali u odnosu na tradicionalne ćevape, poljska mi tradicionalna varijanta ne deluje previše privlačno. Obrok dopunjavam kebabom koji mi spravlja Crnogorac Jasmin. Kako je u Poljskoj, pitam ga? Odlično, kaže, Poljaci gledaju svoja posla, bolje nego dole, dodaje i časti me nečim što je najbliže ukusu kefira.

GRAD KOJI SE MENJA

Dugo hodam do Žoliborža, dela grada za koji mi Agnješka kaže da je, statusu, sličan beogradskom Vračaru, premda mu arhitektonski nije ni nalik. Miran, uzuzetno čist kraj, s divnim skverovima, senovitim uličicama, parkovima (naravno), spomenikom vojnicima iz Prvog svetskog rata. Nedaleko je Katinski muzej posvećen Staljinovom podvigu: junački je ubio 20 000 nenaoružanih poljskih oficira. Sve je u tom muzeju izvan vremena i izvan prostora. Ispod poslednje vitrine izloženi su drveni štapovi kojima su sovjetske ubice razvaljivale lobanje poljskim oficirima. Štapovi poput onih kojima su kapoi u nacističkim logorima prosipali mozak logorašima. Toliko o razlici između nacizma i komunizma. Izlazim ošamućen. Prolazim pored Muzeja istorije poljskih Jevreja (nemam snage i za to) i prijatnim ulicama (punim zelenila) dolazim do Bulevara pape Jovana Pavla II i izdavačke kuće “Černa”, gde me dočekuje Agnješka i dugo priča o izdanjima ove kuće. “Reportaže su”, kaže, “postale najprodavaniji žanr u Poljskoj. A mi smo to otkrili”, dodaje, čini mi se, s ponosom.

Nekoliko dana nije dovoljno za ovako veliki grad. Ipak, jedno je jasno: Varšava je grad koji i dalje traga za svojim arhitektonskim identitetom iz duha svoje prošlosti, ali, što je zanimljivije, i iz duha svoje budućnosti. Nijedan evropski grad nije toliko bio uništen i nijedan se evropski grad nije toliko, čini mi se, promišljeno borio za prepoznatljivost. Zapravo, Varšava to i dalje radi. Možda zbog toga i jeste tako uzbudljiva.