Donošenjem Ustava, knez Miloš je pretrpeo poraz u borbi sa opozicijom: uništen je njegov apsolutizam, vrhovnu vlast morao je da deli sa Državnim savetom, stvoreno je nezavisno sudstvo, zaštićena su prava činovnika i privatna svojina građana, ukratko – Srbija je postala ustavna i pravna država
Borba za donošenje prvog ustava moderne Srbije nastala je odmah po proglašenju države, Kneževine Srbije, 13. decembra 1830. godine na Tašmajdanu, u Beogradu. Dotadašnji Beogradski pašaluk, s dvojnom tursko-srpskom administracijom, zamenjen je u potpunosti srpskom administracijom, a knez Miloš i svi srpski činovnici poskidali su turske kape i uniforme i zamenili ih evropskim uniformama i odelima. Stvaranje države, delo koje je započeo Karađorđe (1804–1913), završio je Miloš Obrenović ratom (1815) i diplomatijom (1815–1830).
Ali način vladanja kneza Miloša bio je i dalje vojnički strog i centralizovan, a njegov dvor bio je i dalje poput vojnog štaba sa svojom kancelarijom: sve odluke je morao da pregleda i odobri komandant i da se o svemu pita. Pobune protiv njegovog načina vladanja bile su seljačke bune koje je lako gušio: Dobrnjčeva i Abdulina buna (1821), Đakova buna (1825) i Čarapićeva buna (1826). Vladavinu je krunisao proglašenjem države, čime je završena Srpska revolucija (1804–1830), a Srbija postala nasledna monarhija, priznata od strane velikih sila iz Evrope. Naslednost prestola, razgraničenje teritorije sa Turskom i Austrijom i uspostavljanje srpske administracije bili su najvažniji elementi državnosti.
PISMENI I ŠKOLOVANI
Iznenada, knez Miloš je dobio opoziciju u činovnicima iz svoje kancelarije i kancelarija skoro svih starešina nahija u Kneževini, pismenu i školovanu, koja je došla iz “preka”, iz Austrije, takozvane “nemačkare” (Zemun, Novi Sad, Sombor, Pešta, Beč, Sent-Andreja…). Oni nisu podizali bune već su zatražili od njega ustav, vladavinu zakona i ograničenje njegove apsolutne vlasti. Njima je podršku dao i Vuk Karadžić 1832. godine u čuvenom pismu u kojem je zatražio da knez konačno da narodu “konštituciju” i objasnio i načine i razloge za to. Išlo se i u susret zvaničnom ukidanju feudalizma, jer su feudalci (spahije) bili Turci kojima je Porta naredila iseljenje iz Srbije, a kapitalizam je tražio evropske zakone, ustav i podelu vlasti. Kako je knez odugovlačio, činovnici i njihove starešine podigle su takozvanu starešinsku bunu koju je poveo knez Mileta Radojković iz Jagodine (“Miletina buna”).
Vojska pobunjenika je upala u Kragujevac u januaru 1835. godine, a knez nije imao kud već da proglasi prvi ustav Kneževine Srbije već u februaru (na Sretenje), koji je napisao Dimitrije Davidović, sekretar kneževe kancelarije, rodom iz Zemuna. Sretenjskim ustavom (2/15. februara 1835) propisano je ukidanje feudalizma, podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, uvođenje pravne države i vladavina institucija. Kneževa neposredna vlast ograničena je ustanovom Državnog saveta, s kojom je morao da se dogovara o svim pitanjima i bez čijeg odobravanja nije mogao doneti nijednu važnu odluku. Međutim, velike sile su protumačile prvi srpski ustav kao suviše demokratičan pa su naredile njegovo ukidanje posle samo nekoliko nedelja, što je knez jedva dočekao. Borba za ustav nastavljena je uz posredstvo velikih sila i njihovih konzula u Beogradu, gde je ustav trebalo pisati ispočetka, a kneževa opozicija nazvana je “ustavobraniteljima”, prvom političkom strankom u modernoj srpskoj državi. Dimitrije Davidović je oteran iz službe pa je prešao u opoziciju. Jedino je feudalizam ostao ukinut, jer su turske spahije napustile Srbiju, a sva njihova zemlja je podeljena slobodnim seljacima, koji su je i dotad obrađivali.
Kao i Davidović, i drugi zagovornici izrade ustava i kasnije njegovi vatreni branioci potekli su iz reda činovničke, starešinske opozicije prema knezu Milošu iako su upravo njemu dugovali svoja zvanja i položaje i bili u njegovom najužem okruženju. Nesigurni, međutim, u svoje činovničke položaje, a kao pismeni ljudi s jasnijom predstavom o tome kako treba urediti pravnu državu i osigurati sopstveni status, oni su, posle proglašenja Kneževine Srbije (1830), poveli oštru borbu protiv kneževog apsolutizma koja je potrajala čitavih osam godina.
PARADOKS SA KONZULIMA
Polje za političku borbu vezanu za ustavno pitanje otvoreno je praktično još u nejasnim formulacijama između hatišerifa, kojim je Srbija proglašena za vazalnu kneževinu Turskog carstva, i berata o naslednom kneževskom dostojanstvu, naslovljenom na Miloša Obrenovića. Prema hatišerifu, knez je dobio ograničenje vlasti ustanovom Državnog saveta, a prema beratu, pripala mu je sva vlast. Iako su ta dva akta, na neki način, predstavljala konstitutivni akt Kneževine, bolje reći – njen prvi “ustav”, pitanje vrhovne vlasti njima nije bilo jasno i potpuno rešeno. Stečeno pravo na samostalnu unutrašnju upravu ostavljalo je prostor da se razmišlja o ustavu koji bi bio donet u samoj zemlji, koji bi predstavljao ustav u pravom smislu reči i sobom donosio konkretne propise o pitanju vrhovne vlasti i svemu drugom.
Zbog toga je prekretnicu u razvoju ovih događaja donelo brzo ukidanje Sretenjskog ustava (1835), zbog njegove preterane “demokratičnosti” (po oceni i pritisku velikih sila), a istovremeno i dolazak prvih stranih konzula u Srbiju. Paradoks koji je nastao u vezi sa ustavnim pitanjem i uplitanjem stranih konzula u taj problem sastojao se u sledećem: konzuli apsolutističkih država, Austrije (A. Mihanović) i Rusije (G. Vašćenko) podržali su opoziciju u borbi protiv kneževog apsolutizma, a konzul demokratske sile, Velike Britanije (L. Dž. Hodžes), stao je na stranu kneza Miloša u odbrani njegovog apsolutističkog načina vladavine. Oduševljen britanskim konzulom, knez Miloš je i u spoljnoj politici počeo praviti značajan zaokret – od Rusije ka Velikoj Britaniji. U krajnjem ishodu, izgubivši podršku zaštitničke sile, Rusije, stvorio je, nesvesno, jedan od bitnih preduslova za sopstveni pad s prestola (1839).
Duša opozicije u Srbiji bio je Avram Petronijević, vođa ustavobranitelja. Zato nije slučajno što su velike sile, a i sama Porta, tražile da on bude angažovan u projektu izrade novog ustava. Na predlog ruskog konzula, formirana je velika ustavotvorna komisija, koja je zasedala u Beogradu. Za njenog predsednika imenovan je Jevrem Obrenović, knežev brat, koji je lagano prelazio na stranu opozicije, a među članovima komisije bilo je i kneževih protivnika i privrženika. Tada su stvari oko izrade ustava počele da se brže odvijaju. Iskrsavali su razni smerovi ka oblikovanju konačnog akta i dolazilo je do žestokih svađa. Opozicionari su uspeli da pridobiju na svoju stranu Jovana Hadžića, učenog pravnika iz Novog Sada, kao važnog tekstopisca, a Jevrem je, kao predsednik komisije, umeo da sedne kraj njega i kaže: “Budite mi drug i govorite za me, ja ću pristati na sve vaše reči”.
Poslovi u vezi sa pisanjem ustava ipak su u suštini tekli sporo, a suština glavnog spora kod svih ustavnih nacrta svodila se na ravnotežu vlasti između kneza i Državnog saveta. U ustavnu problematiku uplela se, pored Rusije i Velike Britanije, i Austrija (preko pisaca zakona), a ustavno pitanje je sve više izlazilo iz granica Srbije. Naposletku se, po predlogu Velike Britanije, umešala i sama Turska, kao sizerenska država, pa je odlučeno da se sve reši u njenoj prestonici, pod međunarodnom arbitražom, 1838. godine. Na čelu srpske delegacije bio je Avram Petronijević, a knez mu je pridodao svoje ljude Jakova Živanovića i Jovanču Spasića, mada im je, svoj trojici, pre polaska na put, uzeo zakletvu vernosti.
UNIŠTEN JE APSOLUTIZAM
Posle osmomesečnih rasprava, u Carigradu je 23. decembra 1838. godine konačno napisan ustav. Porta ga je poslala u Beograd preko beogradskog vezira na Kalemegdanu (u Srbiji, u kneževoj okolini taj akt je odmah pogrdno nazvan “Turski ustav”). Njime je višegodišnje ustavno pitanje u Srbiji bilo rešeno. Knez Miloš je pretrpeo poraz u borbi sa opozicijom: uništen je njegov apsolutizam, vrhovnu vlast morao je da deli sa Državnim savetom, stvoreno je nezavisno sudstvo, zaštićena su prava činovnika i privatna svojina građana, ukratko – Srbija je postala ustavna i pravna država.
Sutradan po čitanju ustava, 23. februara 1839. godine, za predsednika Državnog saveta kneževim ukazom imenovan je Jevrem Obrenović. Kad se sa tim saglasila i Narodna skupština, knez, državni savetnici i narodni poslanici su u Sabornoj crkvi, pred mitropolitom, položili zakletvu na ustav.
Kada je, krajem maja, u Šumadiji, izbila buna koju je poveo drugi knežev brat, Jovan Obrenović (“Jovanova buna”), sa ciljem da vrati stari poredak, knez je stavljen u kućni pritvor na Topčideru, a na pobunjenike je poslata vojska koja je zarobila vođe pobune, nagovorene od samog kneza. Štaviše, Jevrem je već sutradan, 12. juna 1839. godine, čestitao vojnicima beogradskog garnizona što su ustali protiv “zlomislenika ovoga blagostanija narodnog jer su ga hteli narušiti i uničtožiti”. Dan kasnije, knez Miloš je prihvatio već napisanu ostavku, uz obećanje ruskog konzula da će njegov stariji sin Milan biti priznat za srpskog kneza. Jevrem Obrenović je bio jedini čovek s kojim je knez odbio da se pozdravi prilikom polaska iz Srbije u Vlašku, u izgnanstvo, sedajući u lađu na savskoj obali, pod Kalemegdanom, 15. juna 1839. godine.
Ustavom je knezu data izvršna vlast, koju je vršio posredstvom četiri ministarstva, Državnom savetu zakonodavna a sudu sudska vlast. Državni savet je tako ograničio kneževa prava i ukinuo dotadašnji apsolutizam. Iako u njemu nije pomenuta ustanova Narodne skupštine, jednim amandmanom ostavljena su joj dotadašnja prava, mada su budžet i odobravanje poreza pripali Državnom savetu. Sud je postao nezavisan i trostepen: mirovni, okružni i apelacioni. Skoro trećina članova Ustava pripala je pravosuđu pošto Kneževina Srbija još nije imala građanski i krivični zakonik. Zajemčena su osnovna građanska i činovnička prava, zaštićena svojina i omogućena sloboda trgovine. Onemogućen je povratak feudalizma. Srbija je njime konačno postala ustavna država, s dobrom osnovom iz koje je brzo postajala pravna država.
Pošto Miloševi sinovi, Milan i Mihailo, nisu vladali strogo po Ustavu iz 1838. godine, ustavobranitelji su promenili i vladarsku dinastiju i doveli na presto mlađeg Karađorđevog sina, Aleksandra, koji je položio zakletvu na ustav i živeo u kući u Beogradu koju su mu odredili ustavobranitelji, bez mnogo mešanja u vlast, kao ceremonijalna ličnost.
Tako su u Srbiji postavljeni temelji ustavobraniteljskog političkog poretka, koji je stvorio građansku i ustavnu državu i koji je trajao sve do povratka Obrenovića, februara 1859. godine.
Trenutak u životu koji je mnogo više od izuzetnog fizičkog napora – to je suočavanje sa sopstvenim strahovima, testiranje volje i dobijanje odgovora na pitanje: Koliko sam spreman sebe da se žrtvujem za neko lepše sutra?
Tradicionalni projekat kompanije Lidl Srbija „Čisto iz ljubavi“ nastavlja se i ove godine, a osim dobro poznatih akcija uklanjanja otpada iz prirode, obuhvatiće i edukativne radionice namenjene organizacijama i udruženjima građana iz cele zemlje. Nakon učešća na pomenutim radionicama, odabrani akteri civilnog sektora imaće priliku da, uz podršku kompanije, sprovedu akcije čišćenja i time pokrenu pozitivne ekološke promene u svojoj lokalnoj zajednici
Irski pisac Tim MekGavan proveo je čitav mart u Beogradu kao gost književne rezidencije, jednog od programa Beogradskog irskog festivala. Svakog dana je pisao dnevnik. “Vremenu” je ustupio deo svojih utisaka o protestima, 15. martu, studentima... “Masa odaje počast žrtvama iz Novog Sada uobičajenom tišinom. A potom, tiho se otvara nabor u velikoj gomili ljudi. Onda počinju krikovi kao iz horor filma”, zapisao je o takozvanom zvučnom topu
“Pozorište je veoma opasno oružje” – govorio je Mejerhold. Rečenica koju je napisao 1920. godine i danas odjekuje i postavlja pitanje: “Zašto?”
Knez Miloš je za narod bio neko kome “niko ništa ne sme”, neko ko je bio gazda u svom “domaćinstvu” Srbiji, ko se davno pokazao kao kadar gospodar koji razume seljaka kao niko i koji zna da ga zaštiti od gospode koju i sam prezire i trudi se da se ne “zapati previše”
Da li bi režim, stanu li protesti građana, imao snage da uzvrati, da izvede uspešnu "kontrarevoluciju"? Da pokrene teror, poput onog u Belorusiji? Logika pada kaže da ne bi
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić obelodanio je novog premijera. Prof. dr Đuro Macut biće, međutim, predsednik Vlade, baš koliko je prof. dr Zoran Radojičić bio gradonačelnik Beograda
Još danas prave antirežimske stranke dosta toga mogu da dobiju. Ukoliko ostanu pasivne i oklevaju, već sutra će izgubiti sve
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
