Ovog ponedeljka u Galeriji kulturnog centra Novi Sad biće otvorena izložba crteža Uroša Toškovića, posebnog slikara, a prema rečima umetničke kritike, jednog od najboljih svetskih crtača druge polovine dvadesetog veka. Ovog maja, u . Obema je povod monografija posvećena Urošu Toškoviću čiji je autor kolekcionar Bojan Krljić, koji je svoju pasiju posvetio ovom slikaru čovekove sudbine i majstoru magije crteža
Kada se danas pitaju šta je suština slikarstva Uroša Toškovića, istoričari umetnosti će u horu reći – njegov crtež, a posebno njegov život. Malo njih shvata da su njegovo slikarstvo i njegov život slepljeni, da su neki oblik bića i ništavila. On je crtao i slikao onako kako je živeo, pa je njegova umetnost njegova biografija. On je čovek koji je svoj život direktno uveo u umetnost. To je oblik prorokovanja samog sebe. Njemu je tako dato – da prorokuje i uzdiže ono što drugi vezu i štrikaju. Njegovo slikarstvo je apokalipsa, a ovih drugih domaća radinost. U tome je Toškovićeva veličina, istina i krik. Njegova slikarska misao je uzdah i izdah usamljenosti. Njegova zastava se vijori u pustinji usamljenih.
Kad god se setim Uroša Toškovića, setim se pesnika Žerara de Nervala, koji u jednoj svojoj pesmi – El desdichado (Nesrećan) – kaže: “Ja sam neutešan – usamljen – bez dana, / princ akvitanski kome kula pada. / Mrtva mi je zvezda – a ljutnja zvezdama / nosi crno sunce neizmernog jada”.
Događa se da iz nejasnoće pritiče neka acocijacija koja povezuje ljude, pa se iz nje razvije cveće zla – kao i Nerval, i Tošković je “mračni samac”. Obojica vuku istu senku, obojica isijavaju istu patnju. Patnju za čim? U umetnosti nije važno za čim. Njih dvojica su iz različitih vremenâ, ali su se na svojim putevima sudarili u vremenu, a kada se takav sudar dogodi, onda nastaje nezaboravan događaj – haos.
Uroš Tošković je imao više sudara u životu. Njegov susret sa našim ondašnjim slikarstvom je bio – sudar, žestok, razoran, sa mnogo duhovne vatre i vatrene svetlosti. Svi su se u tom sudaru snašli, pokupili svoje razbacane stvari i otišli, samo je Tošković gledao scenu tog sudara bez ičega i bez ikoga. On, jednostavno, nije znao u kom pravcu putuje. Zbog toga je od početka do kraja tog njegovog putovanja bio, u stvari, ahasfer ondašnjeg i današnjeg slikarstva.
Trebalo je vremena da bi se shvatilo da Tošković od početka govori svojim slikarskim jezikom, jedinstvenim po svemu, koji je zaustio pre ostalih – a taj jezik bismo mogli nazvati prajezikom. Najverovatnije je da je prvobitni čovek rođen sa teskobom i da je to izražavao prajezikom. Teskoba je kroz vreme najčešće izražavana u umetnosti. Paradoksalno, savremena umetnost je taj jezik zaboravila i odbacila, pa sada čujemo više mumlanje nego razgovetnost, više muk nego čudesni urnebes bića. Jer jedino se tim jezikom kao ljudi ovog doba možemo razumeti i sporazumeti.
Uroš Tošković u ona vremena nije prikazivao stanje tadašnjeg društva, nije učestvovao u “obnovi i izgradnji”, nije gledao oko sebe i slikarski zapisivao šta vidi, nego se obrušio u sebe. Tamo je video haos i u haosu je otkrio sve svoje beznađe, bolove, samoću, nespokoj, drhtanje, besvest, trans, bezumlje, mržnju, razdor, gnev, strah, raspad ljudskog puta, bolove, izopačenost, ludilo, strašne snove, ljudsku ludost, splin, crnu maglu, crno sunce, dolazak pre odlazaka… Da li mi vidimo danas ono što je on video juče?
Kada pomislim na slikarstvo Uroša Toškovića, zateknem se u tami, u jadu svojih misli. Ali ne u tami ove noći u kojoj ovo pišem, nego u onoj tami slikarstva između Đorđoneovog teškog sumraka i oluje i svetiljke samoće Žorža de la Tura, između izgubljenog sveta u paučini Miljenka Stančića i jeze Dada Đurića. U mreži velike katastrofe ovog lažno lepog i obamrlog sveta propasti. Njegovo slikarstvo me vuče negde Dole. Zbog toga se ne divim njegovom slikarstvu, nego se tog slikarstva plašim, jer iz njegovih slikarskih misli drhti, trese se nekakva neutaživa provalija. Provalija mene samog.
Uroš Tošković se – kao Žerar de Nerval – “pretvorio u vasionskog potukača”. Potucao se svetom, a niko nije primetio da je on u ona vremena opisao ova vremena. Niko nikad neće spoznati i prepoznati sebe.
Asocijacija teniskih profesionalaca (ATP) zvanično je imenovala Kenijca italijansko-francuskog porekla Ena Pola za novog izvršnog direktora, što predstavlja važan korak u daljoj profesionalizaciji i reformi same organizacije
Britanci su uradili novo istraživanje o mikroplastici u instant hrani i piću iz kafeterija i supermarketa, a rezultati pokazuju najveću koncentracije mikroplastike u vrućem čaju i vrućoj kafi „za poneti“
Marija mi šalje poruku u ponoć. Ne može da spava, brine zbog kontrolnog iz engleskog sutra. Ima deset godina. Njena mama iste večeri ranije šalje izvinjenje, kaže da posećuju psihologa i da svojoj ćerki želi na vreme da “usadi zdrave navike za uspeh”
Svih dvanaest rektora Liceja, preteče Beogradskog univerziteta, bili su akademici i svi su imali diplome i doktorate sa zapadnoevropskih univerziteta
Fešta Svetog Ilije u Gornjem Stolivu i ostrvce na kojem se nalazi Gospa od Milosti, manje poznata od slavne Gospe od Škrpjela, skriveni su dragulji Bokokotorskog zaliva
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
