Ovog ponedeljka u Galeriji kulturnog centra Novi Sad biće otvorena izložba crteža Uroša Toškovića, posebnog slikara, a prema rečima umetničke kritike, jednog od najboljih svetskih crtača druge polovine dvadesetog veka. Ovog maja, u . Obema je povod monografija posvećena Urošu Toškoviću čiji je autor kolekcionar Bojan Krljić, koji je svoju pasiju posvetio ovom slikaru čovekove sudbine i majstoru magije crteža
Kada se danas pitaju šta je suština slikarstva Uroša Toškovića, istoričari umetnosti će u horu reći – njegov crtež, a posebno njegov život. Malo njih shvata da su njegovo slikarstvo i njegov život slepljeni, da su neki oblik bića i ništavila. On je crtao i slikao onako kako je živeo, pa je njegova umetnost njegova biografija. On je čovek koji je svoj život direktno uveo u umetnost. To je oblik prorokovanja samog sebe. Njemu je tako dato – da prorokuje i uzdiže ono što drugi vezu i štrikaju. Njegovo slikarstvo je apokalipsa, a ovih drugih domaća radinost. U tome je Toškovićeva veličina, istina i krik. Njegova slikarska misao je uzdah i izdah usamljenosti. Njegova zastava se vijori u pustinji usamljenih.
Kad god se setim Uroša Toškovića, setim se pesnika Žerara de Nervala, koji u jednoj svojoj pesmi – El desdichado (Nesrećan) – kaže: “Ja sam neutešan – usamljen – bez dana, / princ akvitanski kome kula pada. / Mrtva mi je zvezda – a ljutnja zvezdama / nosi crno sunce neizmernog jada”.
Događa se da iz nejasnoće pritiče neka acocijacija koja povezuje ljude, pa se iz nje razvije cveće zla – kao i Nerval, i Tošković je “mračni samac”. Obojica vuku istu senku, obojica isijavaju istu patnju. Patnju za čim? U umetnosti nije važno za čim. Njih dvojica su iz različitih vremenâ, ali su se na svojim putevima sudarili u vremenu, a kada se takav sudar dogodi, onda nastaje nezaboravan događaj – haos.
Uroš Tošković je imao više sudara u životu. Njegov susret sa našim ondašnjim slikarstvom je bio – sudar, žestok, razoran, sa mnogo duhovne vatre i vatrene svetlosti. Svi su se u tom sudaru snašli, pokupili svoje razbacane stvari i otišli, samo je Tošković gledao scenu tog sudara bez ičega i bez ikoga. On, jednostavno, nije znao u kom pravcu putuje. Zbog toga je od početka do kraja tog njegovog putovanja bio, u stvari, ahasfer ondašnjeg i današnjeg slikarstva.
Trebalo je vremena da bi se shvatilo da Tošković od početka govori svojim slikarskim jezikom, jedinstvenim po svemu, koji je zaustio pre ostalih – a taj jezik bismo mogli nazvati prajezikom. Najverovatnije je da je prvobitni čovek rođen sa teskobom i da je to izražavao prajezikom. Teskoba je kroz vreme najčešće izražavana u umetnosti. Paradoksalno, savremena umetnost je taj jezik zaboravila i odbacila, pa sada čujemo više mumlanje nego razgovetnost, više muk nego čudesni urnebes bića. Jer jedino se tim jezikom kao ljudi ovog doba možemo razumeti i sporazumeti.
Uroš Tošković u ona vremena nije prikazivao stanje tadašnjeg društva, nije učestvovao u “obnovi i izgradnji”, nije gledao oko sebe i slikarski zapisivao šta vidi, nego se obrušio u sebe. Tamo je video haos i u haosu je otkrio sve svoje beznađe, bolove, samoću, nespokoj, drhtanje, besvest, trans, bezumlje, mržnju, razdor, gnev, strah, raspad ljudskog puta, bolove, izopačenost, ludilo, strašne snove, ljudsku ludost, splin, crnu maglu, crno sunce, dolazak pre odlazaka… Da li mi vidimo danas ono što je on video juče?
Kada pomislim na slikarstvo Uroša Toškovića, zateknem se u tami, u jadu svojih misli. Ali ne u tami ove noći u kojoj ovo pišem, nego u onoj tami slikarstva između Đorđoneovog teškog sumraka i oluje i svetiljke samoće Žorža de la Tura, između izgubljenog sveta u paučini Miljenka Stančića i jeze Dada Đurića. U mreži velike katastrofe ovog lažno lepog i obamrlog sveta propasti. Njegovo slikarstvo me vuče negde Dole. Zbog toga se ne divim njegovom slikarstvu, nego se tog slikarstva plašim, jer iz njegovih slikarskih misli drhti, trese se nekakva neutaživa provalija. Provalija mene samog.
Uroš Tošković se – kao Žerar de Nerval – “pretvorio u vasionskog potukača”. Potucao se svetom, a niko nije primetio da je on u ona vremena opisao ova vremena. Niko nikad neće spoznati i prepoznati sebe.
Reprezentaciju Srbije sutra (11. oktobra) očekuje najvažniji meč u kvalifikacijama za SP 2026. godine protiv Albanije. Karte za utakmicu nisu puštene, mere bezbednosti su na visokom nivou, a Albanci tvrde da je ovo najslabija Srbija ikada
Ne, to nije simbol nekih zlokobnih organizatora obojenih revolucija širom sveta. Nasmejana lobanja sa slamnatim šeširom je iz japanske anime „One Piece“. Generacija Z kroz ovaj vizuelni motiv izražava nezadovoljstvo politikom i društvenom nepravdom
Društvene mreže sve su raširenije, naročito među mladima, a kako one utiču na mentalno zdravlje
Na administrativnom prelazu Merdare uhapšen je Albanac kod koga je pronađen propagandni materijal. Na Kosovu provokacije pred meč kvalifikacija za koji karte nisu i neće biti puštene u slobodnu prodaju
Iako će najstarije pozorište za decu veliki rođendan dočekati kao podstanar i bez novca za premijere, sve ono što je postiglo u međuvremenu prevazilazi probleme. Zato u razgovoru sa Milenom Depolo, dramaturškinjom “Buhe”, preovlađuju lepe teme
Udarac u trbuh građana koji sledi nakon američkih sankcija NIS-u posledica je nemogućnosti gospodara mehurova i neznanja Aleksandra Vučića da shvati šta politika zaista jeste
Aleksandar Vučić se silno razočarao u prijatelja Erdogana – a to mu zgodno dođe da se predstavi kao veliki patriota
Novac koji država troši na Narodno pozorište da bi ga osigurala od eventualnog požara je pokušaj da se zaustavi jedan drugi požar, onaj koji je moguće sprečiti isključivo ostavkama SNS kadrova na čelu ove kuće
Istraživanje “Vremena”: Medicinski otpad na jugu Srbije
Kako vlast zamenjuje državne ustanove privatnim firmama Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
