Ovog ponedeljka u Galeriji kulturnog centra Novi Sad biće otvorena izložba crteža Uroša Toškovića, posebnog slikara, a prema rečima umetničke kritike, jednog od najboljih svetskih crtača druge polovine dvadesetog veka. Ovog maja, u . Obema je povod monografija posvećena Urošu Toškoviću čiji je autor kolekcionar Bojan Krljić, koji je svoju pasiju posvetio ovom slikaru čovekove sudbine i majstoru magije crteža
Kada se danas pitaju šta je suština slikarstva Uroša Toškovića, istoričari umetnosti će u horu reći – njegov crtež, a posebno njegov život. Malo njih shvata da su njegovo slikarstvo i njegov život slepljeni, da su neki oblik bića i ništavila. On je crtao i slikao onako kako je živeo, pa je njegova umetnost njegova biografija. On je čovek koji je svoj život direktno uveo u umetnost. To je oblik prorokovanja samog sebe. Njemu je tako dato – da prorokuje i uzdiže ono što drugi vezu i štrikaju. Njegovo slikarstvo je apokalipsa, a ovih drugih domaća radinost. U tome je Toškovićeva veličina, istina i krik. Njegova slikarska misao je uzdah i izdah usamljenosti. Njegova zastava se vijori u pustinji usamljenih.
Kad god se setim Uroša Toškovića, setim se pesnika Žerara de Nervala, koji u jednoj svojoj pesmi – El desdichado (Nesrećan) – kaže: “Ja sam neutešan – usamljen – bez dana, / princ akvitanski kome kula pada. / Mrtva mi je zvezda – a ljutnja zvezdama / nosi crno sunce neizmernog jada”.
Događa se da iz nejasnoće pritiče neka acocijacija koja povezuje ljude, pa se iz nje razvije cveće zla – kao i Nerval, i Tošković je “mračni samac”. Obojica vuku istu senku, obojica isijavaju istu patnju. Patnju za čim? U umetnosti nije važno za čim. Njih dvojica su iz različitih vremenâ, ali su se na svojim putevima sudarili u vremenu, a kada se takav sudar dogodi, onda nastaje nezaboravan događaj – haos.
Uroš Tošković je imao više sudara u životu. Njegov susret sa našim ondašnjim slikarstvom je bio – sudar, žestok, razoran, sa mnogo duhovne vatre i vatrene svetlosti. Svi su se u tom sudaru snašli, pokupili svoje razbacane stvari i otišli, samo je Tošković gledao scenu tog sudara bez ičega i bez ikoga. On, jednostavno, nije znao u kom pravcu putuje. Zbog toga je od početka do kraja tog njegovog putovanja bio, u stvari, ahasfer ondašnjeg i današnjeg slikarstva.
Trebalo je vremena da bi se shvatilo da Tošković od početka govori svojim slikarskim jezikom, jedinstvenim po svemu, koji je zaustio pre ostalih – a taj jezik bismo mogli nazvati prajezikom. Najverovatnije je da je prvobitni čovek rođen sa teskobom i da je to izražavao prajezikom. Teskoba je kroz vreme najčešće izražavana u umetnosti. Paradoksalno, savremena umetnost je taj jezik zaboravila i odbacila, pa sada čujemo više mumlanje nego razgovetnost, više muk nego čudesni urnebes bića. Jer jedino se tim jezikom kao ljudi ovog doba možemo razumeti i sporazumeti.
Uroš Tošković u ona vremena nije prikazivao stanje tadašnjeg društva, nije učestvovao u “obnovi i izgradnji”, nije gledao oko sebe i slikarski zapisivao šta vidi, nego se obrušio u sebe. Tamo je video haos i u haosu je otkrio sve svoje beznađe, bolove, samoću, nespokoj, drhtanje, besvest, trans, bezumlje, mržnju, razdor, gnev, strah, raspad ljudskog puta, bolove, izopačenost, ludilo, strašne snove, ljudsku ludost, splin, crnu maglu, crno sunce, dolazak pre odlazaka… Da li mi vidimo danas ono što je on video juče?
Kada pomislim na slikarstvo Uroša Toškovića, zateknem se u tami, u jadu svojih misli. Ali ne u tami ove noći u kojoj ovo pišem, nego u onoj tami slikarstva između Đorđoneovog teškog sumraka i oluje i svetiljke samoće Žorža de la Tura, između izgubljenog sveta u paučini Miljenka Stančića i jeze Dada Đurića. U mreži velike katastrofe ovog lažno lepog i obamrlog sveta propasti. Njegovo slikarstvo me vuče negde Dole. Zbog toga se ne divim njegovom slikarstvu, nego se tog slikarstva plašim, jer iz njegovih slikarskih misli drhti, trese se nekakva neutaživa provalija. Provalija mene samog.
Uroš Tošković se – kao Žerar de Nerval – “pretvorio u vasionskog potukača”. Potucao se svetom, a niko nije primetio da je on u ona vremena opisao ova vremena. Niko nikad neće spoznati i prepoznati sebe.
Evropsko prvenstvo u vaterpolu u Beogradu ušlo je u samu završnicu, za titulu najboljeg na starom kontinentu bore se Srbija, Italija, Mađarska i Grčka. Ko će biti novi šampion Evrope?
Savladao je Novak Đoković i drugu prepreku na ovogodišnjem Australijan openu i to vrlo lako, sa 3:0. Još više raduje način na koji je to uradio: fizički jak i brz kao mladić, a ne kao sportista pri kraju karijere u 39. godini života
Crnogorski satelit Luča poslao je prvu fotografiju iz svemira. Mali korak za svetsku zajednicu, ali veliki za Crnu Goru koja je krajem decembra u orbitu poslala svoj prvi satelit
Beogradska filharmonija je prošle nedelje u Mumbaju imala dva koncerta pod upravom Zubina Mehte kojima je, u maestrovom rodnom gradu, otvorila svetsku proslavu njegovog 90. rođendana. Tim povodom, premijerno je prikazan dokumentarni filma Da capo o Mehti i Beogradskoj filharmoniji, autora Borisa Miljkovića. Beogradski orkestar je bio prvi koji je mladom Mehti još 1958. pružio profesionalnu šansu. Ispostavilo se da u arhivi koja bogato dokumentuje sve dosadašnje zajedničke koncerte i gostovanja, nedostaje materijal o početku tog višedecenijskog prijateljstva. To je bio povod Jeleni Milašinović, dugogodišnjoj PR menadžerki Beogradske filharmonije, koja je i producent filma, da se dokumentarnim filmom svetu prikaže višedecenijsko prijateljstvo maestra Mehte i Filharmonije. Naslov filma Da capo, muzički izraz koji znači “od početka”, izabran je da naglasi kontinuitet i veliku emociju između Beogradske filharmonije i Zubina Mehte. Tekst Borisa Miljkovića, autora filma, o danima nastajanja Da capo-a koji je napisao za “Vreme”, potvrda je te priče
U novoj knjizi Strahoćutnja, nemački filozof Rihard David Preht sažima šta sve u modernom, krhkom svetu ograničava slobodu govora – od uzbuđivanja na društvenim mrežama do polucenzure u klasičnim medijima. Iako je Srbija u drukčijoj galaksiji od Prehtove publike, neke poente važe univerzalno
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Studenti su svesni da je „dan posle“ Vučićevog režima ulazak u novi krug velikih muka. Stoga je lustracija nesavršeno, ali nužno rešenje
Saopštavanjem prvih tačaka programa – da se narodu vrate otete pare – studenti su izabrali popularne teme da njima započnu finalnu pripremu za izbore. Ona će biti mahom tiha i dalje od očiju javnosti, ali je najvažnija
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
