Kada govorimo o mentalnom zdravlju danas, govorimo uvek nekako u krug, kao da se vrtimo oko sopstvenog repa, zarobljeni između dve jednako neprihvatljive opcije: ili ćemo pristati na to da je svaka patnja čisto individualna stvar, biohemijski disbalans koji se rešava lekovima, ili ćemo upasti u zamku površnog psihologiziranja koje sve svodi na „pozitivno razmišljanje“ i „rad na sebi“.
Taj zatvoreni krug nije slučajan. On je simptom dublje nemogućnosti da mislimo patnju izvan koordinata koje nam je zacrtala dominantna paradigma. Jer čim pokušamo da povežemo individualnu patnju sa društvenim kontekstom, nailazimo na otpor, kao da je sama pomisao da bi naša intimna psihička stanja mogla biti povezana sa načinom na koji je društvo organizovano nešto skandalozno, gotovo nepristojno.
Kako društvo ulazi u psihu
A opet, pogledajmo šta nam govori savremena neuronauka: mozak ne pravi razliku između fizičkog i društvenog bola. Evolutivno gledano, biti izbačen iz plemena značilo je sigurnu smrt. Zato naš nervni sistem reaguje na društveno odbacivanje istim onim mehanizmima kojima reaguje na fizičku povredu. Drugim rečima, društvena patnja nije metafora, ona je upisana u samo tkivo našeg postojanja.
To saznanje nas stavlja pred jedan paradoks: iako znamo da je patnja duboko društvena, i dalje je tretiramo kao čisto individualni problem. Kao da postoji neka nevidljiva barijera koja nam ne dozvoljava da povežemo ono što se dešava u našim glavama sa onim što se dešava u društvu oko nas. A ta barijera nije prirodna, ona je proizvedena, održavana i reprodukovana kroz čitav niz institucija, praksi i diskursa.
Od Deleza do Ehrenberga, teoretičari su mapirali način na koji se spoljašnja eksploatacija pretvara u unutrašnju prisilu, kako sistem svoje protivrečnosti projektuje u psihu pojedinca. Ali mape nisu dovoljne, potrebna nam je anatomija savremene patnje koja će pokazati ne samo njene simptome već i njene uzroke u samoj logici kasnog kapitalizma.
U doba kada se čak i patnja tretira kao resurs koji treba eksploatisati, kada se terapija svodi na „optimizaciju performansi“, a psihijatrija postaje grana menadžmenta ljudskim resursima, kritička analiza društvene proizvodnje patnje nije samo teorijski već i politički imperativ.
Zato nam je potrebna jedna nova anatomija patnje, koja neće stati na površini simptoma, već će zaroniti dublje, do samih korena problema. Ne da bismo negirali značaj individualne terapije ili vrednost medicinskog pristupa, već da bismo razumeli kako su ti pristupi sami oblikovani širim društvenim silama koje često ostaju nevidljive.
Od spoljne kontrole do unutrašnje prisile
Kada je Marx pisao o otuđenju, nije mogao ni da nasluti do koje će mere kapitalizam uspeti da kolonizuje ljudsku dušu. Njegovo čuveno zapažanje da „na različitim oblicima svojine… uzdiže se čitava nadgradnja različitih osećanja“ danas deluje gotovo naivno, kao da još uvek postoji neka jasna granica između baze i nadgradnje, između ekonomskog i psihološkog.
Ta granica se odavno rastopila. Ne samo da proizvodnja određuje naše mentalno stanje, sama proizvodnja je postala mentalna. Rad više nije samo fizički, već prvenstveno psihički napor. I nije slučajno što baš u trenutku kada rad postaje „nematerijalan“, kada radimo svojim mozgovima, svojim osećanjima, svojom kreativnošću, doživljavamo nezapamćenu epidemiju mentalnih oboljenja.
Perverzija sistema je u tome što izdatke za mentalno zdravlje tretira kao nužni trošak proizvodnje koji treba minimizirati. Kao kad fabrika održava mašine tek toliko da ne stanu, tako i zdravstveni sistem „popravlja“ radnike tek toliko da mogu nazad na posao. Ali šta ako je sam posao postao nepodnošljiv? Šta ako je problem u tome što smo prestali da budemo radnici i postali „ljudski kapital“?
To je ono što Wendy Brown lucidno uočava, nismo više samo eksploatisani, postali smo eksploatatori samih sebe. Kao „preduzetnici sopstvenog života“ prinuđeni smo da svaki trenutak, svaki odnos, svaku emociju tretiramo kao investiciju. Čak i kad spavamo, naši pametni satovi mere koliko smo „produktivno“ odmorili. Postali smo računovođe sopstvenih duša.
I baš u tome leži fundamentalni paradoks: što više pokušavamo da „optimizujemo“ svoje mentalno zdravlje kroz self-help tehnike i mindfulness aplikacije, to više produbljujemo logiku koja nas je i dovela do krize. Jer nije problem u tome što nismo dovoljno „rezilijentni“, problem je u tome što smo pristali da budemo tretirani kao kapital.
Moraš biti kreativan
Kapitalizam više ne proizvodi samo robu, on proizvodi nas same. Ova naizgled melodramatična tvrdnja Deleza i Gatarija postaje užasavajuće precizna kada pogledamo kako funkcionišu današnje društvene mreže. Nismo više samo korisnici koji „koriste“ tehnologiju, postali smo zupčanici u velikoj mašini koja melje naše afekte, želje i strahove, pretvarajući ih u podatke koji se mogu monetizovati.
I to je samo površinski nivo. Dublje, na molekularnom nivou kako bi rekli Delez i Gatari, odvija se mnogo suptilniji proces, standardizacija same subjektivnosti. Nije stvar u tome da nam neko brani da budemo kreativni ili autentični. Naprotiv, od nas se zahteva da budemo „inovativni“ i „jedinstveni“, ali samo unutar već kodifikovanih obrazaca. Kao da nam je data potpuna sloboda da biramo, ali samo između opcija koje su već unapred određene.
Ehrenberg to lucidno primećuje kada govori o depresiji kao „bolesti odgovornosti“. Nekada smo patili zbog zabrana, zbog konflikta između želje i zakona. Danas patimo jer nam je rečeno da možemo sve, a ne možemo ništa. Depresija nije više posledica represije, već nemogućeg zahteva za apsolutnom autonomijom. Prozak nije lek protiv tuge, on je energetski pojačivač koji nam omogućava da se vratimo u trku za nedostižnim.
A ta trka nema kraja jer, kako nas podseća Sennett, izgubili smo svaki osećaj za dugoročno. Plutamo od projekta do projekta, od posla do posla, bez mogućnosti da izgradimo stabilan karakter ili prenesemo vrednosti svojoj deci. Čak i ljubav, ta poslednja odbrana od instrumentalne racionalnosti, postala je predmet tržišne logike, biramo partnere kroz „profile“ kao da kupujemo proizvode na Amazonu.
Humani kapital i mentalno zdravlje
I na kraju, kao poslednji šamar, govore nam da problem nije u sistemu već u nama, nismo dovoljno „rezilijentni“. Ako se slomimo pod pritiskom, to je zato što nismo dovoljno radili na sebi. Patnja je privatizovana, a otpor individualizovan do tačke potpune nemoći.
Možda najperverzniji aspekt današnjeg sistema je način na koji siromaštvo pretvara u psihijatrijski problem. Više ne govorimo o nedostatku novca, govorimo o „mentalnim deficitima“, „kognitivnim ograničenjima“, „kulturi siromaštva“. Kao da je biti siromašan nekakva dijagnoza koju treba lečiti, a ne posledica sistematske eksploatacije.
I pogledajte samo kako se taj tretman razlikuje po klasama: bogatima se nudi psihoanaliza koja „jača autonomiju“, dok siromašni dobijaju lekove za kontrolu simptoma. Jedni idu na terapiju „ličnog rasta“, drugi na hemijsku sedaciju. Čak i patnja je klasno određena.
To nas dovodi do fenomena koji sociolozi nazivaju „naučenom bespomoćnošću“. Ali pazite, nije to nikakva kognitivna distorzija ili greška u razmišljanju. Kada neka grupa, recimo radnička klasa, godinama pokušava da promeni svoje uslove i stalno nailazi na zid, taj osećaj bespomoćnosti nije iluzija, to je tačna percepcija stvarnosti.
A onda dolazi terapeutska kultura i kaže: nemoj da se ljutiš zbog nepravde, to je „roblem sa besom“. Nemoj da se buniš protiv eksploatacije, treba ti „menadžment stresa“. Čak i porodica, to poslednje utočište od surovog sveta, postala je mesto proizvodnje „ljudskog kapitala“. Roditelji su menadžeri koji moraju da „optimizuju“ razvoj svoje dece za buduće tržište rada.
I na kraju, kao poslednji šamar, psihologija koja bi trebalo da nam pomogne često postaje saučesnik u ovom procesu. Terapija koja ne prepoznaje sistemske pritiske može samo da nas nauči kako da se „bolje prilagodimo“ sistemu koji nas uništava. To nije izlečenje, to je dresura.
Psihologizacija kao depolitizacija
Vidite li obrazac? Svaki pokušaj otpora se patologizuje, svaki društveni problem se individualizuje, svaka kolektivna borba se pretvara u pitanje „ličnog razvoja“. A sve to u ime našeg mentalnog zdravlja. Kakva ironija: sistem koji proizvodi patnju predstavlja se kao jedini lek za tu istu patnju.
Prešli smo dug put od disciplinarnog društva do društva kontrole, od neuroza do depresije, od krivice do stida. Ali ta transformacija nije slučajna. Ona precizno mapira evoluciju kapitalizma od fordističke fabrike do neoliberalnog preduzetništva sopstva.
Nekada smo bili Homo oeconomicus koji razmenjuje na tržištu, danas smo ljudski kapital koji se mora neprestano „investirati“. Nekada smo patili jer nismo smeli da želimo, danas patimo jer moramo da želimo sve. Nekada smo gradili dugoročne karijere, danas jurimo od projekta do projekta bez nade u kontinuitet. Nekada smo imali klasne drugove, danas imamo samo konkurente.
I nije slučajno što je dominantni afekt našeg doba postao zamor, ne fizički zamor fordističkog radnika, već egzistencijalni zamor duše koja mora neprestano da optimizuje samu sebe. Stid je zamenio krivicu jer više nemamo eksterni zakon protiv kojeg se bunimo, mi smo postali sopstveni nadzornici, sopstveni mučitelji.
Ali upravo u toj mračnoj dijagnozi leži i klica nade. Jer ako je istina da naša patnja nije prirodna već proizvedena, ako je istina da naše „lične“ krize nisu ništa drugo do individualni simptomi kolektivne katastrofe, onda je moguće zamisliti i drugačiji način postojanja. Ne kroz površnu „rezilijentnost“ koja nas uči da izdržimo nepodnošljivo, već kroz duboku transformaciju sistema koji proizvodi nepodnošljivo.
