Svet ispod turbulencija

Počela sam da letim pre godinu dana. Još to radim, pa zbog pravila moje kompanije ne smem da kažem svoje ime jer bi me verovatno otpustili. Ne zbog razotkrivanja nekih unutrašnjih tajni, već su pravila, jednostavno, takva. Nije to, uostalom, ni važno. Sve priče nas stjuardesa su donekle iste…

Do sada sam letela po Evropi, Aziji, Africi, Australiji i Americi. Obišla sam 34 zemlje, uzletela sam 193 puta i, hvala Bogu, isto toliko puta sletela. U avionu sam provela 1444 sata, odnosno 60 dana. Imam redovne migrene, hroničan bol u nogama i moć da zaspim gde god sednem. Nedeljno letim tri do četiri puta, što zavisi od toga da li imam noćenje (layover) ili povratak u bazu istog dana (turn–around).

Do sada sam radila sa ljudima iz Mjanmara, Filipina, Tajlanda, Sejšela, Koreje, Kine, Japana, Indonezije, Malezije, Singapura, Indije, Butana, Nepala, Bangladeša, Šri Lanke, Egipta, Tunisa, Maroka, Alžira, Kenije, Etiopije, Južne Afrike, Nigerije, Ukrajine, Belorusije, Poljske, Rumunije, Bugarske, Makedonije, Turske, Grčke, Hrvatske, Srbije, Mađarske, Slovačke, Litvanije, Francuske, Italije, Španije, Portugala, Britanije, Kanade, Argentine, Paname. Valjda je to to, nekih četrdesetak zemalja.

INSH’ ALLAH: Najduži let mi je bio onaj za Vašington, traje oko 14 sati. Više od dve trećine putnika na tom prekookeanskom letu su Indusi, ili kako su ih naši ljudi ovde šarmantno nazvali „klimavi“, klimaju levo-desno glavom kada vas slušaju. Problem sa njima je taj što i za najmanju sitnicu pritiskaju zvono (call bell) i dva puta izgovaraju ono što im treba. Na primer: „Water, water“, „Whiskey, sister, whiskey“, „Veg, veg“… Uz to, klimaju glavom i ceo ritual ponavljaju na svakih pet minuta! Priznajem da nisam svaki put bila nasmejana i ljubazna, priznajem da sam pomišljala na razne scenarije zbog kojih bih mogla da dobijem otkaz i završim u zatvoru.

Najkraći letovi su unutar Bliskog istoka, neki traju samo 40 minuta. Obično su prebukirani i ponekad mi oduzmu više energije od pomenutog leta do Vašingtona. Pre svega, ukrcavanje (boarding) ume da potraje duplo duže od samog leta. Žene u abajama neće da sede do muškaraca, a muškarci u diš-dašima neće da sede do njih. Ako nema dovoljno mesta za razmeštanja, nastane potpuni haos. Arapi su veoma temperamentni i ponosni. I u vezi sa njima bih mogla štošta da priznam.

Najviše volim da radim letove od šest-sedam sati, jer tad imamo vremena da obavimo servis (posluživanje putnika) i da jedemo na miru. To su sektori za Evropu, Daleki Istok, Afriku. Dobro poznajem i putnike za Evropu jer mesečno makar tri puta letim za London ili Pariz. Britanci piju gin–tonic ili lager pivo, a meni se obraćaju sa luv, što je britanski žargon, ljubavno tepanje, nešto poput babe. To njihovo „Lager, luv“ mi zvuči skoro pa isto kao „Whiskey, sister, whiskey“. Nakon trećeg pića zaspu ili dođu u kuhinju da pričaju. Neopisivo su duhoviti, samo što mi je ponekad teško da ih razumem, navikla sam na ovaj arapsko-korejsko-tajlandsko-hindi-istočnoevropski engleski akcenat.

Francuzi su najfiniji putnici, mada i među njima ima čudaka. Vraćali smo se iz Bangkoka i nakon što smo završili sa služenjem ručka, okupili smo se u kuhinji u zadnjem delu aviona da prezalogajimo nešto i skratimo vreme ogovaranjem putnika, pričama o vezama, šminci, seksu, o tome šta je ko dobio od svog habibija, kakva kola vozi isti, gde planiramo da putujemo za slobodne dane, kako je hrana u Bangkoku vrhunska, ko je sa kim završio u hotelu nakon sinoćnjeg partijanja, kako je M. zamalo smuvao trandžu, kako je lakše biti gej nego strejt, gde je najjeftinije kupiti prvu kopiju brendiranih torbi… Usred priče K. o tome koju šminku koristi (to je moj dragi gej kolega, letimo često zajedno, što je retkost u firmi koja broji 10.000 kabinskog osoblja), neko je provirio iza zavese. Francuz, putnik iz moje zone, tražio je čašu Širaza, crnog vina, a onda je počela tirada: smetaju mu šare na sedištima i prema njegovoj proceni ne bi trebalo da budu horizontalne već vertikalne; sapun u toaletu ne miriše na „proleće“, kako piše na pakovanju, već na deterdžent; osvetljenje u kabini n’est pas tres jolie (nije baš lepo) i, na kraju, želi da se žali firmi zbog toga. Plakali smo od smeha kad je konačno otišao…

Naučila sam par psovki na afrikansu (jedan od južnoafričkih jezika), znam da kažem „hvala“ i „kako ste“ na korejskom, japanskom, taiju i filipinskom… Znam i dosta arapskih reči od kojih su mi omiljene hallas (dosta, gotovo), yallah (ajmo, požuri), insh’ Allah (ako Bog da). To je sasvim dovoljno da se lepo ispričaš i sporazumeš sa lokalcima.

ŽIVOT JE LEP: Na početku sam se radovala svakom lejoveru. Prvi mi je bio u Daki, prestonici Bangladeša. Vremenom taj entuzijazam opadne, pa nisam voljna da svaki put izlazim van five–star hotela. Ranije bih se odmah nakon leta istuširala, presvukla, popila kafu i sama ili sa nekim otišla do grada, u pravcu neke znamenitosti ili šoping-centra. Poslednjih dva, tri meseca desi mi se da se, čim uđem u sobu, sručim na krevet i zaspim u hulahopkama, sa sve šminkom i punđom. Probudim se ošamućena posle nekoliko sati, istuširam se, naručim room–service ili odem do restorana. Ako sam u Bangkoku ili na Filipinima, dvočasovna masaža i bazen su obavezni. U Londonu obično cela ekipa sa leta ide kod „Fazana“, bar-restoran u blizini hotela, gde redovno jedemo fish and chips i popijemo par lager, luv-a.

U Parizu najčešće odemo do Latinske četvrti, ručamo, prođemo pored Notr Dama, šopingujemo malo po Šanzelizeu, prošetamo se do Ajfelove kule i natrag u hotel. Bila sam tamo na dan održavanja skorašnjeg Marša solidarnosti, ali su nam seniori (poslovođe, recimo) izričito zabranili da idemo do grada zbog gužve, mogućih nereda ili šta ti ja znam. Mali deo te atmosfere sam osetila na aerodromu, nakon sletanja: obezbeđenje je bilo pojačano, policija je bila na svakom ćošku, mimoilazili smo se sa ljudima koji su nosili transparente „Je suis Charlie“, i nikako nije mirisalo na „proleće“.

Najveći strah tokom leta doživela sam kada smo išli na Maldive i na povratku iz Ruande. U oba slučaja imali smo grozne turbulencije. Sat vremena pre sletanja u Male, glavni grad Maldiva, pojavio se znak za vezivanje pojasa. Pilot nas je zvao, rekao da sednemo i prestanemo sa servisom. Usledio je sat agonije. Oprema sa kojom radimo je letela po kuhinji, mi smo se na početku histerično smejali – bilo je kao na roler-kosteru. Ubrzo smo se svi držali za ruke pribijeni jedni uz druge i bledi kao krpe. Kroz glavu prolazi obuka šta treba da se radi kad avion padne u vodu (pokušavam da ne razmišljam o tome da li je moguće išta raditi nakon što avion padne u vodu): treba ispratiti putnike iz aviona, treba im staviti sigurnosne prsluke, treba poneti megafon, prvu pomoć, onaj uređaj koji u dodiru sa slanom vodom šalje signale na sve strane; treba glasno vikati: „Evacuation! Evacuation!“; treba organizovati putnike, videti da li je neko povređen, pitati da li je neko od putnika doktor, pružiti ugroženima prvu pomoć, kontrolisati paniku, veslati ili plivati što dalje od aviona…

Naravno, sleteli smo sigurno, ali nismo mogli da dođemo sebi sve dok nismo videli plažu. Zahvalni Bogu što smo preživeli, odlučni da ćemo se svaki dan do kraja života truditi da budemo dobre osobe i pod parolom „život je lep!“, otišli smo na obližnje ostrvo Kuda Bandos, najlepše mesto na kom sam do sada bila. Međutim, tamo su nas dočekale male ajkule koje smo opazili već sa broda. Brze su poput metka, ali, kako su nas smirivali lokalci, veoma su plašljive i nisu opasne ako ih ne provociraš. Nismo hteli da rizikujemo pa smo se brčnuli u plićaku, napravili par fotografija za Fejsbuk i ostatak dana proveli ispod palmi, slušajući muziku, jedući kokos i zavideći malim ajkulama. Iako smo se mazali faktorom 50, sutradan smo svi bili odvratno izgoreli. Lice nam je sakrivala šminka, ali nas je vrat odavao. Bilo je još divnije kad je koža sa nosa i lica krenula da se ljušti.

Povratak iz Ruande bio je još užasniji. Turbulencije su ovaj put počele bez najave, tokom servisa. Bilo je tako da sam u jednom trenutku sela na prolaz između sedišta i počela da plačem. Dvojica putnika su me držala i tešila. Od tada, čim osetim i najmanje ljuljanje u avionu, kreće mi blaga mučnima.

MELANHOLIJA: Ono što može da se poredi sa najboljim destinacijama koje sam posetila su slobodni dani koje provedem ovde gde živim. Tad spavam po 12 sati. Prepodne se skajpom čujem sa roditeljima, prijateljima, Vanjom.

Pre neki dan preko skajpa sam pričala sa mojom Draganom i u tom trenutku je ušla Jelica, jedna od mojih najboljih drugarica ovde. Rekla je da pali za Koreju, pa će mi kupiti neke maske za lice ako mi trebaju. Odgovaram joj da ja večeras idem za Melburn i da ću joj javiti koliko su tamo Uggs čizme, a uzeću ih ako su jeftinije nego u Njujorku. Dragana sve to zabezeknuto sluša i gleda kroz kompjuter: „Brate, ovo je bilo nadrealno.“

Grad u kom živim nalazi se na obali mora. Celo leto provela sam na vodi, vozila sa na džet-skiju, glavnoj zabavi za lokalno stanovništvo i nas stjuardese. Na Filipinima sam naučila wake–boarding, drugu vrstu vodenog sporta, pa se i time ponekad bavim. Na šetalištu pored mora vozim rolere sa šarmantnim Italijanom. Jednom smo otišli i na noćno kupanje, ali nas je policija oterala.

Za razliku od prethodnog života u Beogradu, ovde ne izlazim često po gradskim mestima za provod. Sav noćni život odvija se u hotelima u kojima se nalaze vrhunski klubovi, a glavni posetioci su stjuardese, sportisti i biznismeni. U takvom okruženju zaista poželite da se muvate sa nekim. Sve vrvi od seksualne napetosti… Loša strana ovih luksuznih mesta su skupa pića. Pola litra Hajnekena košta oko 1200 dinara. Često popijemo po više od dva…

Za razliku od nas stranaca, lokalci vikende provode u svojim luksuznim rendž-roverima, lend-kruzerima i porše-kajenima. Postoje dva razloga za to – većina njih ne pije alkohol i, ako dolaze iz dobre porodice, izlasci po klubovima nisu opcija. Drugi razlog je cena benzina: litar košta 25 dinara. Litar piva je, dakle, deset puta skuplji. Mogla sam da otvorim benzinsku pumpu u Srbiji da sam sve pare koje sam davala za pivo trošila na gorivo.

Malo karikiram, ali tačno je – posao stjuardese je prilično težak. I fizički i psihički. Sa druge strane, već sam iskusna, uvežbana, znam sve fore, znam da uživam u svom poslu… Videla sam ceo svet i iz vazduha i sa zemlje; upoznala sam ko zna koliko različitih ljudi, sa ko zna koliko različitih pogleda na svet; bogatija sam za mnogo više nego što to može da prikaže moja odlična mesečna plata.

U Srbiju dolazim na svaka tri meseca. Doletim za vikend ili koji dan duže. Tada me Mirko i Marko kao princezu čekaju u belom jugiću bržem od kajena i rovera, pa me vode na kej na Zaječarsko, prozivaju me i zasmejavaju kao da se nismo ni razdvajali. Zbog takvih povrataka mi bude drago ili barem lakše podnosim to što sam otišla.

I ovu Novu godinu sam provela sama. Postoji nešto što se zove minimum rest kada 12 sati pre leta ne smem da napuštam smeštaj. Dozvoljeno mi je da izađem samo na sat i po, ali niko ne sme da mi dolazi u posetu i ometa moj odmor. Ni ove godine nisam uspela da dobijem slobodne dane za Stevandan, našu porodičnu slavu. Dve drage mi osobe su preminule dok nisam bila tu. Olgi sam uspela da odem na grob dva meseca nakon sahrane, a na drugi još uvek nisam. Anđelka se udala. Vidim po slikama sa Fejsbuka da je bila srećna i prelepa na svadbi. Nekad smo maštale da ćemo biti kume.

Mamu i tatu redovno viđam preko Skajpa. Uvek mi zasuze oči kad mama okrene kameru ka dnevnoj sobi: Sara, naš ker, ušuškano spava i hrče, tata iz fotelje gleda fudbal. Ta dnevna soba je mesto na kome najviše volim da budem. Ne plačem tokom razgovora sa mojima. Neću da mama brine. Volim da misli da sam jaka ovde gde sam.