Prve asocijacije prosečnog građanina Srbije na matematiku su brojevi i računanje, ali nemali broj njih pomisli i na „nešto loše“, i matematike se nerado priseća. Neki se odmah prisete pismenog i kontrolnog rada, neki misle na sabiranje, profesora ili komplikovan, težak predmet.
Ovi podaci deo su obimnog istraživanja o stavovima prema nauci koje su u martu 2012. godine sproveli Centar za promociju nauke i Filozofski fakultet u Beogradu. Njihovi ispitanici, kada su govorili o matematici, pominjali su – mada ređe – i neke druge asocijacije: jednačine, novac, finansije, ekonomiju, školu, vežbanje i učenje, loše ocene, popravni ispit. Oko dva odsto ispitanika koji su učestvovali u istraživanju, matematika asocira na razmišljanje i mozgalice, simbol je za osnov svega, nešto korisno i neophodno, a asocira i na geometriju, tablicu množenja, Pitagoru i nauku uopšte.
Naizgled pomalo duhoviti podaci o strahu od matematike koji podsećaju na detinjstvo i pismene zadatke, nisu ni najmanje simpatični ako se uzme u obzir da je Srbija prema saznanjima OECD-a (Organizacija za ekonomsku kooperaciju i razvoj) jedna od osam zemalja u svetu čiji se đaci plaše matematike.
Taj strah, nazvan matematička anksioznost, opisan je pre više decenija. Kako tvrdi Mark Aškraft, profesor psihologije sa Univerziteta Nevade u Las Vegasu, u pojedinačnim slučajevima matematička anksioznost svodi se na izbegavanje suočavanja sa matematičkim pitanjima i rešavanja matematičkih problema.
Neki teoretičari čak navode da se strah od matematike na đake prenosi sa profesora koji takođe imaju nekakvu vrstu anksioznosti koja je povezana sa odnosom prema svojim određenim sposobnostima i znanjima o matematici.
Međutim, u slučaju Srbije, kao i nekih drugih zemalja, reč je o generalno raširenom i opšteprihvaćenom stavu da matematika nije zanimljiva i da je teška. Na osnovu pomenutog istraživanja Centra za promociju nauke, 16 odsto ispitanika reklo je da im je omiljeni školski predmet bio fizičko vaspitanje, dok odmah za njim (14 odsto) ide matematika, koja je ispred srpskog jezika, istorije, biologije, geografije i likovnog. S druge strane, kada su upitani koji su školski predmet najmanje voleli, ubedljiva većina, 42 odsto ispitanika, rekla je da je to matematika. Sledeći predmet na spisku je hemija, koju je tek devet odsto ispitanika najmanje volelo u školi.
Sve ovo odražava se i na ocenu o sopstvenom znanju iz matematike. Većina, 38 odsto ispitanika, smatra da je njihovo poznavanje matematike „ni dobro ni loše“, dok svega pet odsto smatra da je jako dobro, a osam odsto smatra da je jako loše. Svojim znanjem iz matematike zadovoljno je 29 odsto ispitanika, a veoma je zadovoljno njih pet odsto.
I konačno, ubedljiva većina, na pitanje da li volite/ste voleli matematiku odgovara: „Ne, nimalo je ne volim i nisam je voleo.“
Kada se u ovu jednačinu dodaju sasvim raširene zablude i predrasude da je matematika beskorisna i da se u njoj vekovima ništa novo nije dogodilo, ne čudi što ne postoji još neka disciplina prema kojoj je toliko izražen ambivalentan odnos: strah i ljubav. Jer, matematika nije samo školski predmet, već disciplina koja prožima svačiji život i sa kojom se, plašili se ili ne, suočavamo svaki dan.
