Prvi doček Nove godine, koji sam ne samo doživeo nego čak i organizovao kao punoletan građanin, bio je doček 1948. Bio sam učenik završne godine arhitektonskog smera Građevinske srednje tehničke škole u Novom Sadu. Nisam razmišljao o punoletstvu, jer sam se odraslim i sposobnim da odlučujem o sebi i svojoj sudbini osećao od 13. aprila 1945. godine, kada su esesovski stražari pobegli, a ja sa dvojicom starijih drugova izašao kroz kapiju koncentracionog logora Langenštajn-Cviberge. Tog dana bio sam star tačno 16 godina, tri meseca i 20 dana.
Na problem punoletstva, koji sam ja rešio uopšte ga ne zapažajući, upozorio me je više od 60 godina kasnije Tibor Varadi. To je onaj ekspert za međunarodno pravo, profesor univerziteta i književnik, koji je Srbiju nekoliko puta savetovao ili zastupao na velikim međunarodnim procesima. Mlađi je od mene deset godina, ali vezuje nas stogodišnje porodično prijateljstvo, jer je njegov deda kao advokat zastupao mog dedu, njegov otac moje roditelje, njegov stariji brat mene. Za moju babu je nepobitni dokaz da je nešto tačno i definitivno bilo ako bi svojim rečima dodala uzvik: „To je rekao Varadi!“
Krajem juna ove godine bio sam u Beču, Tibor je telefonirao iz Budimpešte da bi voleo da se sretnemo, jer želi da mi da hrpu dokumenata koje je našao raščišćavajući porodičnu kancelariju. Mnogo toga su on i deca njegovog pokojnog brata bacili, ponešto odvojili za one kojih se tiče. Nakupi se toga za čitav vek. Većina „pravnih stvari“ me ne uzbuđuje, tužan je, međutim, postupak oko „objavljivanja“ da su mrtvi moji roditelji, za koje nikad nismo saznali kad su ih tačno i gde ubili kao Jevreje i gde su im tela bačena. Meni je bilo posebno zanimljivo nešto, što nisam znao. Na proleće 1946. godine moj stric Ernest iz Novog Sada piše mojoj tetki Olgi u Subotici da ne želi da bude moj staratelj, a ona njemu odgovara da ću za manje od godinu dana, 24. januara 1947. godine, biti punoletan, pa to sada nije ni važno.
Kako sam se posvađao sa stricem i zašto nisam hteo da budem u Subotici pod tetkinom kontrolom i pod nečijim starateljstvom, duga je i zamršena priča. Bitno je da sam se, dakle, od aprila 1945, kad sam se išetao iz koncentracionog logora, sve do tog januara 1947, kada ću u zakonskom smislu postati punoletan, znači, probijajući se kroz opustošenu Nemačku i njene sektore pod američkom, engleskom i ruskom okupacijom, vodeći prvi put ljubav, vraćajući se u domovinu, upisujući se u tu tehničku školu, tražeći i nalazeći sebi stanove, radeći kao tehnički crtač, ali i kao šef gradilišta već posle završenog prvog razreda tehničke škole, postavši član SKOJ-a i uprave omladinskog pozorišta i Kulturno-umetničkog društva „Đorđe Zličić“ u Novom Sadu, prkoseći svom razrednom starešini i gospodi profesorima – odavno starao sam o sebi, ponašao i bio prihvaćen kao punoletan. Dođe mi da naknadno samoga sebe potapšem po ramenu.
SVEDOČANSTVO IZ MAĐARSKE GIMNAZIJE: Znači, posle rata upisao sam se u srednju tehničku školu. Da li me je neko naterao? Predložio mi da to učinim? Isplanirao mi šta da radim? Taman posla! Još sam pre rata voleo da crtam planove, još za vreme okupacije, u poseti tetki u Subotici, odlazio kod nekog arhitekte Freliha i kod njega učio i pomagao mu da radi na projektima. Još tada sam razlikovao danas zaboravljene rekvizite, paus-papir, papir „hamer“, miris „ozalida“ radi umnožavanja… Znao sam – odnosno mislio sam da znam – šta želim: da budem arhitekta. I to što pre. Sa završenom srednjom tehničkom školom moglo se upisati na fakultet istog smera.
Za bivše logoraše nije bilo problema. Da bih se upisao, morao sam da imam bilo kakav papir o tome šta sam ranije učio. Još posedujem lepom ćirilicom rukom ispisani papir na kome gore kao naslov stoji Duplikat, pa se kaže da je reč o godišnjem svedočanstvu Drž. Mađ. Muške gimnazije u Novom Sadu, Br. Up. 21. – Godišnje svedočanstvo, pa se nastavlja da sam pohađao prvi put peti razred školske 1943–44 godine i pokazao sledeći uspeh… Imao sam ocenu vrlo dobar iz veronauke, mađarskog jezika i književnosti, nemačkog jezika, srpskog jezika, prirodopisa, dobar iz računa i geometrije, a dovoljan iz latinskog jezika, domobranstva i gimnastike. I za vladanje sam ocenjen samo sa dobar.
Nemam preciznih uspomena ni komentara, osim za ocenu iz vladanja, koja je posledica ukora direktora, koji sam zaradio zbog gluposti. Predavao nam je neki profesor dr Egon Tehet, koji je stalno naglašavao da je doktor, jer je bio nesrećan što su ga, bogzna zbog čega, uprkos tako visokom formalnom obrazovanju premestili iz Budimpešte u okupiranu novosadsku nedođiju i postavili za običnog gimnazijskog nastavnika, a ja sam se pod jedan pismeni zadatak potpisao sa dr Ivan Ivanji, što je shvatio kao ličnu uvredu i insistirao da budem kažnjen.
Zanimljivo je da je kao datum originala ispisan 1. april 1944. godine. Zašto baš 1. april? Ja sam u Novom Sadu uhapšen tek 27. aprila, a koliko se sećam, sve dotle sam redovno išao u školu, a onda prekinuo taj peti razred gimnazije, znači, nisam ga dovršio, nisam mogao dobiti nikakve završne ocene razreda niti je neko mogao da donese odluku koja se navodi u dokumentu: može preći u šesti razred. Objašnjenje se možda nalazi u dodatku posle podvučene crte, koji je snabdeven sa dva pečata ćirilicom Mešovite realne gimnazije u Novom Sadu, sa datumom 19. septembar 1945. god., a glasi: Da se ovaj duplikat sa svojim originalom, koji je na mađarskom jeziku istavljen, po sadržini slaže, tvrdi i overava direktor – potpis nečitak. Prilepljena je i taksena marka od dvadeset dinara. Komična mi je lepa reč da je original istavljen, a ne, na primer, ispostavljen, nečitki direktor i ne tvrdi da je duplikat s njim istovetan, nego da se s njim slaže. Valjalo je nekom, kao što sam ja, izdati papirčić sa kojim može da nastavi školovanje, ali, eto, nisam hteo da se upišem u šesti razred gimnazije, (podsećam da je tada osnovna škola trajala samo četiri godine, a da se posle, ako se materijalno i intelektualno moglo, nastavljalo sa osam razreda gimnazije, realne gimnazije ili četiri razreda takozvane građanske škole), nego u prvi razred srednje tehničke škole, što je odgovaralo petom razredu gimnazije. Tako sam pored godine izgubljene u logoru izgubio još jednu, ali sam nju nadoknadio tako što sam do diplome ravne maturi došao posle trećeg razreda tehničke škole…
POBEDNIK: U novoj školi – u novoj eri – svakako sam se osećao kao pobednik i zloupotrebljavao svoj položaj. Ja sam, na primer, odmah izjavio da „fizičku obuku“ neću pohađati, „takvih stvari“ imao sam dosta u logoru. To se prihvatilo bez diskusije. Kad sam prvi put zbog nazeba izostao iz škole, napisao sam sâm sebi opravdanje. Moj razredni starešina se pobunio, reče da to ne može, pa kako to zamišljam, opravdanje treba da mi napišu roditelji – imao sam šesnaest i po godina. Odgovorih da su mi roditelje ubili, a da bi mi gazdarica, kojoj plaćam stan, sve potpisala što bih hteo, pa je poštenije da odmah lično stavim svoj potpis. Nije se više bunio. Shvatio sam da se gospoda građanski profesori boje „nas“. Ko smo bili „mi“? Omladinci, skojevci…
U toku tri godine srednjeg školovanja ponekad sam za lep džeparac radio kod tog svog razrednog starešine, mislim da se zvao inženjer Janković, tako jednom na projektu, koji će on predati na neki konkurs. Rok da se preda je u osamnaest sati, važi žig pošte. Približava se podne, a još nismo gotovi. On bojažljivo:
„Zar u dva ne moraš da budeš u školi?“
„Napisaću sebi opravdanje da sam bio bolestan…“
Prihvatio je. Pozvao me je na ručak. Projekat je otišao na vreme, nagradu na konkursu nije dobio.
Krajem leta 1947. godine moj dotadašnji gazda je rekao da neće više da izdaje sobu. Odlučio sam da svakog živog koga sretnem bilo gde pitam za stan. Usred potrage za stanom svratim jednom u javni toalet ispod gradske većnice i tamo prepoznam mladića koji je nuždio do mene. Bio je to Pišta Seleši sa kojim sam išao u isti razred za vreme okupacije. Tata mu je bio mesar, kod njih smo igrali šah i bili čašćavani čvarcima, džigernjačama, kobasicama. (Asocijacija na njega ima u mom romanu „Aveti iz jednog malog grada“). I još tu u pisoaru ga pitam:
„Da li znaš za neki stan?“
„Za koga?“
„Za mene!“
„Znam.“
„Gde?“
„Kod moje mame!“
Ispostavilo se da on odlazi u Beograd na studije. Nije izgubio godinu dana na logore, pa je pre mene završio srednju školu. Tata mu je poginuo. Mislim da su ga „naši“ ubili posle oslobođenja. Ne znam detalje. Tada niko bez velike nužde ne bi raspredao o takvim temama. Ni ja njemu nisam pričao o logoru. Ali tako sam ušao u njegovu sobu sa finim kaučom, pisaćim stolom, ormanom… Blizu Matice srpske u Novom Sadu. Prizemna kuća. Klozet na dnu bašte. Gospođa Seleši je bila zbunjena, još u šoku zbog gubitka muža, sin je baš zbog toga hteo da se useli neko sa mojim „bekgraundom“. U predsoblju mi je spremala lavor i bokal sa vodom. U toku zime 1947/48. ponekad nisam mogao da se umijem, jer bi se voda zaledila.
Retko sam uspevao da zagrejem sobu i to samo ako bih negde uspeo da ukradem ogrev. Imao sam ogromnu, platnenu torbu, koju sam uvek vukao sa sobom. Posećivao sam književnika Bogdana Čiplića, koji je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta, zbog centralnog literarnog kružoka. Kad bi za tren izašao, mogao sam brzo da napunim torbu drvima i ugljem, koji su bili naslagani ispred njegove kaljeve peći.
Sticajem okolnosti Čiplić mi je već ranije učinio ogromnu uslugu kada sam se septembra 1941. godine, došavši iz mog Bečkereka, upisivao u mađarsku gimnaziju u Novom Sadu. Od dokumenata imao sam samo poluregularnu krštenicu. Pred sam rat je reformatski sveštenik Zoltan Sabo sestru i mene krstio u svojoj kancelariji, pa je dobri sveštenik „greškom“ datum krštenja stavio odmah posle mog datuma rođenja, antidatirao je „sveti čin“, da ne bi bilo sumnjivo. Moj otac je procenio tada da ćemo sa nekakvom hrišćanskom krštenicom imati veće šanse da preživimo. Tu krštenicu, nažalost, više nemam. Verovatno bih mogao da dobijem duplikat u reformatskoj crkvi u mom rodnom gradu, ali šta će mi?
Đake je tada upisivao Čiplić. Ja sam imao tek dvanaest i po godina. Izjavio sam da sam u Novi Sad dobegao iz Banata, ali nisam uspeo da ponesem dokumente, pokušaću da ih pribavim naknadno. Dobro, reče dobri čovek, napisaću ti svedočanstvo kao da si drugi razred pohađao u našoj gimnaziji i pitao me je koje sam ocene imao na polugođu. Ja sam se zbunio, imao sam sve petice, ali, rekoh, šta mogu, neka napiše šta hoće. Napisao je da sam u Novom Sadu imao sve petice. Možda nije mnogo rizikovao, ali je ipak falsifikovao dokument za nepoznatog dečaka. Zahvaljujući Sabou i Čipliću do 1944. sa svojim prezimenom kao kalvinista po veroispovesti važio sam za Mađara sve dok me Nemci nisu uhapsili.
KAFKIN ZAMAK: Bogdan Čiplić je dosta pisao i objavljivao, ali pravi uspeh i slava ostali su mu uskraćeni. Ja se najbolje sećam njegovih Pavorskih balada. Pogađao je ton ravnice, umeo da govori dijalektom, koji je meni blizak, ali ne umem da se služim njime. Kažu da sam smešan kad pokušavam da govorim „lalinski“, rekoše mi „Nemoj, ti to ne umeš“. Tek kada sam pišući ove stranice proveravao kada je rođen, a kada umro – rođen je u Novom Bečeju 1910, umro u Beogradu 1989. godine – naišao sam na podatak da sam govorio na Čiplićevoj sahrani i ponovo mu se zahvalio za uslugu koju mi je učinio. To sam zaboravio. Ni sad ne umem da preciznije prizovem pamćenju taj čin na groblju Lešće. Važno je da njega, Bogdana Čiplića, nisam zaboravio, da ga se sećam još i danas.
Čiplića su posle rata zadužili za novosadski đački literarni kružok. Ko ga je zadužio? Ko bi drugi, ako ne Partija. Samo dvojici od nas je prorekao da nemamo šanse kao pisci, Stevi Raičkoviću i meni, Stevi zbog toga što sa „takvim pogledom na svet“ u socijalističkoj stvarnosti ništa neće postići, neće moći da se „uklopi“, a meni zbog nedostatka talenta.
Ali mene je za predsednika tog kružoka naimenovao Slava Stefanović, koji još nije bio uzeo prezime svog ujaka, glumca Ravasija, a koji će pod imenom Slavko Ravasi postati jedan od naših prvih televizijskih reditelja. Slavko je u mesnom komitetu SKOJ-a bio zadužen za ideologiju i kulturu, a meni je rekao:
„U tom kružoku će biti sve sami buržujčići. Ti si takođe iz buržujske familije, pa ćeš lakše izaći na kraj sa njima, ali si ipak naš, jer si bio u logoru…“
Slavku, koji je maštao samo o pozorištu, Partija je naredila da postane građevinski inženjer i poslala ga na studije u Prag. Pokorio se i otputovao. Mene je SKOJ postavio za pisca. Slavko nije postao nesrećni tehničar, jer je na njegovu sreću izbio sukob sa Informbiroom, morao je da se vrati iz Praga, osetio dašak slobode i upisao se na pozorišnu akademiju.
S jedne strane je Partija odlučivala o svemu, ali s druge strane, svako je, pa tako i ja, sa diplomom dobio i postavljenje na određeno radno mesto koje bi potpisao lično nadležni ministar. Nezaposlenosti nije bilo. Ali o tom potom, pa nastavljamo zbrda-zdola, samo mi je zgodno da opet ukažem na vreme o kome valja da u ovom rukopisu najviše bude reči. O tome, kako su se stvarale karijere i lomili karakteri, a odluke donosile u institucijama, koje ljubitelj lepe književnosti može uporediti samo sa Kafkinim zamkom, čini se da oni, koji danas kritikuju doba koje je za mene svejedno najbolje koje sam doživeo, nemaju pojma, ne znaju o čemu govore ni kada ga kude, ni kada ga – dosta retko – hvale. Da hoću da ga napadam, našao bih valjanije, a svakako interesantnije podatke i priče od njih. Ali ja nikako nisam „oni“.
Juče, 24. decembra 2010, priča mi jedna sredovečna Banaćanka da joj je otac bio kvalifikovani radnik, a mama nekvalifikovana radnica u nekoj fabrici, ali da su svake godine išli na more, a često još i na zimovanje. Zašto to ubacujem ovde? Zbog toga što danas, dok iz dnevnika prepisujem i redigujem ove redove, čitam anketu sa pitanjem: „Mislite li da se bolje živelo u socijalizmu nego danas?“ Sa „Da“ odgovara 83,31 odsto otpisanih. To je već zabrinjavajuće. Ja, inače, više volim da budem u društvu manjine.
Ali da se vratim u školsku 1947/48. godinu. Jesen. Nastava je posle podne. Pre podne radim kao tehnički crtač u Pokrajinskom građevinskom preduzeću onoliko sati koliko kažem da mogu. Za jedan sat dobijam tri dinara, isplaćuje se na ruke. Radi upoređenja: trokut „zdenka“ sira koštao je baš toliko, najjeftinija ulaznica za bioskop dva dinara. Kad privatno radim za arhitekte, bude i više. Na časovima projektovanja u školi – obično su tri, četiri časa povezana – pobegnem u obližnji bioskop, jer crtam brzo, a inače se iz razreda ulazi i izlazi kako ko hoće. Uveče i deo noći sam u Omladinskom pozorištu, gde sam, pošto sam dokazao da sam netalentovan za glumu, član uprave, na literarnom kružoku ili u Gradskom odboru Narodne omladine, koji se gotovo poistovetio sa Mesnim komitetom SKOJ-a. Kad sve to saberem, ispada da nisam baš mnogo spavao te godine.
DRUGARICE BIRAJU: Ponekad sam išao i na igranke, koje su se naizmenično održavale u srednjim školama. Kao omladinski funkcioner imao sam pred sobom čak i izgovor da je to moj posao, tražilo se da budeš „masovik“. To je zaboravljena reč. Masovik je neko za koga bi danas rekli da je „kul“.
Sa zida naše ponašanje strogo kontrolišu bradati Marks i Engels, brkati Staljin i pedantno izbrijani Tito. Oni su pred nama takođe i u razredima, na konferencijama i na igrankama, ali se „ne mešaju“. Mali učenički orkestri sviraju uglavnom tango i „engliš vals“. Mnogi momci ne znaju da igraju. Devojke se stisle uza zid i čekaju da neko „dođe po njih“, kad im dosadi, često igraju jedna s drugom. Nikad nisam bio dobar igrač, ali usudim se da zaigram već i da bih svoju ruku mogao da stavim na devojački struk. Ne sećam se više o čemu bismo razgovarali. Onda neko iz orkestra objavi „Drugarice biraju“, pa sad muškarčići sa strepnjom čekaju da li će neka devojka da ih pozove. Lepa ili gabor? Neki, za svaki slučaj, brzo napuštaju salu.
Igranke su se održavale i u palati iza zgrade Banovine. Sala od mramora. Portreti, naravno, i ovde, ali u dobrim ramovima. Svira vojni orkestar, diriguje Oto Deneš, čini mi se da se iz partizana vratio kao kapetan. I on će posle postati reditelj, pa diplomata… Svirao se blagi džez, njemu se moglo. Ima oficira, pa i devojaka u uniformama sa finim čizmama, ali dobrih igrača, koliko se sećam, nema, pa kad dođe red na „partizansko kolo“ većini čak iskreno lakne jer cupkati umeju svi.
Govorim o onom čega se sećam, znam i „dozvoljavam“ da drugi imaju druge uspomene.
Onda sam rešio da sve to može bolje i da ću doček Nove 1948. godine, makar u svojoj školi organizovati ja lično i to samo sa svojim razredom. Najvažnija je, naravno, muzika. Imali smo jednog druga, nosio je lepo mađarsko prezime Čanji, iako je bio Slovak, zvali smo ga Kiki, a njegovog pravog krštenog imena se više i ne sećam. On je odlično svirao klavir. Naročito je voleo i umeo da svira bugi-vugi uprkos komplikovanoj pratnji levom rukom. Lako je bilo naći dvojicu kakvih-takvih gitarista, ali to što sam ja smatrao muzikom za igru nije moglo da se zamisli bez dobrog bubnjara. Tako sam „izvan svog razreda“ „pozajmio“ Aljošu Gava, koji je imao svoje, za naše tadašnje pojmove perfektne udaraljke. Hard disk u našoj glavi ponekad se ponaša još čudnije nego računar, tajanstveno biće sa kojim ponekad teško izlazim na kraj. Odnekud lako izrone imena od pre više od šezdeset godina – Čanji, Gava, Čiplić, Ravasi, Deneš – a ime ponekog novog ministra, koga svake večeri, doduše nepažljivo, gledam na televiziji, nikako da mi se ureže u pamet.
Sad sam imao orkestar koji može da svira i moderne numere, ali tome je valjalo suprotstaviti i nešto „idejno podobno“. U to vreme me veoma potresla Jama Ivana Gorana Kovačića, pa sam je dramatizovao. Podelio sam poemu na nekoliko glasova, a te „uloge“ nekolicini drugova i jednoj drugarici u razredu. Moja prva režija. Oni među nama, uglavnom devojčice, koje su živele „normalno“, što znači, kod svojih roditelja, koji su ostali živi, u stanovima, u kojima su se rodili – što je za mene tada bilo neobično i gotovo „egzotično“ – donele su sendviče i sitne kolače i tako smo se uz malo vina i tada pomodnog pića ajerkonjaka, pošto smo u ponoć ugasili sva svetla, izljubili u prvim sekundima nove godine. Da li će biti istorijska? Ili su sve godine jednako istorijske, odnosno svaka nova kako za koga?
Godina koju smo dočekali, skinula je sa zidova Staljinove slike, ali dosta dugo je na njega podsećao nešto svetliji pravougaonik na mestu gde su dotad visile. Od onih koji su sa mnom tada dočekali novu godinu samo se jedan izjasnio njemu u prilog, ali je u zatvoru bio kratko, pustili su ga da se iseli u Izrael. Svi smo diplomirali i dobili rešenja o postavljenjima kao diplomirani građevinski tehničari, ja kao nastavnik Srednje tehničke škole u Beogradu, uz direktivu da umesto na letovanje pođem na kurs pedagogije i didaktike. Ministar građevina Narodne Republike Srbije, koji se potpisao na mom rešenju, bio je Dragoslav Marković, onaj isti Draža koji će posle neko vreme biti jedan od prvih ljudi Srbije, i koji je, nažalost uzalud, među prvima ukazivao na opasnost koja preti zbog pojave muža njegove bratanice, Slobodana Miloševića.
Prve pesme će mi 3. januara te 1948. godine objaviti neki subotički list, čak sam im i naslove zaboravio. Nije mi žao, verovatno su bile rimovane fraze. Međutim, u martovskom broju književnog časopisa „Mladost“ u Beogradu takođe ću objaviti pesme i povodom stogodišnjice mađarske revolucije esej o pesniku i revolucionaru Šandoru Petefiju, rođenom kao Aleksandar Petrović. Zahvaljujući tome ću u Beograd stići kao „naš mladi pesnik iz provincije“.
Kako sam se osećao očekujući 1948. godinu?
Ne prenemažem se kad se inače ograđujem od stihova koje sam objavio u svoje prve tri knjižice, ali da bih opisao to osećanje, citiraću sebe iz onog vremena:
Mlad sam kao nasmejani mart
i sve što sad činim tek je start,
poleteću,
poleteću…
Sva sreća što nisam nikakav Ikar, inače bih davno tresnuo o realnost zemlje i sav se polomio.
Iz neobjavljene autobiografije Zbrda–zdola
