Izveštaj o sreći u svetu, koji sprovode Centar za istraživanje Wellbeing Univerziteta Oksford, Galup i Mreža za rešenja za održivi razvoj UN, na godišnjem barometru blagostanja u 143 zemlje pokazao je da je Srbija zabeležila skok i to za 69 pozicija, pa je sada na 37. mestu.
Subjektivni osećaj građana Srbije je da žive bolje nego pre 10 godina, a najbolje ocene davali su mladi do 30 godina, dok su najnezadovoljniji životom stariji od 60 godina.
Socijalni psiholog Srđan Puhalo za „Vreme” objašnjava da ukoliko je ispitivana subjektivna procena sreće to bi značilo da neko pita „koliko ste srećni?”, te se onda događa paradoks da neke afričke zemlje budu srećnjie od nekih zapadnoevropskih ili severnoameričkih država, gde je standard mnogo viši.
„Ako je to bila subjektivna procena onda se postavlja pitanje koje su parametre uzimali kada su procenjivali koliko su srećni, da li je to – živi smo, zdravi smo, porodica mi je dobro, na okupu smo, imam neki posao, pa neko kaže ’da, ja sam srećan’. Veoma je važno sa kim se poredite. Ako se poredite sa onima koji su lošiji od vas, naravno da ćete reći da ste zadovoljniji“, kaže Puhalo.
Dodaje da se može reći i da je Vučićeva medijska mašinerija uradila svoje i da ljudi zaista veruju da su srećni.
Pored subjektivnih parametara, postoje i objektivni, pa Puhalo kaže da bi bilo najbolje da se mere i subjektivni i objektivni parametri, te bi trebalo videti šta je najrealnija cena nekog ekonomskog prosperiteta, kakvo je zdravstvo, školstvo, kako je sistem uređen pa sve do korupcije, pa onda uz to i lična sreća. Sve u svemu, napraviti ukupan skor.
Kulturološki uslovljeno
Na pitanje da li je sreća kulturološki uslovljena i kako, Puhalo kaže da ukoliko su ljudi odgajani u sistemu vrednosti gde je skromnost vrlina ili da je pripadnost grupi važnija od sreće pojedinca, onda će biti i drugačija percepcija zadovoljstva životom.
„U Kini, Japanu, a čak i u islamskim zemljama je mnogo važnija ta kolektivna pripadnost, kolektivni uspeh nego lični. Međutim, u Americi je važnije da ste lično uspešni ili lično srećni i to su prosto različite stvari koje jesu kulturom uslovljene, jer je neko vaspitavan na ovaj, neko na onaj način“, kaže Puhalo i ponavlja da zato postoji paradoks gde su neke afričke zemlje na tim skalama bolje kotirane nego neke zemlje Evrope.
Mladi i penzioneri
Izveštaj je pokazao i „zabrinjavajuće padove u sreći mladih posebno u Severnoj Americi i zapadnoj Evropi“, rekao je prof. Jan-Emanuel De Neve, direktor Centra Wellbeing i urednik studije.
Puhalo objašnjava da je ovo sve opet kulturološki uslovljeno jer na Zapadu su individualne vrednosti dominantne pa je sreća nešto što se podrazumeva da imamo u realnosti, te se zato može videte kada se ode u Ameriku ili na Zapad kako se svi smeškaju, a na primer zna se da im nije do smeha, svi su ljubazni, fini i prosto ako su bogati to hoće da pokažu kroz stanove, automobile i razne statusne simbole.
Postoje istražvanja u svetu koja kažu da postoji sreća u obliku slova „U“, pa postoji naopako „U“ i pravo „U“.
„Kada sreća raste s godinama pa onda opada, to je negde slučaj na Balkanu. Postoje društva gde je obrnuto, najsrećniji ste kada ste mladi pa to opada do 40, 50. godine i onda opet počinje da raste. To su obično sređene zapadne zemlje, kakve su Danska ili Švedska, gde postoji sistem koji je obezbedio starijim ljudima neki pristojan život i koji se odnosi s poštovanjem prema tim ljudma koji su na zalasku i karijere i života“, kaže Puhalo.
Podatak da su u ovom istraživanju najnezadovoljniji životom stariji od 60 godina je, objašnjava Puhalo, na Balkanu skroz očekivano.
Kaže da je problem što se društvo ne odnosi adekvatno prema starijim ljudima, te da kada odu u penziju društvo ih odmah otpiše.
Drugo, kaže, ekonomska snaga naglo opada kada odu u penziju. Dok su radili imali su pristojne plate, sada kada odu penziju postaju „teret“ i na kraju „imamo državu koja se tako odnosi prema penzionerima, te se oni osećaju suvišnim“.
Može li se sreća definisati?
Šta je sreća? Kaže Puhalo da je to lična stvar i teško je naći definiciju.
Ali, napominje da postoji kultura sreće koja je „odvratna“, pa postoji pozitivna psihologija gde neko objašnjava kako neko treba da bude srećan i zašto.
„Mislim da ne moramo uvek biti srećni i da je sasvim u redu da budemo nekada i nerećni, samo da to ne traje dugo i da nije često“, zaključuje Puhalo. „Kakav bi život bio da smo stalno srećni, zadovoljni, to tek nije normalno. Preveliko očekivanje, napumpavanje sreće može biti i kontraproduktivno, a za to je primer i onaj tužan dan nakon Nove godine i praznika“.
