Sportski lopovi i žandari

Vest broj jedan (16. jul): „Nekadašnji jugoslovenski reprezentativac u biciklizmu i bivši selektor srpskog nacionalnog tima Aleksandar Nikačević uhapšen je na severoistoku Italije. Nikačević je lišen slobode u velikoj akciji italijanske policije u borbi protiv dopinga, a srpski državljanin se sumnjiči da je krijumčario proizvode za doping. U saopštenju policije navodi se da će optužnice biti podignute protiv ukupno 30 osoba među kojima se nalaze predstavnici farmaceutskih laboratorija, brojni lekari kao i 12 profesionalnih biciklista. Policija je tokom pretresa na nekoliko lokacija zaplenila više hiljada doping doza, rekao je pripadnik finansijske policije u Padovi Luiđi Manela. On je dodao da će svi uhapšeni biti optuženi zbog upotrebe nedozvoljenih sredstava, među kojima se nalazi i najnovija, poboljšana verzija krvnog dopinga EPO.

Aleksandar Nikačević bio je dugogodišnji jugoslovenski i srpski reprezentativac, a jedan od najvećih uspeha u profesionalnoj karijeri mu je pobeda na tradicionalnoj biciklističkoj manifestaciji ‘Trka kroz Srbiju’ 2002. godine. Nikačević je ujedno i poslednji srpski biciklista koji je pobedio na toj trci.“

Vest broj dva (19. jul): „Legendarni jugoslovenski i srpski biciklista Mikoš Rnjaković (45) smatra da je hapšenje Aleksandra Nikačevića zbog trgovine doping sredstvima u Italiji samo još jedan dokaz da je srpski biciklizam ogrezao u kriminal! Rnjaković tvrdi da Nikačević, koji je uhapšen u četvrtak u Padovi zbog švercovanja i prodaje nedozvoljenih stimulativnih sredstava, ni u kom slučaju nije jedini naš biciklista koji je umešan u nelegalne aktivnosti!

Domaći biciklizam je poslednjih godina široj javnosti više poznat po crnim hronikama nego po rezultatima. To je sport koji nije u fokusu, tako da može da se radi bukvalno svašta. Kriminal, doping i preprodaja ukradenih bicikala razorili su biciklizam u Srbiji. A što se tiče samog Nikačevića, pa on je prvi put uhvaćen u dopingu još pre nekoliko godina, dok je vozio za ekipu Alezio, zbog čega je morao da plati kaznu. Već sa 25 godina Nikačević je bio za staro gvožđe…“, kaže Rnjaković. Višestruki pobednik Trke kroz Srbiju, danas zaposlen u MUP-u, kao očigledne dokaze da je doping duboko ukorenjen u srpskom biciklizmu navodi razlike u rezultatima takmičara na domaćim i inostranim trkama, pre svega na hronometar…“

Srpski biciklizam je tako „skrenuo pažnju na sebe“ ali ovde – povodom pomenutog slučaja – nećemo „suditi“ ni srpskom biciklizmu ni srpskom sportu uopšte. Ako je neka vajda od siromaštva, onda se ono ogleda u relativnoj čistoti našeg sporta. Ne zato što su naši treneri i medicinski radnici koji rade u sportu moralniji od kolega u svetu, već zato što je doping skupa zabava za koju u srpskom sportu nema para. Srbija nema sredstava ni za prave antidoping kontrole a retki srpski sportisti koji su padali na testovima dopingovali su se, uglavnom, u sopstvenoj režiji i bili uhvaćeni na nekom takmičenju u inostranstvu. Daleko smo od tvrdnje da u našem sportu nema dopinga, ali u opštem siromaštvu Srbija jednostavno nema para za čitave ekipe stručnjaka raznih profila koji bi se bavili nedozvoljenim radnjama rizikujući mnogo, od kraha u profesiji do zatvora.

OD RIMLJANA I GRKA: Zato ćemo se ovde pozabaviti opštom pričom o dopingu koji je prisutan koliko i sport, samo što se ranije o tome malo šta znalo. Da počnemo od samog termina „doping“. Nema pouzdane teorije o poreklu reči, ali najčešće se upućuje na holandsku reč „dop“ kojom je označavano alkoholno piće afričkog ratničkog plemena Zulu. Piće je bilo neka vrsta rakije od grožđa koja je stimulativno delovala na borce. Pojam doping u današnjem značenju odomaćio se početkom XX veka a označava upotrebu nedozvoljenih sredstava za ostvarenje boljih rezultata.

Istoričari tvrde da su još stari Grci i Rimljani koristili stimulanse, što za sebe što za konje. Prva zvanična vest o korišćenju dopinga datira iz 1865, kada su neki plivači na takmičenju na kanalima u Amsterdamu bili optuženi za korišćenje nedozvoljenih sredstava. Sportisti su u drugoj polovini XIX veka obilato koristili kafein, kokain i alkohol kao u to vreme najrasprostranjenija doping sredstva. U nekim hronikama navodi se da je pobednik maratona na Olimpijadi u Sent Luisu 1904. Tomas Hiks tokom trke uzimao živa jaja, injekcije strihnina i poveće količine brendija… Početkom dvadesetih godina prošlog veka nastala je inicijativa o stavljanju na zabranjenu listu izvesnog broja supstanci ali je to ozvaničeno tek 1928. kada je Međunarodna atletska federacija (IAAF) uvela prvu listu nedozvoljenih sredstava. Na Olimpijadi u Los Anđelesu 1932. bilo je nekoliko sumnjivih slučajeva ali je MOK anti-doping kontrolu uveo tek za Olimpijadu u Meksiku 1968. Direktan povod bio je pritisak javnosti posle smrti engleskog bicikliste Toma Simpsona na Tur de Fransu 1967. FIFA i Međunarodna biciklistička federacija uvele su doping kontrolu na svojim prvenstvima sveta 1966. Slučajevi dopinga u fudbalu su uglavnom pojedinačni, mada je u Italiji poslednjih godina umrlo dosta bivših fudbalera starih između 60 i 70 godina što je izazvalo sumnju o kolektivnom dopingu u „kalču“ početkom šezdesetih godina prošlog veka, ali sve je ostalo na nivou sumnji. Francuska je bila prva zemlja koja je 1963. zakonski regulisala borbu protiv dopinga u sportu.

Za vreme Olimpijade u Minhenu 1972. finski dugoprugaš Lase Viren, pobednik u trkama na 5 i 10 km, bio je optužen za autodoping sopstvenom krvlju, ali ništa nije dokazano jer se radilo o potpuno novoj metodi. Krv je uzimana na planini, za vreme visinskih priprema, a ubrizgavana pred takmičenje. Nije bilo dokaza i Viren je bio olimpijski šampion i u Montrealu 1976. Krvni doping zabranjen je 1986. Istorija olimpizma pamti i spektakularne slučajeve Bena Džonsa i Florens Grifit-Džojner, vihornih pobednika sa neverovatnim vremenima na Igrama u Seulu 1988. Džonson je morao da vrati svoje medalje a rekordi su mu bili poništeni kada je uhvaćen u dopingu, dok je lepa Florens platila mnogo veću cenu iako nikada nije bila uhvaćena: umrla je od srčanog udara koji je, po opštem uverenju, bio izazvan nedozvoljenim stimulativnim sredstvima koje je koristila.

Do pada Berlinskog zida 1989. u ondašnjem „istočnom bloku“ čitavi naučni timovi bili su uključeni u fabrikovanje šampiona, a prednjačili su istočnonemački naučnici koji su u državnom projektu izbacili niz fantastičnih atleta, posebno u ženskoj atletici i plivanju. Neki od atletskih rezultata i danas su važeći svetski rekordi. Posle istočnog bloka kolektivna sumnja prešla je na kineske sportiste koji poslednjih godina žare i pale na takmičenjima širom sveta.

Doping se koristi u svim sportovima, ali se najčešće vezuje za atletiku, dizanje tegova, plivanje, borilačke veštine i, naročito, biciklizam. Kulminacija je dostignuta 1998. za vreme Tur de Fransa kada je jedna čitava ekipa („Festina“) morala da napusti trku jer je maser uhvaćen sa 400 paketa anabolika i hormona za rast. Godinu dana kasnije Marko Pantani, pobednik Đira i Tura 1998, bio je diskvalifikovan jer je kontrola pokazala prisustvo nedozvoljene supstance EPO koja je poslednjih godina izbila u prvi plan. U februaru 2004. Pantani je nađen mrtav u hotelskoj sobi jednog motela. U martu 2006. u Barseloni se ubio Hesus Ruljan, bivši golman španske vaterpolo reprezentacije, prvak sveta i olimpijski pobednik. Razlog: zavisnost od droge sa kojom se dugo družio…

DECENIJA NADE: Međunarodni olimpijski komitet konačno je 10. novembra 1999. formirao svoju nezavisnu antidoping agenciju koja je dobila ime WADA (WORLD ANTI-DOPING AGENCY). Prethodila joj je Svetska konferencija o borbi protiv dopinga održana od 2. do 4. novembra u Lozani. Prvi donator bio je sam MOK koji je izdvojio početnih 18,3 miliona dolara. Osnivanje agencije bilo je kulminacije borbe koju je MOK dugo vodio sam da bi mu se vremenom pridruživalo sve više vlada. Od 2002. WADA se podjednako finansira iz budžeta MOK-a i vlada velikog broja zemalja. Na čelu ove organizacije, koja je u proteklih deset godina uradila više nego što se učinilo u prethodnih sto, dugo je bio Amerikanac Dik Paund, koga je 2008. nasledio bivši australijski ministar finansija Džon Fahej. Od 2001. sedište WADA je u Montrealu, Kanada. Značajan datum u borbi protiv dopinga je usvajanje Svetskog antidoping koda 2004. godine. Više od 600 organizacija (sportske federacije, nacionalni olimpijski komiteti, brojne profesionalne lige itd.) potpisale su dokument. U 2007. održana je treća svetska konferencija posvećena dopingu u sportu. Vlade 191 države pridružile su se borbi na generalnoj konferenciji UNESKO-a 2005. a više od 100 zemalja ratifikovalo je antidoping konvenciju. U Evropi je 1989. u Strazburu formiran Savet za borbu protiv dopinga… Borba protiv ovog zla svakim danom je sve organizovanija, ali kao u filmovima o lopovima i žandarima reč je o večnoj trci u kojoj jednom pobeđuju jedni a drugi put drugi. Ceh plaćaju, kao i u svakoj nedozvoljenoj radnji, samo oni koji se uhvate. Ne računajući, naravno, narušeno zdravlje onih koji nisu uhvaćeni. Trenutni odnosi između vrhunskih sportista i šefova antidoping programa vrlo su zategnuti jer je WADA nametnula više nego strog propis po kome neki vrhunski sportisti, poput recimo tenisera, moraju da dostave tromesečni plan ne samo treninga i putovanja već i kretanja van terena kako bi stalno „bio na raspolaganju“ za nenajavljeni test. Oni koji obavljaju nenajavljene testove odavno su u svetu sporta nazvani „vampiri“ jer su uvek „željni krvi“ onih sportista koji su zarad uspeha, medalja i, naravno, novca spremni da žrtvuju i svoje zdravlje.

Utakmica traje otkad je sporta. Igraju lopovi, žandari, vampiri… Mrtvi se, uglavnom, broje kasnije.