Slast zabranjenog voća

Ako zaista imate želju da spoznate čemu internet služi i šta sve danas može da se uradi pomoću istog, nema druge do da odrešite kesu i od svog internet provajdera kupite ADSL, kablovski ili bežični internet pristup koji se tarifira po flat modelu. U prevodu, platite mesečnu (za naše prilike ne malu) globu i onda „besnite“ neograničeno. Naravno, pre nego što uplatite jedan takav paket, proverite šta vaš provajder zaista podrazumeva pod flat tarifom. Ima i onih koji će vas kasnije opominjati da neograničeno korišćenje interneta podrazumeva tzv. fair use što znači da nije dozvoljeno (ili da bar nije poželjno) da svoju internet konekciju neprekidno koristite maksimalnim kapacitetom. No takvi provajderi su kod nas retki iako je to u svetu vrlo rasprostranjena praksa.

OK, uzeli ste flat i šta sad? Mogućnosti broadband interneta su, zapravo, neograničene, ali je potrebno malo (m)učenja kako biste iz svoje brze veze izvukli maksimum. Za početak, i nesputano surfanje hiljadama web-stranica biće dovoljno. Vremenom, apetiti će vam porasti. Naučićete da koristite Skype i tako besplatno razgovarate, čak se i gledate, sa prijateljima i rođacima u svetu. Počećete da slušate radio-stanice koje su vam nedostupne na klasičan način, ili zato što su bestraga daleko, ili zato što ih je neka radio-konfuzna agencija trajno zapečatila (kao Radio Jat, na primer), ili zato što vam je kuhinjski tranzistor povukao na prženi luk, ili iz čistog hira, samo zato što ste impresionirani činjenicom da takva mogućnost postoji. Gledanje i slušanje „Velikog brata“ kao i sličnih pornografsko-voajerskih sadržaja se, naravno, podrazumeva. Zatim na red dolaze snimci najinteresantnijih trenutaka sa sinoć odigranih utakmica NBA i NFL lige kao i živi prenos 824. lansiranja šatla sa Floride. A kad se čovek zasiti ovih i drugih naučno-popularnih sadržaja uglavnom švedsko-nemačke proizvodnje, kad zagudi zima i noći postanu duže, nema ničeg lepšeg nego upucati svog kolegu sa posla (ili još bolje, šefa) u partiji Countera ili Warcrafta na nekom od zilion raspoloživih game-servera. Ako ste pismeni (makar polovično), obavezni ste da pokrenete i svoj inernet dnevnik, a.k.a blog i pridružite se beskrajnoj armiji pretencioznih danguba koje veruju da im je životna misija da svet redovno snabdevaju svojim čarobnoumnim mudrolijama. I sve to uz neprekidno ćaskanje, „četovanje“ po srpski, sa sebi sličnim džabalebarošima koje neprekidno držite na oku, tj. monitoru. Još ako imate malo talenta za hardver, nekoliko kućnih računara (dobar je i krš), ruter i malo žice, ovo internet zadovoljstvo možete istovremeno da podelite i sa svojim vazda dokonim ukućanima. Na kraju, sigurno niste platili lepe novce za flat paket samo da biste čitali vesti ili ronili po Wikipediji? Jeste? Cccc…

TANTE ZA KUKURIKU: Praksa, naime, pokazuje da sve ovo što smo gore naveli ne može da utoli veliku intelektualnu glad čovečanstva, pa ni ovog njegovog srpskog dela čija glad nije ništa manja (naprotiv). Za punjenje prazne glave nema ništa bolje od filmova, muzike i najnovijih kompjuterskih igrica. Tehnologija koja nam ovo omogućava zove se P2P, Peer–to–peer, pir–tu–pir ili, što bi rekao Srbin, „ja tebi, ti meni“, „trange-frange“ ili „uzimala-davala“. Dakle, vraćamo se na „prirodnu razmenu dobara“, odnosno trampu. Sa gledišta marksizma-lenjinizma koji smo učili u školi ovo je prilično primitivan koncept, ali on ima i neke naprednije elemente koje bismo očekivali tek u komunizmu. Naime, jedan od osnovnih P2P-postulata je da svaki učesnik u trampi daje (manje-više) koliko može, a uzima (više-manje) koliko mu treba.

Koncept je u suštini veoma prost: Osoba A nema (a volela bi da ima) „fajl X“ (čitaj: muzičku numeru, novu igricu, film) koji na svom računaru ima osoba B. Iako osobe A i B koriste internet usluge različitih provajdera i nalaze se na dva različita kontinenta, sve mu je to jedan te isti internet tako da prostorna udaljenost ne igra nikakvu ulogu. Samim tim, moguće je direktno kopiranje sadržaja sa računara osobe B na računar osobe A. Ako fajl X imaju i osobe C i D, internet omogućava da osoba A preuzima fajl X od osoba B, C i D istovremeno i tako potencijalno skrati vreme potrebno za transfer. Na kraju se parčići fajla sakupljeni iz više izvora, sastavljaju kao slagalica u digitalnu kopiju koja je potpuno identična originalu. Pritom, provajder koji se nalazi negde između niti je luk jeo, niti mirisao: on najčešće vidi samo fragmente saobraćaja i može da „skonta“ da se osobe A, B, C i D međusobno „džoraju“ ali ne potpomaže ovaj proces na neki drugi način. Kopije sadržaja (delimične ili kompletne) nalaze se isključivo na krajnjim tačkama komunikacije dok serveri provajdera služe samo kao tranzitne stanice na kojima ne ostaje nikakav fizički trag kopiranog sadržaja.

Najveći problem P2P koncepta je kako dovesti u inicijalni kontakt osobe A, B, C i D. Svaka od ove četiri osobe treba da kaže šta ima da ponudi i istovremeno sazna šta bi od drugih mogla da ‘pozajmi’, da ne kažemo ‘klepi’. Tu u igru uskaču razni pomoćni internet serveri koji potpomažu uspostavljanje prvog kontakta i koordiniraju pretraživanje i razmenu sadržaja, takozvani trekeri i habovi.

NEBO JE GRANICA: Ovo je teorija a svaka dobra teorija brzo prelazi u još bolju praksu. Danas postoji dvadesetak tehnologija koje na manje ili više uspešan način implementiraju izvornu P2P filozofiju, ali su samo tri-četiri zaista popularne i sveprisutne. Na vrhu su trenutno BitTorrent, DirectConnect, eDonkey i Gnutella (vidi okvir), ali je gužva na vrhu povelika a ukupna P2P slika vrlo dinamična.

Kad ovladate bar jednom od ovih tehnologija, nebo je granica. Računica je vrlo prosta: sa prosečno brzom ADSL, bežičnom ili kablovskom konekcijom, jedan film može se proturiti kroz internet za oko tri sata. Čak i da vam računar radi samo desetak sati dnevno (a zašto samo toliko?) to mu dođe tri filma dnevno, hiljadu godišnje. Inače, tih hiljadu filmova u elektronskoj kolekciji predstavlja apsolutni minimum bez koga vas niko od kolega sa mreže neće smatrati pravim „filmofilom“ (toliko o vrednosti vaše pažljivo sakupljene zbirke od 134 filma). Broj onih koji poseduju preko 4000 ili 5000 filmova nije mali, a ima i onih sa više od 10.000. Dvadesetak „elitnih“ Beogradskih internet-kolekcionara verovatno ima veće blago od Kinoteke sa 85.000 filmskih jedinica (interesantno je da kad neko kaže da ima 5000 filmova odmah usledi pitanje a–da–li–si–ti–sve–to–odgledao; slično pitanje nikad se ne postavlja osobi koja ima 5000 knjiga, valjda zato što prosečan Srbin zna da se filmovi gledaju dok mu namena knjiga nikad nije bila do kraja jasna). Još su apsurdnije brojke kada je muzika u pitanju, pošto su muzički fajlovi oko 200 puta manji od filmskih pa je njihova razmena mnogo brža i lakša (ako zamislimo filmski fajl kao loptu, MP3 fajl mu dođe kao kliker). Bez 20.000 muzičkih numera u MP3 formatu (ekvivalent 2000 muzičkih CD-ova) sramota je i reći da sakupljate muziku, a tek sa 50.000 može se reći da ste prešli skromnu domaću kvalifikacionu normu za audiofila.

Ima tu jedan catch. Praksa „što oko vidi, to ruka drpi“ nije baš legalna, da ne bude da vam niko nije rekao. Zapišite to negde. U prestupu su i onaj ko šalje i onaj ko prima sadržaj koji je zaštićen autorskim pravima, tako je bog stvorio svet. Ne postoji legalan film koji se može narezati na običan CD, nalik onom koji ste juče kupili u Knezu (popularni DivX) jer nijedna normalna (čak i nenormalna) filmska kuća ne stoji iza DivX formata. Legalne filmske kopije snimaju se na regularne DVD diskove koji su em veći, em skuplji, em sadrže najmanje šest puta veću količinu podataka. Iako je DVD inicijalno osmišljen kao medij za legalnu distribucija filmova u visoko kvalitetnom digitalnom formatu, uz to i maksimalno zaštićen od kopiranja, vremenom se izvrgao u svoju suprotnost jer su ga hakeri razgradili ciglu po ciglu. Za zemlju u razvoju kao što je naša (a i za mnoge druge), DVD format je, pre svega, izvor savršenih kopija koje se uz malo znanja i besplatnog softvera mogu svesti na tri do šest puta manju veličinu pri čemu je gubitak na kvalitetu neznatan (naročito kad posao odrade profesionalci kao što su Axxo, Saphire ili Diamond). Tako „ispumpani“ filmovi, tzv. DVD–ripovi, putuju internetom glatko kao klinci niz uglancani tobogan. Slatko i zabavno, ali i dalje nelegalno (kao i većina drugih slatkih i zabavnih stvari u životu).

RAŠA POPOV: Opšte je poznato da onaj ko se bavi nelegalnim stvarima ide u zatvor. A ko ide u zatvor taj je, što bi rekao Raša Popov, na nizbrdici! Kolika vam opasnost zaista preti? Mislim, to da se nađete na nizbrdici zbog toga što ste sinoć maznuli Borata. Hajde da se ne lažemo – relativno mala, uz tendenciju da se ta opasnost blago poveća u dogledno vreme.

Pre svega, svaka normalna vlast trudi se da suzbije pirateriju i svede je na neizbežni minimum. To je aksiom koji svuda važi. Međutim, veliko je pitanje koliko je naša vlast normalna a samim tim iskrena i temljna u obavljanju ovog posla. U načelu, ta nastojanja su, pre svega, okrenuta pojedincima koji na distribuciji nelegalnih kopija zarađuju opipljiv novac. Znači, onima koji su bežali sa časova marksizma-lenjinizma i P2P ne shvataju kao čistu trampu. Svako malo gledamo na televiziji kako neki državni valjak prelazi preko gomile pucketavih diskova dok to sa strane nemoćno gleda rasplakani podanik jedne od zemalja izlazećih sunaca. Povremeno bogami stradaju i naše domaće „filmadžije“: policija upadne u stan, pokupi kompjutere i diskove, ostavi vlasnika dan-dva u zatvoru, konfiskuje mu onaj drveni kofer u kojem izlaže robu, možda mu nalupa i šamar-dva („pa zar i Borata, zar ti ništa nije sveto!“), ali ne mnogo više od toga. Na kraju, nesrećnika puste uz krivičnu prijavu a koliko njih se zaista vrati u mardelj da svog Borata i odrobija, nije poznato.

Drugi pravac legalne akcije je pokušaj moćnih svetskih antipiratskih asocijacija kao što su MPAA i RIA da pogase internet servere koji potpomažu razmenu fajlova, naročito kada je BitTorrent protokol u pitanju. Tokom poslednje tri godine likvidirani su mnogi popularni torrent serveri i trekeri (Sup’rnova, LokiTorrent, FinReactor, EliteTorrents), čak se i ekstremno popularni Pirate Bay našao na rubu „nizbrdice“.

PIRATSKA NEJAČ: Taj Pirate Bay je, inače, pravi fenomen. Iako je, pod inostranim pritiskom, švedska policija krajem maja prošle godine izvršila prepad na prostorije i zaplenila servere, Pirate Bay je vaskrsao na mreži svega tri dana kasnije i to sa rezervnog položaja u Holandiji. Nakon protesta popriličnog dela javnosti, Pirate Bay se vratio u švedsku domovinu, jači nego što je ikad bio. Njegovi osnivači potrudili su se da čitav ovaj kalambur dovedu do apsurda: umesto da nabiju glavu u pesak ili bar sačekaju da se prašina slegne, osnovali su „Piratsku partiju“ i kandidovali je na poslednjim izborima. Osvojili su svega nekoliko procenata glasova i nisu ušli u parlament, ali je kampanja ostala upamćena po dobrom zezanju. Kako stvari stoje, protiv Pirate Baya neće biti podignuta optužnica, ali će Pirate Bay verovatno podići optužnicu protiv švedske Vlade i tražiti popriličnu odštetu zbog „ogromne štete izazvane prekidima u radu“. Eto šta se dešava kad u državi ima više demokratije nego što je potrebno.

Treći pravac legalne akcije predstavlja direktan napad belosvetskih moćnika na nejač (ne samo srpsku). Naime, ako niste znali, sve dok ste na internetu iznad glave vam svetli tzv. IP adresa koju u datom trenutku vremena može da ima samo jedna osoba na svetu. Dok nevino razmenjujete to što već razmenjujete sa osobama koje nikad niste ni čuli ni videli, naivno verujući da postoji nešto što se zove ‘anonimno korišćenje interneta’, da li ste ikad pomislili da je neka od tih osoba možda na tajnom zadatku i da radi za „službu“? Ne za relativno bezopasnu službu kakav je naš DB ili BIA ili kako se već od juče zove, nego za mnogo jaču službu kakvu, na primer, imaju Microsoft, Sony, Holivud i slični? Služba će vrlo lako utvrditi kojem provajderu pripada vaša IP adresa, a preko vašeg provajdera, sa ili bez sudskog naloga, relativno lako stići i do vašeg identiteta, čak i u neorganizovanoj zemlji kao što je naša. Ako je svojevremeno dolijao i Kevin Mitnik, jedan od najvećih hakera svih vremena koji je zbog svojih internet nestašluka proveo pet godina na „nizbrdici“ (od toga osam meseci u samici), razmislite malo koliko bi vremena trebalo službi da i vas iščačka iz rupe.

Jedino što vas čuva u ovom slučaju jeste veliki broj saučesnika u prestupu. Velike multinacionalne kompanije koje stoje iza industrije softvera i zabave svesne su da ne mogu da tuže milione ljudi za krađu autorskih prava, ali mogu s vremena na vreme da izaberu deset ili dvadeset najsmotanijih nesrećnika koje će sudski goniti, papreno oglobiti i oterati na robiju za primer svim ostalima. To ovde još nije počelo, što ne znači da neće. Ono što jeste novost je pritisak koji se na direktan ili indirektan način vrši na naše internet provajdere da suspenduju one svoje korisnike koji se najviše bave slanjem i primanjem piratizovanog materijala. Koliko je autoru ovog teksta poznato, provajderi ovim zahtevima obično ne izlaze u susret, a zainteresovanu stranu upućuju na redovni sudski postupak. A to je, u kombinaciji sa nedostatkom jasne pravne regulative i hroničnom sporošću i tehničkom nepismenošću naših sudova, ravno momentalnoj aboliciji.

Tako je sada, a šta će biti nakon ovih izbora – videćemo. Mnogo zavisi i od toga koja će opcija da pobedi: nekako ne deluje realno da će stranke koje štite prava Mladića i Karadžića preko noći početi da štite i prava Borata i Betmena.