O odnosu Žozea Saramaga prema Lisabonu ili – možda bolje rečeno – odnosu između njih, treba pisati barem iz dva razloga. Saramago je najveći deo života proveo u tom gradu. U njemu je napisao neke od romana na osnovu kojih je ušao u istoriju književnosti (iako nije stvarao samo u tom književnom žanru, ali je pre svega po njemu ostao prepoznatljiv). Štaviše, u Lisabon su smeštena razna dela ovog autora. Ne može se reći da je taj grad glavni junak Saramagovih dela o kojima je reč, ali se može posmatrati kao jedan od likova u njima. Lisabon nije samo grad u kome je ovaj pisac živeo, već i grad koji je stvarao ili dograđivao u području fikcije. Poput osobe, Lisabon je prisutan u Saramagovom životu i delu. Teško je odrediti ko je kome više dao u njihovoj međusobnoj razmeni – grad piscu ili pisac gradu.
Na srpskom jeziku, Lisabon je, naravno, reč muškog roda. Na portugalskom – nije. Njegovi stanovnici nazivaju ga Ližboa i nije jasno zašto se u našem jeziku imena nekih glavnih gradova Evrope premeću u muški rod umesto da ostanu u ženskom, to jest u onom rodu u kome su u jezicima kojima se prevashodno govori u tim gradovima. Poznato je da vlastite imenice odlikuje jednina. U skladu sa time, bilo bi neuobičajeno koristi ime nekog grada u množini. Međutim, u slučaju Saramagovih romana, može se govoriti i o Lisabonu i o Lisabonima.
Uz jedan prekid koji nije bio radikalan, Saramago je živeo u Lisabonu od ranog detinjstva, tačnije od 1924. godine. Sedam decenija nakon tog preseljenja, nastanio se na Kanarskim ostrvima i u Tijasu nastavio da stvara. Skoro da ne postoji nijedan njegov roman pisan u Lisabonu u kome se taj grad ne spominje ili se jedan deo radnje ne odigrava u njemu, a neki od tih romana se u potpunosti dešavaju u tom gradu. Poput upečatljivih vizuelnih perspektiva koje Lisabon nudi svojim posmatračima, ne prestajući da ih očarava varijacijama svog lica, Saramago portretiše Lisabon u različitim istorijskim epohama i kroz živote svojih likova, od slikara H. do Raimunda Silve, korektora koji radi u jednoj izdavačkoj kući. Priručnik o slikanju i pisanju odvija se u piscu savremenom dobu i završava se Revolucijom karanfila iz 1974. godine, Sedam Sunaca i Sedam Luna nas vraća u epohu baroka, Godina smrti Rikarda Reiša u međuratni period, a Povest o opsadi Lisabona jednom svojom dimenzijom ide najdublje u istoriju, do srednjeg veka. Trajanje grada premašuje životni vek pojedinca, ali mu njegovi stanovnici, i stvarni i imaginarni, daju život.
Saramago je stanovao u različitim delovima Lisabona. Detinjstvo i mladost mu obeležava teško siromaštvo i njegova porodica se često seli, živeći u četvrtima poput Alto do Pina i Penja de Fransa. O tome se može čitati u njegovoj knjizi Male uspomene, koja obuhvata period njegovog odrastanja. Ta je knjiga osobena u njegovom opusu jer je autobiografska u punom smislu reči. Saramago smatra da je sve ono što činimo zapravo naša autobiografija, a stranice njegovog života i dela svakako su nerazlučive od (auto)biografije grada za koji je bio vezan. Koliko sam uspeo da vidim, na fasadama zgrada u kojima je živeo i napisao navedene i neke druge romane, u Ulici Nade u Madragoi i Ulici Fereiruš na Eštreli, ne postoji nikakv trag o tome. Spomen-ploča na tim zgradama nema verovatno zato što je odlučeno da druga mesta čuvaju sećanje na njega.
Piščevi ostaci ne počivaju na groblju. Nakon što je preminuo u Tijasu, njegov pepeo položen je u Lisabonu pod maslinu pred kojom se prostire trg koji danas nosi njegovo ime i na koju gleda Kaza duš Bikuš, građevina neobične fasade u kojoj se nalazi Fondacija Žoze Saramago. Sa jedne strane te masline, presađene iz njegove rodne Azinjage, u samu površinu popločanog tla umetnuta je ploča na kojoj se nalaze ime i prezime pisca, kao i godine njegovog rođenja i smrti, a u istoj liniji sa njom, sa druge strane drveta, ploča sa rečima s kraja romana Sedam Sunaca i Sedam Luna, koje se u ovom kontekstu mogu čitati “ali se nije vazneo ka zvezdama ako je pripadao zemlji”. Uz te ploče i maslinu nalazi se slonovo stopalo, što je jasna aluzija na roman Putovanje jednog slona, koje otpočinje u Belemu. Ta je celina delo Davida de Almeide, o čijoj umetnosti je Saramago pisao.
Mada se ne sme potceniti značaj institucija, sećanje na Saramaga i bilo kog drugog književnika najsnažnije živi kroz čitanje njihovih knjiga. Naravno, uvek se čita u određenoj okolnosti. Radnja romana Slepilo dešava se u jednom neimenovanom gradu. Suštinski gledano, posredi nije samo doslovan gubitak vida njegovih građana. Gradu namerno nije dato ime i on može da bude Lisabon. Danas, trideset godina nakon objavljivanja tog romana, Beograd me podseća na taj grad zahvaćen epidemijom belog slepila. Kao ni u Saramagovom romanu, ni ovde nisu svi izgubili vid, barem u to verujem.
U knjizi Političke stranice 1976–1998 izvorno je objavljen jedan tekst čiji je naslov “Reči upućene jednom gradu”. Saramago ga je nazvao “ljubavnim pismom”. Takva pisma obično se pišu nekoj ženi ili muškarcu. Pada mi ovde na pamet Fernando Pesoa, koji se u obliku fantazme pojavljuje u Godini smrti Rikarda Reiša – romanu čiji glavni lik je pesnikov heteronim iz naslova tog dela – tačnije, stihovi koje potpisuje Alvaro de Kampuš, njegov drugi heteronim: “Ljubavna pisma, ako ljubavi ima, moraju biti smešna. Ali, konačno, samo su ona stvorenja koja nikada nisu pisala ljubavna pisma, zapravo smešna”. Saramagov tekst nije upućen pojedinačnom ljudskom biću, već Lisabonu. Reći će se da grad kao takav ne može da ga pročita ili barem da to može učiniti posredstvom ljudi koji obitavaju u njemu. Na kraju krajeva, ljubavno pismo ne mora nužno biti napisano da bi ga pročitao onaj ili ona kome je posvećeno. Saramago govori o “duhu” i “duši” Lisabona i navodi određene atribute, poput otmenosti i modernosti, koje bi taj grad trebalo da ima. Kroz te odlike titula kraljice može da se zadobije. “U ovoj našoj republici takve kraljice će uvek biti dobrodošle.” Zbog spomenutog problema menjanja roda, bila je potrebna prevodilačka domišljatost kako bi se u tim redovima poštovalo posmatranje Lisabona kao kraljice. Nazvati ga kraljem kroz prevođenje, bilo bi grubo i promašeno.
