Sa druge strane „vrata percepcije“

Robert Nemeček izuzetno je doprineo razvoju popularne kulture u našim krajevima. Pre svega kroz svoju autentičnu ljubav prema muzici, što ga je dovelo u bend koji se smatra jednim od naših najuticajnijih rok sastava, ali i kroz ljubav prema filmu i televiziji, gde se dokazao kao upečatljiv urednik programa najgledanijih televizija u Srbiji. No, bez obzira na vrhunski klasično obrazovani porodični pedigre po očevoj liniji – njegova muzička delatnost nije toliko danas poznata, niti cenjena onoliko, koliko bi trebalo da bude.

Od mnogih ličnosti koje su učinile beogradsku rok scenu vrednom svake pažnje, Robert Nemeček se ističe činjenicom da se pojavljivao uvek tamo gde je ona imala dodir sa svetskim zbivanjima i da je postizao konkretne rezultate o kojima i dan danas možemo da pričamo kao važnim dostignućima svog doba. Njegova naglašena kosmopolitska crta drastično ga je razlikovala od drugih muzičara, njuh za prave teme činio je da uvek bude u društvu najkreativnijih ličnosti, beogradski mangupski duh terao ga je da proba ono što niko drugi nije smeo, a respektabilna samosvesna praktičnost da sve to pretvori u održivu poslovnu aktivnost.

Robert je bio pokretač zbivanja. Često iza scene ili u drugom planu, uvek je on bio taj koji je donosio i kod nas sprovodio u delo neke od najuticajnijih ideja tog vremena.

Uzmimo samo tri primera u kojima se ova njegova uloga naše kopče sa svetskim zbivanjima odlučujuće istakla.

Dogovor iz 1804

Debitantske snimke beleži 1969. kao bas gitarista kultnog sastava pod imenom Dogovor iz 1804 – ne samo da je u pitanju naša prva akustična psihodelična grupa, kako se danas klasifikuje, nego istovremeno i jedna od prvih u Beogradu čiji se repertoar sastojao isključivo od originalnih kompozicija. To im nije bilo dovoljno, nego su sve to nadogradili sa tada apsolutno najmodernijim pop inovacijama, kao što su slaganje glasova i upotreba sitara. Gde god je bio Robert Nemeček, išlo se korak dalje u susret globalnim zbivanjima i dokazivalo da sve ono umetnički relevantno, što se zbiva tamo negde napolju, može da se bez problema dešava i kod nas.

Kao ilustraciju vam nudimo jednu od svega četiri sačuvane pesme, pod imenom „Vetar“:

Pop mašina

Grupa Pop mašina objavila je svoj izuzetan, prvi album „Kiselina“ 1972. godine, i to u pravom trenutku kad je reč o hard rok zvuku. Taj žanr upravo se ustoličio kao vodeći rokenrol pravac u svetu, ali se oni nisu zadržali na efektnim gitarskim rifovima i sviračkoj virtuoznosti, nego su otišli dalje u pravcu odvažnih psihodeličnih eksperimenata, karakterističnih za to doba, i na sve to krajnje verodostojno dodali kantautorske akustične pasaže koji su bacali sasvim drugo svetlo na njihovu visoko-energetsku svirku, darujući joj nesvakidašnju dubinu. Bio je to jedan od najranijih uverljivijih dokaza da i naši bendovi imaju kapacitet da stvore nešto autentično svoje, ohrabrenje za sve one koji su došli iza njih.

Poslušajte samo fantazmagoričnu naslovnu numeru sa debija „Kiselina“, koja počinje u ritmu kog ćemo tek 1990-ih godina prepoznati kao drum & bass, da bi se prelila u kompetentno džeziranje i potom opet vratila u hard rok okvire, a sve to na Robertov tekst inspirisan nekim ličnim iskustvima sa druge strane „vrata percepcije“ – što je još jedan „prvi put“ za jugoslovensku rok scenu:

Uređivanje muzičkog programa u Dadovu u vreme „novog talasa“

U nedavnom intervjuu – kog je Robert Nemeček dao ovom potpisniku za monografiju povodom 65 godina od osnivanja Omladinskog pozorišta Dadov (“Tamo gde snovi počinju: Dadov 1958 – 2023“) – otkriva se zaboravljeni podatak koliko je značajnu ulogu imao kao urednik muzičkog programa te ustanove u periodu 1979 – 1981. Upravo te godine koincidiraju sa eksplozijom „novog talasa“ u Beogradu, kada je Mini rok scena u Dadovu davala šansu praktično svima koji su hteli da nastupaju. Malo je poznato kako je cela akcija počivala na činjenici da je u to vreme grupa Rok mašina (kao nastavljač Pop mašine) tamo čuvala svoju binsku opremu i održavala probe. Robert Nemeček je omogućio mladim bendovima da na toj opremi nastupaju u okviru čestih grupnih svirki i snimaju ih, ne tražeći ništa zauzvrat, a među njima smo imali priliku da vidimo skoro sve koji su već sutra nešto značili – od Šarla akrobate i Električnog orgazma preko Bezobrazno zelenog i Fiskulturnog laneta do Kristijana Bolborta i Urbane gerile.

Kad se na ovo doda nezaboravna priča o odigravanju prvih velikih besplatnih rok koncerata kod Hajdučke česme godine 1972. i 1973, u režiji Pop mašine i u stilu domaćeg Vudstoka – jasno je da smo u liku Roberta Nemečeka pred sobom imali redak primer muzičkog aktiviste, koji nije štedeo sebe, nesebično pomažući razvoj rok scene kad god i koliko god je mogao. Taj vanserijski entuzijazam u čistom obliku, ohrabrivao je sve oko njega da se bave nečim svojim – i po tome ćemo ga zauvek pamtiti.