Radost venčanja za sve

Prethodne subote, u malim grupama, prateći mere zaštite, a ipak pod utiskom da okolnosti za otvaranje izložbe nisu najsrećnije, otvorena je izložba Ljubav je ljubav: Radost venčanja za sve u Muzeju savremene umetnosti. Ono što se tim povodom nameće, i to još otkako je najavljeno da će doći u Beograd, a daleko od naših čaršijskih prepucavanja da li je modi mesto u muzeju savremene ili primenjene umetnosti, jeste Gotjeova vizija promene sveta u kome živimo.

Naime, ovog januara na Pariskoj nedelji mode, koja će se pokazati kao poslednja velika nedelja mode starog sveta, rasterećena teme nadolazeće pandemije, Gotje je najavio svoje povlačenje. Najavio ga je dinamično, duhovito i pompezno u duhu karijere koja je trajala pola veka, i to na kursu koji je odlučio da promeni. Prema njegovim rečima, promena je usledila zato što je i sam svet spreman za promenu, sa prevelikim količinama odeće koja se proizvodi iz sezone u sezonu, napominjući da je moda postala jedan od zagađivača koji utiču na klimatske promene na planeti. Međutim, već tada smo znali da ovaj Gotjeov odlazak nije potpuno povlačenje sa javne scene, već samo prelazak na novi nivo delovanja.

U datom trenutku ni sam Gotje nije mogao predvideti, ma koliko njegov potez delovao kao poziv na buđenje, da će se nepunih mesec dana nakon Pariske nedelje mode ceo svet promeniti i da će ukupna modna scena tražiti nove načine za prezentaciju, sve više stavljajući u fokus teme održivog razvoja i zagađenja planete. Iz perspektive sadašnjeg trenutka, ta njegova revija jeste delovala vizionarski, ali i kao poslednji pozdrav veselom svetu mode i kreativne igre s kraja dvadesetog i prvih dekada ovog veka.

Gotjeov prelazak na druge oblike delovanja, a daleko od modne piste, neće za poznavaoce njegovog rada biti ništa novo. Tokom čitave karijere on je svoj umetnički izraz tražio i u drugim žanrovima dajući doprinos u izmeni poimanja onoga što visoka moda predstavlja, ostvarivši krajem prošlog veka ekstreman uticaj na pop kulturu. Na taj način on se već davno izmestio iz domena primenjene umetnosti i učinio svoj umetnički doprinos univerzalnim. Sve nas ovo dovodi do gostovanja izložbe Ljubav je ljubav u Beogradu i njenom značaju, ne toliko za posećenost muzeja, jer u vremenima pandemije pitanje je da li će ova izložba imati onaj nivo posete koji bi bio očekivan u nekim drugim okolnostima, već za mogućnost umetnika i onih drugih da uživo vide duhovit i kreativan svet Gotjeove mašte.

foto: bojana janjić – muzej savremene umetnosti / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Beogradska postavka izložbe je deo retrospektivne postavke Modni svet Žana Pola Gotjea: od trotoara do modne piste, iz Muzeja lepih umetnosti u Montrealu i ujedno premijerni koncept njenog finala koja je, za skoro deceniju od otvaranja, proputovala 12 gradova na četiri kontinenta, a videlo je više od 2,1 milion posetilaca. Koncept izložbe je postavio kustos Tijeri-Maksim Lorio. Beogradska postavka je njena evropska premijera. Na njoj je 38 venčanica visoke mode kreiranih od 1990. do 2000. godine, od kojih su njih osam premijerno prikazane samo za beogradsku izložbu. Postavka uključuje i instalaciju holandskog dizajnera Jirgena Beja iz Studija Makink & Bei, napravljenu od nameštaja i predmeta koje poput čaure obmotava elastična tkanina. Venčanice su na postamentu, instalaciji u formi svadbene torte, što je duhoviti osvrt na ceremoniju venčanja i njen univerzalni simbol, koji bi trebalo da slavi okupljanje i svaku vrstu zajedništva i ljubavi, kao i sve njene različitosti.

Šta nam to novo donosi beogradska postavka? Izložba Ljubav je ljubav zapravo je nešto sasvim drugo od samo banalnog displeja venčanih haljina, pre svega zato što to nije u duhu rada i promišljanja samoga Gotjea. I postavka i autorov rad imaju duboko utkan koncept slavljenja različitosti, kojem je Gotje bio odan od najranijih stvaralačkih dana. On nije bio samo promoter, već i akter novog stila života. Uz njegov rad se od početka vezuju pojmovi originalnost, rodna fluidnost, ulična moda – što se sve može videti na trenutnoj postavci ispričano kroz forme veoma specifičnog odevnog predmeta kako što je venčanica. Gotje se svojim umetničkim delovanjem uvek protivio kategorizaciji i etiketiranju bilo koje vrste bez obzira da li je reč o godinama, polu ili seksualnom opredeljenju, zbog čega se njegova estetika definisala češće kao androgena nego rodno neutralna.

Sve je više modnih izložbi koje privlače veliku pažnju javnosti obarajući rekorde posećenosti muzejima, od Diorove Dior: dizajner snova, koja je zvanično najposećenija izložba u istoriji londonskog muzeja „Viktorija i Albert“. Čini se da je moda uspela nakon celog jednog veka borbe za svoju poziciju u svetu umetnosti da izbori ono mesto koje joj od početka pripada. Ako se vratimo čitav vek unazad, doći ćemo do činjenice da su prvi umetnici koji su se bavili modom, tokom dvadesetih godina prošlog stoleća, bili baš iz slikarskih krugova ili su crpeli inspiraciju iz slikarskih pokreta. Tek je nakon Drugog svetskog rata i nagle industrijalizacije sveta, a dodatno početkom ovog veka koji je hiperprodukciju podigao na nivo besmislenosti, počelo da se nameće pitanje da li je moda umetnost, primenjena umetnost ili industrijska grana.

Negde u drugoj polovini devedesetih, u Skupštini grada Beograda, organizovana je izložba ilustracija kostima za film i pozorište. Na prvi pogled, prostor nije delovao ni očekivano ni adekvatno za održavanje ove izložbe, sem što je verovatno sponzor događaja bila baš institucija gde je postavka našla svoj dom. Na toj izložbi međunarodnog karaktera među brojnim domaćim kostimografima i veoma veštim poznavaocima ilustracije našlo se i nekoliko Gotjeovih ilustracija. Da li su bile originali ili kvalitetne reprodukcije, sa ove distance teško je reći. Kako god bilo, one su za grupu autora koji su u tom momentu još dodatno bili silom prilika izopšteni iz svetskih događanja, predstavljali prozor u svet, a uticaj tih crteža na način na koji su oni počeli da doživljavaju modnu ilustraciju bio je preko noći izmenjen. Za te mlade ljude nije bilo bitno mesto na kome su videli izložbu, njima je bilo značajno samo da su je videli i došli u dodir sa nečim što ih je podstaklo na razmišljanje i stvaranje.

Stoga, čini se da je dilema da li je ovoj značajnoj izložbi mesto u Muzeju savremene ili Muzeju primenjene umetnosti, veštački konstruisana podela naše umetničke scene. Izložbi je mesto tamo gde će uslovi za njenu prezentaciju biti najkvalitetniji i u prostoru koji će joj najviše odgovarati.