Prvi put na Kosovu

Kada me je početkom juna umetnički direktor Petrit Gora pozvao da budem član žirija trinaestog izdanja Međunarodnog festivala animiranog filma Anibar u Peći, obuzela me je radost pomešana sa uzbuđenjem.

Nikada ranije nisam posetila Kosovo. Na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, godinama sam proučavala mnogobrojne nemanjićke zadužbine, čak sam i pala na jednom ispitu zbog ciklusa Bogorodičinog akatista iz petobrodne Crkve Hrista Pantokratora u Dečanima. Kada sam to jednom prilikom ispričala ocu Benediktu, rodom iz Sirakuze na Siciliji a danas monahu u zadužbini Stefana Uroša III Dečanskog, pozvao me je da obnovim gradivo u manastirskoj crkvi.

Zabavniji deo mog posla, kao istoričara animiranog filma, jeste i da obilazim festivale posvećene umetnosti pokretnih slika. U festivalskim krugovima Anibar važi za jedan od omiljenih; kada sam postala deo njihovog tima na nedelju dana, shvatila sam zašto svi hrle da tamo odu: za anibarovce ljubaznost i posvećenost gostu su svetinja, selekcije filmova i radionice su odlične, dok sam festival održavaju energija i vitalnost njegovih mladih osnivača i osamdesetak volontera dvadesetogodišnjaka. Oni su srčani, žele da se afirmišu na svetskoj festivalskoj mapi i da na najbolji način ugoste profesionalce od kojih uče, i sve to bez trunke surevnjivosti i uvek sa osmehom.

Anibar su osnovala tri golobrada mladića pre trinaest godina, uz savetodavnu pomoć jednog australijskog festivala animacije i prizrenskog Dokufesta, koji već dugo uživa odličnu reputaciju u regionu. Pećki festival se danas zalaže za umrežavanje festivala animacije u regionu, sa akcentom na moguće koprodukcije koje bi obezbedile sredstva za stvaranje visokokvalitetnih animiranih ostvarenja, jer odlična animacija je skupa.

U Peć putujem iz Beograda autobusom. Dva polaska dnevno za Kosovo me začuđuju, dok mi ljubazna službenica objašnjava kako jul smatraju visokom sezonom i da su autobusi tokom leta uvek puni. Do Prištine ću se voziti 6 sati, kroz olistalu, brežuljkastu Srbiju, autobus je udoban, putnici su tihi, čujem tek povremeno kikotanje dve mlade Nemice. Zadržavamo se nakratko na graničnom prelazu, srpski i kosovski policajci, jedan za drugim, ulaze u autobus i kontrolišu lične karte. I konačno, ulazimo na Kosovo i Metohiju: regija zelenobregovita, kuće slične onima u Kuršumliji, jedino su znakovi pored puta dvojezični, albansko-srpski (neretko su srpski natpisi prekriveni crnim sprejom).

Prilazimo Prištini i vidim šumu kranova i solitera u nastajanju, stisli se kao u zaveri. Čovek koji me vozi na pećki festival čeka me na prašnjavoj autobuskoj stanici koja vrvi od putnika i taksista. Mlad je, ima ilirsko ime, loše govori engleski, pa komuniciramo preko Google Translate. Već zna odakle dolazim, i kako bi učinio da se odmah osetim kao kod kuće, pusti mi pesmu Dragane Mirković, i smeška se. Brže-bolje kucam u telefon: Molim te, samo ne Cecu, Draganu i Eltona Džona, pusti neki kosovski pank ili rep, imate li vi to? Smeje se, vidi da mi iz torbe viri kutija “plazma” keksa, pa ukuca: Ja sam na tom keksu odrastao. I nikako nema mira, nastavi da traži po dubinama interneta ono što još želi sa mnom da podeli. Kaže – iznenađenje!

I, eto me, stigoh konačno na Kosovo, gledam u predivna meka brda pokrivena vinogradima i voćnjacima i natkriljena ljubičastim sutonom. Dok slušam deo govora Čede Jovanovića u srpskoj skupštini od pre 14 godina, naslovljenog “Istina o Kosovu”. Fascinantno je trojstvo koje ovog albanskog mladića asocira na Srbiju: Dragana, Čeda i “plazma” keks.

Ali, najveće iznenađenje tek predstoji: na ulasku u Peć, šćućurenu uz obronke Prokletija, zaustavlja auto pored kafane ispred koje sede postariji muškarci i piju pivo “peja”. Pozove jednog, veselih plavih očiju, kaže mu nešto na albanskom. “Dobro veče, ja sam mu ujak”, obrati mi se starac na srpskom. “Jeste li ikada bili u Peći? S kim ste došli? Jeste li udati? Imate li decu? Želim vam svako dobro.”

Žurim na večernje otvaranje Anibara, većina projekcija održava se u prostranom gradskom parku, na brežuljku, gde su instalirani dva bioskopa na otvorenom (od kojih je jedan na veštačkom jezercu, svima omiljen) i pozornica za koncerte, kojima se završava svaki festivalski dan. Naš petočlani žiri (dva muškarca i tri žene iz Srbije, Kanade, Austrije, SAD i Poljske) predvodi dvadesetogodišnja koordinatorka čiji je posao da nam olakša i ulepša pećke dane. Bioskop pored jezerca je krcat: diplomate iz nekoliko zapadnoevropskih ambasada u Prištini, predstavnica Ministarstva za kulturu Republike Kosovo u svečanom svilenom kompletu, gradonačelnik Peći, festivalski gosti, režiseri, studenti animacije iz Prištine. Veče je u znaku solidarnosti sa Ukrajinom, gledamo projekciju novijih ukrajinskih kratkih filmova. U tami parka, ispred velikog kino platna, proletale su eskadrile razigranih slepih miševa dok glas mujezina sa obližnjeg minareta nakratko dodatno obogaćuje zvučne efekte filmova.

U četvrtak po podne dolazi po mene otac Benedikt iz Visokih Dečana: svakog četvrtka uveče monasi pevaju moleban posvećen Svetom kralju Stefanu Dečanskom, koji beše ubijen u jedan davni četvrtak. “Pevaju moleban?”, pitam ga. “Da, jedinstven telurični poj koji je svojevremeno očarao Dejvida Bouvija i Pi Džej Harvija.”

Približavamo se manastiru, utvrđenom kamenim zidinama, zagrljenom obroncima Prokletija i poljima koja preseca Dečanska Bistrica. Prolazimo kroz tri ček pointa; nasmejani italijanski vojnici pozdravljaju oca Benedikta, koji ljubi zidine pred ulazom u manastir. Crkva je u odličnom stanju, visoka, elegantna raška škola, sa prekrasnom dekorativnom plastikom, delo kotorskog neimara franjevca Vite. Utroba hrama je topla i senovita, miriše na vlagu, vosak i tamjan. Freske pokrivaju svaki pedalj zidova, svetlost koso pada sa zapadne strane, poj monaha je jedna jedinstvena vibracija, koja deluje duboko, na sve unutrašnje organe, na misao samu.

Po završetku molebana, otvara se kivot sa moštima mučenika Svetog kralja dok desetak vernika, dva italijanska vojnika i dve monahinje stoje u redu da im se poklone. Pomislim da su Dečani i vek starija Pećka patrijaršija, smeštena na obodu Peći na samom ulazu u Rugovsku klisuru, poput nekih duhovnih rezervata srpskog stanovništva koji u toj zoni (Peć od Dečana deli 18 km) broje, kako sam čula, četrdesetak duša.

Peć je varoš heterogene arhitekture u kojoj koegzistiraju pokoji betonski mastodont iz jugo-prošlosti, kamene džamije i guščiji vratovi minareta, stakleni kubusi novih robnih kuća i drveni ćepenčići zanatlijskih četvrti. Raspolućen rečicom Bistricom, gradić u toku letnjih meseci prigrli goste Anibara i mnogobrojnu dijasporu. Svakoga dana u hotelu Dukađini, koji se nalazi na glavnom trgu, i u čijem centru se vijore crveno-crne zastave UČK, upriliči se barem po jedna svadba. Na stepeništu hotela, u po bela dana, vidim devojke sa svečanom šminkom i u večernjim haljinama. Preko puta gradskog sata, na pročelju jedne četvorospratnice, nalazi se gigantografija Ibrahima Rugove, vrata uvijenog u svilenu ešarpu.

IMG_20220715_155428

Ulični prodavci prodaju divlje borovnice (2 evra kilo), pečene kukuruze, suvo i koštunjavo voće. Na štandu polovnih knjiga izložene su fotografije Benazir Buto, Bekima Fehmijua, majke Tereze, Džoa Bajdena, Kučija u uniformi UČK. Štefan Štratil, režiser i ilustrator iz Beča, koji je u mom žiriju, zaledi se ispred izloga jedne od tri pećke knjižarice: pored romana Idiot Dostojevskog izložene su i dve edicije Mein Kampf Adolfa Hitlera. U malom staklenom tržnom centru, u čijoj fasadi se ogleda stara trgovačka ulica, po arhitekturi slična sarajevskoj Baščaršiji, prodaju roleks satove za 50 evra, glamurozne večernje haljine, lažne LV torbe, plišane kuce na baterije, svečanu opremu za sunet, plastično cveće, pamučne majice sa rodoljubivim natpisima, polovnu odeću na kilo, jelene koji između rogova nose kristalne kugle. Ista takva roba prodaje se i preko puta, u psuedobaščaršijskoj ulici, u kojoj srećemo Miloša Tomića, režisera iz Beograda, čiji je film Prokleti fotoaparat mog oca uvršten u kategoriju “Balkanski film”.

Sa Milošem i Štefanom ulazim u krojačku radionicu, vlasnica pita odakle smo, kažemo Beograd i Beč. “Možemo da pričamo i na srpskom”, nastavlja krojačica, čiji sin sedi za kasom i potvrdno klima glavom. “Ne šijem više po meri, ne isplati se, samo vršim popravke.” Nekoliko koraka od krojačnice privuče nas izlog malog restorana u kojem je poređano nekoliko vrsta domaćih kuvanih jela u zemljanim posudama: gulaš, sarmice od zelja, pasulj sa govedinom. Nismo mnogo gladni i razmišljamo naglas da li da naručimo po pola porcije. Jedan od gostiju nam se obrati na srpskom: “Ama, uzmi celu porciju, nećeš da se pokaješ, ovde je hrana sveža.” I prosledi narudžbu za sve nas, na albanskom, golobradom kelneru. Kupus salata i glavno jelo – dva evra.

Iznad Umetničke galerije, koja je tokom festivala centar za projekciju VR filmova, nalazi se i Gradska biblioteka. Ljubazna direktorka, Turkinja, udata u Peći, koja privodi kraju doktorat iz bibliotekarstva, vodi me kroz sobe krcate starim policama i knjigama. Na jednoj ugledam Vitruvijevu knjigu O arhitekturi, meki povez, sarajevsko izdanje, 1951. Zbog čestih isključenja struje kartoteka nije digitalizovana, svaka knjiga se upisuje ručno u bibliotečki fond.

Žiriranje nije išlo glatko, ali nakon inspirativne i nadahnute finalne diskusije Gran pri smo dodelili Tal Kantor, mladoj režiserki iz Jerusalima, za kratki film Pismo jednom prascu. Ova potresna priča o Holokaustu, kroz vizuru jedne tinejdžerke, nudi odmak od istorijske istine, hvatanje u koštac mlade generacije sa užasima iz prošlosti, nudi oproštaj, ali ne i zaborav. Tomićev film je odneo nagradu u kategoriji “Balkanski film”.

A finale druženja bio je piknik u Rugovskoj klisuri, dan pre zatvaranja festivala. Spojeni stolovi su bili postavljeni u debelom hladu, pod golemim krošnjama jasenova, tik uz rukavac rečice u kome su se hladili lubenice i pećko pivo. Pre polaska u Peć, organizatori festivala predložili su da donesemo po flašu pića iz zemlje iz koje dolazimo da ga ponudimo na oproštajnom pikniku. Ja sam ponela flašu višnjevače iz Visokih Dečana, koju mi je na rastanku poklonio otac Petar, i dala je jednom starosedeocu Peći, koji mi je pričao o lepoti življenja u tom gradu u vreme Jugoslavije. Njegovi slikoviti opisi su u mojoj mašti stvarali slike, i setivši se citata iz jednog filma Vilijema Kentridža, pomislila sam: sačekajmo bolja vremena, sačekajmo bolje ljude, sačekajmo bolje bogove. Možda, jednom, ipak dođu.