Pronađen u prevodu

Ustao sam pre svih ostalih, pre nego što je počeo doručak, pa sam rešio da hranu potražim na Glavnoj železničkoj stanici u Kjotu, preko puta našeg hotela. Očekivao sam scene poput onih iz filmova Babel i Izgubljeni u prevodu, a dobio sam nešto što mi se odmah dopalo: sve je bilo apsolutno čisto, uređeno, ljudi ljubazni, a svi natpisi su pored japanskog i na engleskom jeziku. Pogledao sam na mapu i video da je najbliža atrakcija Šosei-en vrt (Shosei-en Garden), na 20 minuta hoda od hotela.

KJOTO

Ulice kroz koje sam prolazio podsećale su me na američke gradove i tek kada sam stigao do Šosei-en vrta, video sam Japan u svom punom sjaju. Reč je o imanju od 35.000 kvadratnih metara koje je 1653. za vojničke zasluge dobio Senio Šonin. Procvetale trešnje, dva veštačka jezera, lepo uređene staze i pogled na Kjoto TV toranj napravile su od ove oaze mira u srcu grada pravu turističku atrakciju za koju plaćate ulaznicu od tri evra.

Milan je student japanskog jezika, rodom iz Crvenke u Vojvodini, u Kjotu je već nekoliko godina na postdiplomskim studijima i on je bio vodič našoj grupi u obilasku najposećenijeg grada u carevini. Kjoto nije samo meka za inostrane turiste, on je i najfrekventnija destinacija za domaće posetioce pa u aprilu, kada cvetaju trešnje, na ulicama grada na svakom koraku srećete japanske parove kako šetaju obučeni u tradicionalne kimone. Kako je moguće iznajmiti kimono u prodavnicama u blizini najznačajnijih turistički atrakcija, nije retkost videti ni inostrane turiste kako hodaju tako obučeni i fotografišu se ispred hramova i rascvetalih krošnji trešanja.

Kjoto, grad od 1,4 miliona stanovnika, 2023. posetilo je čak 32 miliona domaćih i stranih turista, što je ulilo u njegovu ekonomiju čak 1,1 trilion jena (7,3 milijarde dolara). Čak 17 UNESCO World Cultural Heritage lokacija nalazi se u ovom gradu, od ukupno 25 koliko ih je u celom Japanu.

Milan je neobično fin i tih momak, ljudi iz grupe komentarišu da ga je Japan napravio takvim, a ja im objašnjavam da je dečko jednostavno iz Vojvodine i zato je takav. Na pitanje “Zašto onda ti nisi takav?”, nisam umeo da odgovorim.

Tako fin i tih, Milan je poveo našu grupu u, za mnoge, prilično iscrpljujuću višesatnu šetnju gradom. Prva stanica bio je budistički hram Sanjūsangen-dō osnovan 1164. godine. Poznat je po 1001 skulpturi boginje Kannon. Na ulazu u hram se izuvate, kao u džamijama, a zabranjeno je i fotografisanje. Kada su nam, nekoliko nedelja ranije, prilikom posete Indiji, na ulazu u jedan kompleks hramova oduzeli mobilne telefone, bili smo ljuti, ali smo posle shvatili da je takva mera potpuno opravdana. Naime, danas u vreme kada svi imaju mobilne telefone sa kamerama, a većina ljudi i društvene mreže, svaka poseta muzejima, hramovima i drugim atrakcijama pretvori se u beskonačna fotografisanja selfija, pretraživanja podataka o lokaciji na internetu, odgovaranje na poruke… Ovako, bez telefona, mogli smo da se posvetimo posmatranju, osluškivanju i uživanju u ambijentu iz 12. veka neopterećeni tehnologijama 21. veka.

TOKIO

Sutradan smo ustali rano jer je naš voz za Tokio sa Glavne železničke stanice u Kjotu kretao u 9.01. Sa kupljenim kartama otišli smo na naznačeni peron i namestili se da poput braće Limijer snimamo “ulazak voza u stanicu”. Voz je stigao u 8.55 i mi smo ušli u njega, počeli da smeštamo kofere, a kada sam upitao jednog Japanca zašto sedi na mom mestu, on je tražio da pogleda moju kartu. “Ovo nije vaš voz! Vaš je sledeći! Ovaj polazi u 8.56!” Brže-bolje smo pohvatali kofere i izleteli iz voza koji je par sekundi kasnije krenuo!

Naš voz stigao je u 9.00 i mi smo minut kasnije krenuli ka Tokiju, u koji smo stigli za dva sata prevalivši distancu gotovo identičnu onoj između Beograda i Podgorice (za koju našim vozovima treba 7 i po sati). Ima i nešto što je lošije nego kod nas, u “Sokolu” na primer, primetili smo mi “razmaženi” svakodnevni putnici na relaciji Novi Sad – Beograd. Naime, niko vas ne nudi kafom u vagonima druge klase, osveženje je moguće samo ako sedite u prvoj klasi.

Mucuo Ivai je predsednik Borda direktora kompanije “Japan Tobacco” i ujedno predsednik Srpsko-japanskog privrednog kluba koji je godinama aktivan, još od kako je 2006. Fabrika duvana u Senti prodata ovom japanskom duvanskom gigantu. JTI je godinama unazad proglašavan za najboljeg poslodavca u mnogim zemljama sveta pa i u Srbiji zbog specifičnog japanskog odnosa prema ljudima i zaposlenima. Ivai-san, kako ga zaposleni zovu, (gospodin Ivai) priča nam o svetskoj izložbi Ekspo 2025. koja će se sledeće godine održati u japanskom gradu Osaki. Na pitanje kolege Milana Ćulibrka iz “Radara” šta će nakon Svetske izložbe biti sa objektima koji će biti korišćeni za Ekspo 2025, Ivai-san odgovara: “Srušićemo ih i na tom prostoru napraviti neke druge sadržaje!”

Nešto kasnije tog dana, u showroom-u ove kompanije imali smo prilike da se upoznamo sa njihovim novim proizvodom – “ploom”, aparatom na bazi “grejanog duvana” (heated tobacco) koji je ova kompanija izbacila na tržište Srbije. Nakon toga otišli smo do prve Starbucks-ove kafeterije otvorene izvan Severne Amerike, u Ginzi, kvart u centru Tokija.

Dan kasnije pijemo čaj u Ambasadi Srbije u Tokiju, naš domaćin je ambasadorka Aleksandra Kovač, iskusna diplomatkinja koja se od 2021. nalazi na ovoj funkciji. Srba nema mnogo u Japanu i raštrkani su na brojnim ostrvima u sastavu carevine, međutim, nekoliko puta godišnje veliki broj njih pojavi se na prijemima u ambasadi. Iako je Japan bio jedna od prvih zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova (18. februara 2008, dan nakon proglašenja nezavisnosti), bilateralni odnosi Srbije i Japana su tradicionalno veoma dobri, pre svega zbog velike humanitarne pomoći koju je naša zemlja u mnogim situacijama dobijala od ove daleke azijske nacije.

HAČIKO

Na večeri u suši-restoranu pridružio nam se Hirokazu Tanaka, moj “stari prijatelj”, čovek čiji sam Ginisov rekord oborio pre nešto više od godinu dana. Naime, 31. oktobra 2022. u jednom bioskopu u Tokiju srelo se 178 ljudi po imenu Hirokazu Tanaka. Pogledao sam iste večeri na internetu koja su najčešća imena u Srbiji: Milica i Dragan. Potom i prezimena: Jovanović, Petrović, Nikolić, Marković… Ukrstio sam “Milicu” i “Jovanović” i napisao vest: “Obaramo Ginisov rekord: Ako poznajete neku Milicu Jovanović, recite joj da nam se javi!” Sutradan je na Fejsbuk grupi portala Telegraf.rs više od 300 ljudi ostavilo komentar i svako do njih označio je neku Milicu Jovanović iz svog okruženja. Za svega nekoliko dana imali smo više od 300 prijavljenih. Dva meseca kasnije, 4. februara 2023. oborili smo Ginisov rekord okupivši 256 Milica Jovanović u TC Big u Beogradu. Posle toga, obratili su mi se iz brojnih japanskih medija da vide ko je čovek iz zemlje sa tačno 20 puta manje stanovnika od Japana (6 prema 120 miliona) koji je oborio njihov rekord. Pozvao me je i Hirokazu Tanaka, organizator njihovog obaranja rekorda i na tracionalni japanski način mi je odao počast kao “pobedniku”.

Nekoliko reči i o japanskoj hrani, koju u Evropi obično vezujemo za suši iako je ona mnogo raznovrsnija i veoma ukusna. Moj favorit je ramen, a tu su još i miso supa, tempura, edamame (soja kuvana u ljusci), đoza, udon nudle, donburi, okonomijaki, tendon i mnoga druga. Posebno je atraktivan koncept japanskih tepanjaki-restorana u kojima kuvari spremaju hranu pred gostima koji sede za šankom oko radne površine na kojoj se sprema hrana.

foto: robert čoban

Da je svet mali, naročito za nas globtrotere, dokazalo se i ovde u Tokiju gde mi se javio naš putopisac Viktor Lazić, koji se zatekao u tom gradu u vreme naše posete. Otišli smo na pivo u mali restoran kod Šibuja raskrsnice, možda najčuvenije na svetu. Raskrsnica je poznata po unakrsnim pešačkim prelazima preko kojih može da pređe po 3.000 ljudi u isto vreme, tokom jednog “zelenog” za pešake. Raskrsnica je “igrala” u mnogo filmova poput Izgubljeni u prevodu, The Fast and Furious: Tokyo Drift i drugih. Pričam sa Viktorom kako mi Tokio izgleda kao Njujork bez smeća, beskućnika i mirisa marihuane na ulicama.

Tu, kraj raskrsnice je i statua psa po imenu Hašiko, koji je ušao u istoriju zbog svoje velike odanosti vlasniku, japanskom profesoru Hidesaburou Uenou, predavaču na tokijskom univerzitetu. Hačiko, kog je profesor dobio 1924, svaki dan je išao do obližnje železničke stanice Šibuja gde je čekao svog gospodara prilikom povratka sa posla. Međutim, 1925. profesor Hidesaburo Ueno je na poslu doživeo infarkt usled čega je umro. Ipak, lojalnost psa je bila tolika da je Hačiko svakog dana dolazio na stanicu Šibuja da bi sačekao svog gospodara. Pas Hačiko je nakon skoro punih deset godina pronađen mrtav ispred stanice Šibuja, gde je do svog poslednjeg dana išao da čeka gospodara.

foto: robert čoban

Na stanici Šibuja, u počast Hačiku stoji njegov spomenik, podignut za njegova života u aprilu 1934. Njegovi preparirani ostaci se nalaze u japanskom Narodnom muzeju nauke u Tokiju. Spomenik je uništen u vreme Drugog svetskog rata i obnovljen 1948. Univerzitet Tokija je 2015. u čast Hačika i njegovog omiljenog čoveka postavio i drugi spomenik koji prikazuje njihov konačan susret. U mestu Odate, na pedesetogodišnjicu osnivanja Udruženja za očuvanje akita pasa, otvoren je i muzej posvećen Hačiku. U Tokiju, na stanici Šibuja, svake godine ljubitelji pasa organizuju ceremoniju u sećanje na ovog vernog psa.