Priča koju svi znaju

Braća Osmani su detinjstvo proveli u siromašnoj, ruralnoj sredini u kojoj se mnogo radi, a malo ima. To je bio dovoljan razlog da jedan po jedan krenu u beli svet, trbuhom za kruhom. Kao i oko 600.000 drugih građana bivše SFRJ, Osmaniji su svoju sreću potražili u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj. Nedugo nakon što su se, početkom osamdesetih godina, sva tri brata okupila u Hamburgu, počinje njihov meteorski uspon ka bogatstvu i, naravno, buđenju interesovanja pripadnika sedme sile. Na prvi pogled jedna lepa priča o tri mlada čoveka koji su uspeli tamo gde hiljade drugih nisu, i kojima treba, bez zavisti, iskreno čestitati i skinuti kapu. Međutim, kao što svaka medalja ima dve strane, i ova priča ima svoju tamnu stranu. Stvar je u tome na koji način su se braća Osmani obogatili i stekli sve privilegije koje su doskora uživali.

NA OBALI ELBE: Između ulica Palmaleje na jugu, i Fruhtaleje na severu, četvrti Nojštat na istoku, i Altona-Altštat na zapadu, nalazi se najpoznatija hamburška četvrt, Zankt Pauli, i njena najčuvenija ulica, Reperban. Za one koji nisu upoznati sa znamenitostima ovog lučkog velegrada na severu Nemačke, Zankt Pauli je četvrt, a Reperban ulica crvenih fenjera i svih poroka koji vam mogu pasti na pamet. U toj sredini počinje priča, i poslovna i medijska, o tri brata sa brdovitog Balkana.

O braći Osmani prvi stupci osvanuli su u dva hamburška dnevna lista, „Hamburger morgenpostu“ i „Hamburger abendblatu“. Njihovi tekstovi pružaju sliku transformacije perača tanjira na Reperbanu u kontroverznog biznismena, „kockara“ u magnata i pater familaie, i „mirnog momka“ sa „diplomom Zagrebačkog sveučilišta“ u hotelijera sa policijskim dosijeom. Teško je odrediti kada je tačno počelo medijsko interesovanje za trojicu braće sa Kosova, ali se sa sigurnošću može reći da su najkasnije početkom devedesetih svi koji su u Hamburgu znali barem nešto o dešavanjima u podzemlju čuli prezime Osmani. Najviše pažnje tada je privuklo ubistvo jednog albanskog „kockara“, u čijem kontekstu su pominjani italijanska mafija, naručioci ubistva, a kao jedan od njih (što nikada nije dokazano) i Ćazim Osmani.

Ovde treba napraviti kratku digresiju da bismo objasnili upotrebu reči „kockar“ jer je reč o, u izvesnom smislu, figurativnoj upotrebi tog pojma. Naime, reč „kockar“ (nemački: zocker) upotrebljena je da bi se označili profesionalni kockari koji organizuju ilegalno kockanje, najčešće radi toga da se jednoj ili više osoba, u igri koja je unapred nameštena i dogovorena, uzme što više novca ili drugih predmeta od vrednosti. Treba reći i da su ljudi u Nemačkoj (a verovatno i drugde u svetu), bilo da je reč o starosedeocima ili gastarbajterima, običnim građanima ili ljudima sa one strane zakona, često novac čije poreklo nisu mogli da prikažu (naročito manje sume), na primer zato što je u pitanju zarada utajena od poreskih vlasti, objašnjavali dobitkom „na kocki“; tako da ovako upotrebljenu reč „kockar“ treba razumeti i kao „osoba koja ima problema sa dokazivanjem porekla imovine i prihoda“.

O Ćazimu i njegovoj braći danas govore i preživeli iz čuvenih ratova hamburških bandi, koji su potresali grad tokom osamdesetih; naravno sa pijetetom, a cinici bi rekli „i sa strahopoštovanjem“. Ako je verovati gotovo svim lokalnim predstavnicima sedme sile, braća Osmani su nekrunisani kraljevi „grešne milje“, kako mnogi u Hamburgu zovu ulicu Reperban i njenu okolinu, a ima i onih koji izostavljaju reč „nekrunisani“. O tome na koji način su do ove titule došli, mišljenja su podeljena. Neki tvrde da je bila reč o „brutalnosti bez presedana“, dok drugi navode da je u pitanju „mudro povlačenje konaca sa udobne razdaljine i uz potrebnu, i poželjnu, distancu“. Ako pažljivo razmotrimo argumente koji se daju za obe tvrdnje, teško je oteti se utisku da su obe škole mišljenja na dobrom tragu. Opšta podeljenost u mišljenjima i ocenama trojice braće, i njihovog „puta do vrha“, karakteristika su izveštavanja o njima do dana današnjeg.

PUT DO VRHA: Uz informacije o tome odakle su potekli i konstatacije koliko je neobično da su pripadnici jednog „porodičnog klana“, iz nekog mesta čije ime većina Nemaca ne može ni da izgovori, a kamoli da zna gde se nalazi, u stanju da zarade toliki novac i da stignu pred sama vrata visokog društva metropole na Elbi, u izveštajima nemačkih medija mogu se čuti i pročitati i jezive priče o nasilju, trgovini drogom, ilegalnim kockarnicama, pa čak i naručenim ubistvima, a u svakoj od tih priča, na ovaj ili onaj način, pojavljuje se prezime Osmani.

Iako danas nemački novinari najviše pažnje posvećuju aktivnostima Burima i Baškima, prvi je novinske stupce počeo da puni najstariji brat Ćazim. Za njega se priča, jer do danas nijedna optužba nije dokazana na sudu, da je „šef organizovanog kriminalnog klana“, da se „bavio raznim ilegalnim poslovima“, te da je „naručio ubistvo najmanje jednog protivnika iz podzemlja“. Međutim, ostaje utisak da je jednostavno suviše dobar da bi mu policija i tužilaštvo, kako se u Nemačkoj kaže, „uzeli alat iz ruku“. Asocijacije i aluzije na nadimak bosa njujorške mafije Džona Gotija, „don od teflona“, i njegovu karijeru, bile su samo pitanje vremena, pogotovo kada se tome dodaju činjenice da se o Osmanijima u Hamburgu, od pomenutog ubistva nadalje, najčešće „govori šapatom“ i da, čitajući novinske tekstove i prateći priloge na televiziji, običan građanin ne može, a da makar ne pomisli na Kuma Maria Puza. Na pitanje čime se tačno Ćazim danas bavi, dobićete bezmalo onoliko odgovora koliko puta postavite to pitanje.

Srednji brat Burim, kome se trenutno sudi u Vircburgu, u Bavarskoj, „za pomaganje u izvršenju teškog dela prevare“, svoju karijeru je počeo kao „perač sudova na Reperbanu“, a danas je bogati preduzimač i „drugi čovek po broju nekretnina u svom vlasništvu u četvrti Zankt Pauli“. Na njegovom suđenju se kao posmatrač pojavio i najstariji brat Ćazim, za koga se jedno vreme nije znalo gde tačno boravi, a pominjale su se destinacije poput Poreča, Rovinja, Praga, Beča i Lugana. Novinari primećuju da se članovi porodice Osmani na suđenju „trude da pokažu porodičnu solidarnost“ i da u medijima „stvore sliku porodične idile“.

Najmlađeg brata Baškima novinari označavaju kao „člana porodičnog klana zaduženog za rešavanje problema“ i u tom kontekstu pominju presudu kojom je na uslovnu kaznu osuđen zbog toga što je jednog dužnika udarao revolverom po glavi. Ta presuda i presuda Burimu za utaju poreza iz 2004. godine kojom je osuđen na 14 meseci uslovno, jedine su koje su do sada donete protiv trojice braće. Baškim Osmani se dovodi u vezu i sa kupovinom, i nikad izvršenim renoviranjem, najlepšeg i najstarijeg hotela u Poreču, hotela Rivijera. Magazin „Špigl“ povezuje kupovinu ovog hotela sa nedovoljno osiguranim kreditima datim od strane jedne male banke na severu Nemačke, koji je umalo nisu doveli do bankrota. U toj aferi pojavljuje se i ime poznatog hamburškog advokata i trgovca nekretninama, koji je ranije bio i istaknuti član stranke SPD. Brojni su napisi i reportaže koji ukazuju na veze braće Osmani sa političkom elitom Hamburga, naročito onom iz prethodnog saziva hamburškog senata. Prema „Špiglovim“ navodima, neki od oštećenih od strane Osmanijevih i njihovih poslovnih partnera toliko ne veruju tužilaštvu i policiji u Hamburgu, da koriste svaku pravnu mogućnost da svoje tužbe podnesu tužilaštvu u nekom drugom delu Nemačke. Slučaj teškog narušavanja likvidnosti banke sa severa Nemačke dovodi se i u vezu sa kreditima korišćenim za izgradnju nekretnina u Skoplju.

Osim ozbiljnih analiza, dobro napisanih tekstova i važnih pitanja od javnog značaja, kao i svuda gde se pojavljuju priče o kontroverznim biznismenima, i u priči o porodici Osmani ima trivijalnog i tragikomičnog. Tako su zabeleženi slučajevi „usplahirenih“ i „blago histeričnih“ predstavnica žute štampe, koje idu okolo i hvale se kako mogu da pozovu nekoga od braće „na mobilni, kada god to požele“. Kao po nekom pravilu, kada imate nekog ko je bogat i ima sumnjivu prošlost, nekako se u toj priči nađe i neka svadba. Tako je bilo i u slučaju udaje Ćazimove, Burimove i Baškimove sestre Merite za čoveka sa nadimkom „Toni Albanac“. U izveštavanju sa gala prijema, organizovanog u najboljem hamburškom hotelu, prednjačio je, naravno, dnevni list „Bild“. Osim što smo mogli da saznamo svaki, i najnebitniji detalj, dobili smo i dve pažnje vredne informacije: na svadbi su se kao zvanice pojavili i „pripadnici jedne poznate motociklističke bande“, što predstavlja prvi pravi dokaz veze braće Osmani sa njima; a bili smo u mogućnosti i da „primimo poruku porodice“, koju mnogi u svetu nemačkih medija tumače kao „pokazivanje svima da su braća konačno stigla do svog cilja, to jest da su ušli u krugove visokog hamburškog društva“.

Svi tekstovi i prilozi o braći Osmani možda se najbolje daju sumirati pitanjem postavljenim u emisiji „Cip“, Severnonemačke radio-televizije (NDR): „Tri brata i jedno pitanje: časni poslovni ljudi, ili kriminalci bez skrupula?“. Ipak, nameće se još jedno pitanje: uz sve poštovanje napornog rada i nemačke temeljitosti, odakle novinarima toliko izuzetno detaljnih i, kako sami navode, poverljivih informacija o poslovno-kriminalnim aktivnostima trojice braće? Svaki novinar zna da vam gotovo nijedan „izvor“ ne može i/ili neće dati toliko tačnih i opširnih informacija na određenu temu, i to odjednom. Odgovor je jednostavan i logičan – većina citira i poziva se na delove poverljivog izveštaja nemačke obaveštajne službe BND, u kome se detaljno i precizno opisuju sva saznanja ove službe o trojici imigranata sa Kosova. A, kako i zašto je ovaj izveštaj, u jednoj zemlji u kojoj je izuzetno teško doći do nezvaničnih informacija, a da ne govorimo o kopijama tajnog izveštaja obaveštajne službe, procurio u javnost, samo po sebi je pitanje koje zavređuje posebnu pažnju.

Nastavak u sledećem broju