Po šumama i gorama

Taman na petu godišnjicu Dejtonskog sporazuma dobili smo holivudsku verziju rata u Bosni. Iza neprijateljskih linija reditelja Džona Mura, premijerno prikazan širom Amerike prošlog vikenda, naišao je na mlak odziv ovdašnje publike i kritičara, ali ima sve šanse da iznervira gledaoce širom bivše Jugoslavije.

Najpre, sadržaj: američki avioni u sastavu NATO-a nadgledaju primenu mirovnog sporazuma u Bosni netom potpisanog u Sinsinatiju (?), država Ohajo. Dosadni izviđački letovi i stroga disciplina na nosaču aviona teško padaju mladom teksaškom pilotu Barnetu (Oven Vilson), koji zbog toga ulazi u sukob sa svojim komandantom admiralom Rejgartom, koga glumi Džin Hekman. Nateran po kazni da leti na dan Božića, Barnet odstupa od zadate maršrute i ulazi u zabranjenu zonu iznad istočne Bosne, gde uspeva da snimi paravojnu jedinicu sa oznakama Arkanove garde u trenutku dok zatrpava gomilu pobijenih civila u masovnu grobnicu. Arkanovci raketom obaraju Barnetov avion, pilot i kopilot uspevaju da iskoče u poslednji čas, ali gardisti hvataju i hladnokrvno ubijaju kopilota i daju se u poteru za glavnim junakom, koga takođe žele da eliminišu kao nezgodnog svedoka. Da stvar bude gora, evropski komandant mirovne operacije, kukavica i ziheraš admiral Pike (Žoakim de Almeida) blokira Rejgartove pokušaje da evakuiše Barneta jer se boji političkih komplikacija. Tokom većeg dela filma mladi Teksašanin beži od arkanovaca po bosanskim šumama, skriva se po masovnim grobnicama i sprintuje po minskim poljima, za dlaku uspevajući da izbegne Arkanu, koji se u filmu iz nepoznatih razloga zove Miroslav Lokar (glumi ga Olek Krupa). Ali život hrabrog pilota i potencijalnog haškog svedoka nije jedino što je u pitanju: iznerviran Pikeovim kukavičlukom, Rejgart krši naređenje i lično kreće u misiju spasavanja svog pilota, rizikujući život, karijeru i propast sporazuma iz Sinsinatija…

Ovaj prilično šupljikav zaplet reditelj je donekle uspeo da pojača obilatim korišćenjem specijalnih efekata (spektakularna igra šuge između aviona i rakete, usporeni snimci kuršuma u letu) i atraktivnom montažom, koja na trenutke podseća na video spotove. Džin Hekman, koji verovatno trideset peti put u karijeri glumi pomorskog oficira, odradio je svoju ulogu rutinski profesionalno. Oven Vilson, međutim, povremeno falšira u ulozi akcionog heroja, što nije čudno s obzirom na to da je do sada uglavnom glumio u komedijama (Njeni roditelji, Zoolander). Da bi mu olakšao posao, reditelj je u radnju uveo pregršt elemenata koji bi trebalo da budu komični, ali u stvari deluju bizarno: na primer, jedini civili koje Barnet sreće tokom svog lomatanja po Bosni su postariji imitator Elvisa Prislija koji jurca okolo u kamionu sa zvučnicima montiranim na šasiju, i tinejdžer sa majicom Ajsa Kjuba koji bezrezervno obožava hip-hop. Najneubedljiviji deo zapleta je sukob između dvojice admirala u koji se sasvim nepotrebno upliće bivši balkanski dopisnik „Skaj Njusa“ Arnaut Van Linden, koji glumi samoga sebe. Naime, u stvarnom životu je nemoguće zamisliti situaciju u kojoj je američki visoki oficir prinuđen da žrtvuje svog čoveka po naređenju nekog Francuza.

Mada je film sniman u Slovačkoj, dosta pažnje je posvećeno detaljima koji bi trebalo da deluju autentično, uključujući saobraćajne znake, uniforme i slično. Domaćem gledaocu, međutim, mnogi takvi detalji delovaće smešno: Bartlet je, navodno, oboren iznad „južne Bosne“, ali saobraćajni znaci ukazuju da je Bijeljina svega par kilometara daleko. Drugi toponomi su jednostavno izmišljeni (Hač, Mićović). I na kraju, uprkos herojskim pokušajima da govore srpsko-hrvarsko-bosanski, glumci u ulogama lokalnog življa najčešće zvuče kao Milan Panić ili prestolonaslednik Aleksandar.

Sve nas to konačno dovodi do načina na koji film oslikava Srbe. Arkanova garda je prikazana prilično verno i uverljivo (možda zato što su „gardisti“ mahom ruski glumci) dok uniforme i oznake deluju toliko autentično da navode na pomisao da su možda originalni. To, uostalom, nije nemoguće: zašto ne zaraditi koji dolar prodajom vojnih viškova mrskim Amerima, naročito s obzirom na to da je SDG pre neku godinu rasformirana?

Van toga, film ima malo toga da kaže o Bosni, Srbiji ili bilo čemu drugom. Po sredi je jednostavno pokušaj da se gledaocima pruži nešto zabave, uz popriličnu dozu mahanja američkom zastavom i busanja u prsa junačka. U vreme recesije i opšteg straha od terorističkih napada to možda i nije tako loša ideja.