Rođen 1887, austrijski pesnik Georg Trakl pripadnik je generacije koja je iz belle epoque uletela u strahote Prvog svetskog rata, s kojim je “lepa epoha” iščezla bez povratka.
Njegova majka nadgledala je obrazovanje svoje dece (imala ih je sedmoro), ali je nežnost prepuštala guvernanti. Najsličniji su bili i najviše su se voleli Georg i njegova mlađa sestra Greta. Govorkalo se i o incestu, ali pisanog traga nema, možda i zato što je porodica uništila njihovu prepisku.
Georg Trakl bio je inteligentan i darovit, ali više je voleo Ničea nego školsku lektiru. Počeo je da piše u trinaestoj, da se opija i uživa opijum u petnaestoj… Sjajno je pisao i poročno živeo.
Otišao je u Beč da stekne akademsko zvanje farmaceuta ‒ jedino za koje nije bila potrebna diploma. Jedno vreme radio je kao apotekar u Insbruku i Salcburgu, ali sebi nije našao leka. Prijatelju piše da je “izgubljen u mraku i opijenosti”, da nema snage ni volje da nešto promeni, ima samo želju da oluja zbriše sve, pa i njega.
U Beču se sretao s avangardnim arhitektom Adolfom Losom i piscem Karlom Krausom, Jevrejinom koga je od logora “spasla smrt na ulici”: udario ga je i smrtno povredio pijani biciklista.
Posećivao je svakodnevno Oskara Kokošku dok je nastajao portret Verenice vetra, “umetnice zavođenja” Alme Maler. U knjizi o svom životu Kokoška otkriva da je ime ovoj slici dao upravo Trakl.
Početkom rata je kao sanitetski poručnik poslat u Galiciju. Gradić Grodek, sada u Ukrajini (tamo gde se opet ratuje!), bio je poprište bespoštedne bitke s ruskom vojskom. Trakl je posle poraza Austrougarske brinuo o stotinak teških ranjenika – u štali, bez lekova i anestetika. Potpuno slomljen, pokušao je da se ubije. Prvi put bezuspešno ‒ spasli su ga ratni drugovi, ali drugi put mu je pošlo za rukom: umro je u vojnoj bolnici u Krakovu, od prevelike doze kokaina.
Imao je 27 godina. Stigao je da objavi samo jednu knjigu, ali se ipak smatra jednim od najboljih pesnika nemačkog jezika. Čitaoci, prevodioci, kritičari, pesnici (među kojima i Rilke) saglasni su u mišljenju da nije lako naći ključ za Traklove hermetičke stihove. Filozof Ludvig Vitgenštajn priznao je da ga oduševljavaju iako ih ne razume – zato što u njima oseća “ton istinskog genija”.
I naš Dušan Vasiljev gazio je u krvi do kolena, ali je ipak želeo “još šaku zraka i malo bele, jutarnje rose”. Traklu se pak činilo da “u crnu trulež svi putevi vode”, da čovečanstvu preti “hod sred krvavoga dima”…, “očaj i noć” – baš kao u Grodeku, njegovoj poslednjoj pesmi. (Uzgred: maja 2014. u Beogradu, na komemorativnoj svečanosti povodom stogodišnjice Velikog rata, tadašnji ambasador Austrije Johan Ajgner govorio je ovu pesmu.)
Na nekoliko mesta u Traklovom rodnom Salcburgu i okolini postavljene su spomen-ploče s njegovim pesmama. U bronzanu tablu na njegovoj rodnoj kući urezan je Divan grad ‒ pogled s pesnikovog prozora na “stara mesta, sunčana i tiha”. Mogao je odatle da vidi i spomenik Mocartu, i kuću u kojoj je umrla Mocartova Konstanca, i gvožđaru svog oca… Ništa od toga u pesmi ne pominje, u prizorima koje posmatra on prepoznaje “čiste senke smrti”.
Tri njegove pesme mogu se videti na Groblju Sv. Petra, za koje u Salcburgu, možda s pravom, tvrde da je najlepše na svetu. Tu je dolazio kao dete, “vođen ozeblom majčinom rukom”. Njegovi stihovi dočekuju šetače i na brdu Menhsberg gde je bežao od porodice i škole, “u hlad jesenjeg bresta, do usnulih pastira”. Voleo je da šeta i pored reke Salcah pa se jedna pesma našla i kod pešačkog mosta koji od 1991. godine nosi njegovo ime. Za fasadu apoteke “Kod belog anđela”, gde je tri godine radio, odabrana je pesma U tami, a Zimsko veče za Evangelističku crkvu, gde je kršten.
U Tri jezerca u Helbrunu Trakl opisuje igrariju s vodom u dvorcu Helbrun koja je nekad zabavljala salcburšku gospodu, a danas zbunjuje i pomalo ljuti turiste ako nagaze na “minu”, aktiviraju vodoskok i budu prinuđeni da obilazak nastave mokri. U Anifu kod Salcburga, gde se nastanio i umro Herbert fon Karajan, kod ulaza u biblioteku još jedna Traklova pesma, posvećena ovom selu.
U bršljanom uramljenu nišu vrta Mirabel ušuškala se Muzika u Mirabelu. I dok u Traklovim stihovima peva fontana i odnekud dopiru zvuci sonate, u času naše posete ‒ neka druga muzika, zvuci harmonike i “Danas, majko, ženiš svoga sina…” Mnogi se parovi ovde venčavaju pa što ne bi i naši, prispeli s balkanskih strana!
U istom vrtu, na ulazu u otvoreno pozorište iz 18. veka, otkrivena je 2017. godine još jedna, zasad poslednja, ploča s Traklovom pesmom, upravo o tom pozorištu.
U novembru će biti 110 godina od Traklove smrti. Ne znam kad su građani salcburški počeli da ga cene, ali sumnjam da je “sićušna ptica u golom granju” (ona iz pesme Sebastijan u snu) budila u njima želju da je prigrle i zaštite – pre će biti da je njegovo delo bilo u senci njegovog lika.
Traklov muzej otvoren je 1973. a prva pesma na spomen-ploči otkrivena 1985. godine.
