Pad sa ivice svemira

„Uključi kamere i anđeo čuvar će se brinuti o tebi“, bilo je poslednje što je penzionisan pukovnik, pilot američkog vazduhoplovstva i veteran visinskih skokova Džo Kitindžer rekao Feliksu Baumgartneru, avanturisti, BASE skakaču, padobrancu i ekstremnom sportisti, pre nego što će ovaj iskočiti iz kapsule koja je lebdela na 39.045 metara iznad površine Zemlje okačene o ogroman balon ispunjen helijumom. U tom trenutku oboren je rekord najveće visine sa koje je čovek ikad iskočio – prethodni je držao više od pola veka upravo Kitindžer koji je iskočio sa 31.300 metara 1960. godine – a nedugo zatim, tokom Baumgartnerovog leta i rekord maksimalne brzine u slobodnom padu. Prema preliminarnim merenjima, koje treba da potvrde nadležne institucije pre nego što postane zvaničan rekord, Baumgartner je dostigao brzinu od 1342,8 kilometara na čas i pri tome probio tzv. zvučni zid ili zvučnu barijeru. Nekoliko minuta pre toga „pao“ je još jedan rekord – visina koju je dostigao balon sa ljudskom posadom, koji je konstatovan sa mnogo manje emocija sudeći po reakcijama kako ljudi u kontrolnom centru na zemlji tako i miliona širom planete koji su ovaj događaj pratili posredstvom malih ekrana. Napadnut je i rekord u najdužem slobodnom padu ali on nije oboren, za nekih desetak sekundi. Ceo projekat je finansirao proizvođač energetskog pića Red Bul – propagandni i PR timovi su više nego uspešno odradili svoj deo posla i dešavanja su svekolikoj publici servirali na sve moguće načine, do maksimuma koristeći modernu tehnologiju i svetsku umreženost. Tako da smo u skoro realnom vremenu – sa 20 sekundi zadrške kako u slučaju tragedije ona ne bi bila emitovana uživo – skok Feliksa Baumgartnera pratili u live streamu na Jutjubu ili preko Red Bulovog veb-sajta, na Tviteru, Fejsu, naravno na televiziji i radiju. Ko je želeo, uzeo je i sam učešća u tome, ostavljajući poruke, komentare, tvitove…

„Bilo je teže nego što sam mislio da će biti“, rekao je Baumgartner po sletanju, misleći pre svega na činjenicu da je po iskakanju upao u takozvani pljostimični kovit (engl. flat spin), odnosno rotaciju oko ose tela pri položaju horizontalno u odnosu na površinu Zemlje. Takvo ponašanje pri slobodnom padu nije bilo neočekivano, ali ni nešto poželjno. „Mislio sam da ću se okrenuti nekoliko puta i da će to biti sve, ali sam onda počeo da ubrzavam. Bilo je zaista brutalno… pomislio sam da ću izgubiti svest“, rekao je posle Baumgartner. Ono što predstavlja primarni problem jeste razređenost vazduha na tim visinama, skoro da nema otpora pa je samim tim telo neupravljivo – na manjim visina padobranci se upravljaju u prostoru pokretima delova tela, prvenstveno ruku. Za slučaj da rotacija postane prevelika, pri čemu je Feliks mogao da izgubi svest, automatski mehanizam bi otvorio mali padobran za stabilizaciju čija je uloga da „umiri“ pad do otvaranja glavnog.

Baumgartnerova kapsula je, za razliku od onih pre pedeset godina, pod pritiskom, što putniku obezbeđuje znatno komforniji uspon. Inače, kapsula je oštećena u julu tokom prizemljenja posle poslednjeg od pripremnih skokova kada je Baumgartner iskočio sa 29.600 metara i dostigao u padu brzinu od 864 kilometra na čas.

Balon za koji je okačena kapsula teška 1360 kilograma takođe je najveći kojim je ikada čovek poleteo. Napravljen je od polietilenskih (PET) traka debljine najlon kese kako bi se uštedelo na masi i pre naduvavanja teži 1682 kg. Punjen je helijumom, nekih 5097 kubnih metara gasa pri poletanju, što na visini postaje skoro 850.000 kubnih metara zbog smanjenog pritiska. Izduvan balon dugačak je 180 metara, na poletanju 167 a od poda kapsule do vrha balona pri poletanju ima 228 metara. Na visini od 120.000 stopa (36.576 m) stvari postaju znatno okruglije: visina balona je 102 a prečnik 129 metara! Grdosija je veoma nežna zbog tananosti materijala – desetočlani tim koji je zadužen za pumpanje helijuma u balon za taj posao koristi zaštitna odela i pamučne rukavice a jednom naduvan balon ne može se ponovo upotrebiti. Tako je neuspeo polazak na misiju, koji je 9. oktobra odložen zbog prejakog vetra, koštao tim jednog balona, čija je vrednost oko 240.000 dolara.

Red Bul Stratos projekat imao je za cilj obaranje pomenutih rekorda, kao i prikupljanja podataka o ponašanju ljudskog organizma u slobodnom padu sa ekstremnih visina, odnosno u uslovima velikih ubrzanja i veoma niskog pritiska. Sve to ima za konačni cilj, kažu zaduženi za komunikaciju u Red Bul Stratos projektu, doprinos u bezbednosti kosmičkih letova, razvoju nove generacije odela za astronaute i sistema za evakuaciju u slučaju nužde na velikim visinama. Ono što ga čini posebnim jeste da ga je smislila, finansirala i uspešno realizovala privatna firma, komercijalne aktivnosti, a ne državne institucije poput NASA, Roskosmosa ili neke druge agencije.

PET MINUTA ZA VEČNOST: Izlazak,…

…skok,… fotografije: reuters

…kontrola pada i nevidljiva publika celog sveta,…

…prizemljenje

PRVI IZA ZIDA: Čak Jeger

Čak Jeger