Obnova

Uobičajena predstava o vizantijskom dvoru kao mračnoj mešavini monaške aske­ze, stal­ne zavere, komplikovanih ceremonija i diplo­mat­skih intriga uglavnom je pogrešna. Aleksi­je Komnin (1081–1118) bavio se, po lekarskom savetu, gimnastičkim vežbanjem, jahanjem, igrao je polo i bavio se lovom. Dan mu je počinjao partijom šaha, držao je sopstvenu menažeriju, redovno išao u lov i obavezno prisu­stvovao trkama na hipodromu. Manojlo Komnin (1143–1180) je tu vrstu carskih aktivnosti sa igranja pola proširio na učešće u vojničkoj obuci – noseći pri tome izuzetno teško koplje i štit – i sklonost prema „za­pad­nja­čkim“ riterskim turnirima, a ponekad je i sam silazio u arenu.

Na Zapadu je pad Carstva 476. godine, uz sve prethodne zabrane paganskih igara, za neko vreme napravio mnogo dublji rez. Elementi sportskog nadmetanja mogu se tražiti – i pronala­ziti – u viteškoj obuci za rukovanje mačem, buzdovanom, bojnom sekirom, kopljem i konjem, ali i to tek od VIII stoleća kada se širi upotreba uzengije. Uz sedlo koje se pojavilo u IV veku, uzengija će učiniti da oklopljeni ratnik narednih nekoliko stoleća bude ključni činilac bitke pa, posredno, i prvorazredni socijalni i politički faktor razvoja zapadne Evrope u srednjem veku, sve do argumentovane tvrdnje istoričara kako je ceo feudalni sistem samo jedan društveni produžetak stremena.

U mirna vremena, van ratnih ili pljačkaških pohoda, izgrađena je institucija dvoboja sa složenim pravilima i komplikovanom ce­re­monijom u kojoj su određeni povodi, način izazivanja protivnika, izbor boja i vrste opreme, tok, trajanje i način okončavanja borbe pod­legali komplikovanim pravilima. Turniri su bili vrsta priredbe koja je preuzela ulogu starog hipodroma i cirkusa: uz borbe vitezo­va pred publikom, na njima su nastupali i strelci, rvači, akrobate i mađioni­čari, igrači i glumci. Plemstvo se ponekad zabavljalo i tako što bi građanima dopuštalo da se bore po pravilima drukčijim od onih re­zervisanih za više staleže, kakav je 1455. godine bio dvoboj Maijoa i Žakotena, građana Valensijena. Obo­ji­ca su po­red sebe imala svoje učitelje borbe; pošto su poljubili Je­vanđelje, sluge im utrljavaju mast od vrata do članaka, a pe­pe­lom posipaju ruke. Potom su im dali buzdovane i štitove sa li­kovima svetaca kao amblemima. Borba je, međutim, bila sa­svim prostačka: Žakoten je prvo svom protivniku bacio pesak u oči, potom su se mlatili buzdovanima dok Maijo nije pao. Ta­­da se Žakoten baca na njega, „trpa mu pesak u usta i oči, a pri tome Maijo do­hvati zubima jedan prst svoga neprijatelja. Da bi se oslobodio, ovaj mu pritisne pa­­lac u očnu duplju i, uprkos njegovom vapaju za milost zavrne mu ruke i skoči na leđa da ih slomi. Uzalud Maijo umirući viče da mu se dozvoli ispovest…“

Sam pojam sporta kao oznake za igre i zabavu pojavljuje se u Engleskoj u drugoj polovini XIV stoleća, kao skraćeni oblik jedan vek pre toga prihvaćenog izraza disport, u značenju zabave, razo­node ili uvese­lja­vanja: reč je najkasnije sredinom XIII stoleća pre­uzeta iz starofrancuskog jezika (desport). Sticajem okolnosti čije bi nabrajanje i najkraći prikaz zahtevao omanju knjigu, ideju o obnovi antičkih Olimpij­skih igara ostvario je krajem XIX veka jedan Fran­cuz, Pjer de Kuberten. Prethodno je trebalo da Evro­pa preko Arapa upozna svoje antičko nasleđe u nehrišćanskom tumačenju, da krstaši opljačkaju Konstantinopolis i sa lađama plena u gradove Italije i ostatka Evrope donesu rukopise zaboravljenih pisaca Grčke koja je prethodila Rimu, da pred Mehmedom II Osvajačem znalci grčkog iz Carigrada pobegnu na Zapad i tamošnjem svetu otkriju izvorne tekstove Svetog pisma, čijim će ponovnim prevođenjem započeti epoha evropskog humanizma. Trebalo je, uz to, poznavati umetnost štampanja i promeniti odnos prema ograničenosti sveta naseljenog ljudima: Kolumbo zaista zaslužuje titulu onog koji je otkrio Novu zemlju pre svega zato što je njegov izveštaj o putovanju iz 1492. godine štampan samo mesec dana po povratku u Španiju, a još tri nedelje kasnije vest „O otkrivenim ostrvima“ (De Insulis Inventis), objavljena je na osam štampanih strana celom obrazovanom svetu.

U otprilike takvom kontekstu je zapadna Evropa otkrila antiku, „mitove“ o njenim atletskim igrama i, u prvi mah možda najvažnije, ideal obrazovanja koji je skraćen na maksimu mens sana in corpore sano. Pod uticajem klasičnih dela, prvenstveno Plutarha i Pausanije, u Engleskoj je Robert Dover već 1636. godine osnovao Kotsvoldske olimpijske igre koje su održavane naredna dva stoleća. U građanskom XIX veku nacionalna država suočava se sa potrebom profilaktičkog delovanja na narodno zdravlje: njoj su potrebni građani sposobni ne samo da se odazovu na poziv u rat nego i fizički dovoljno spremni da tu nužnost novog doba izdrže. Kubertenova ideja o obnovi Olimpijskih igara velikim delom je tek posledica njegovog uverenja da je novouspostavljena nacionalna država Nemaca pobedila u francusko-pruskom ratu zahvaljujući superiornom vojnom i sportskom obrazovanju, kao i na uvidu u rezultate raznih pokušaja u Velikoj Britaniji da se problem alkoholizma, sirotinjskih i socijalnih bolesti rešava dopunjavanjem sistema obrazovanja obaveznim sportskim aktivnostima učenika i pitomaca. Ne manji impuls ideji obnove dala su velika arheološka otkrića Hajnriha Šlimana i, posebno, definitivna potvrda stvarnog postojanja i veličine Olimpije proistekla iz iskopavanja Ernsta Kurcijusa.

U sličnom, mada romantičnije obojenom duhu borbe za nacionalno jedinstvo i oslobođenje od Turaka, u Grčkoj je takođe oživela ideja o obnovi Olimpijskih igara. Građani Pirgosa u Elidi su 1838. godine, na istom tlu gde su u davnini održavane, pokušali da igre obnove, ali o ishodu njihove inicijative ne zna se ni da li je dovela do nekog takmičenja. Dve decenije kasnije fondacija Evangelosa Zapasa finansirala je obnovu Olimpijskih igara u Ateni: takmičenja su održana 1859, 1870, 1875. i 1887. godine. Ideja Pjera de Kubertena, međutim, prevazilazila je lokalne granice: na sportskom kongresu koji je održan u Parizu 1894. go­dine predstavnici 34 zemlje prihvatili su njegovu sugestiju da se obnovljene, međunarodne Olimpijske igre održavaju redovno svake četiri godine, svaki put u drugoj zemlji, ali ne i predlog da one budu ob­nov­ljene 1900. u Parizu. Ateni je povereno da bude domaćin igara koje su održa­ne od 5. do 15. aprila 1896. na Panatenejskom stadionu čiju je rekonstrukciju i pripremu pomoglo mnoštvo bogatih Grka, iseljenika i domaćih, među kojima su se ulaga­njem po 200.000 dolara istakli Georgios Averof i već pomenuta fondacija Evan­gelosa Zapasa. Takmičenja su bila čud­na me­šavina „antič­kih“ (trčanje, disk, skok udalj, rvanje, dizanje tegova) i mo­der­nih spor­tova (skok uvis, trke s preponama, ga­đa­nje u metu iz puške i pištolja, tenis, biciklističke trke, gimnastič­ke vežbe na spravama i „maratonska trka“). Uspo­stavljanje sportskih i organizacionih kriterijuma modernih Olimpij­s­kih igara potrajalo je sve do 1928. godine, a nastavlja se i danas.

Moderni olimpizam, u stvari, je bitno drukčiji od onog koji ga je in­spirisao, ko­liko god bila ista osnova učesničke, tak­mičarske, i saučesnič­ke, posmatra­čke, organizatorske ili poslovne motivacije sveta da ih podrži i slavi. Bogovi u čiju su čast igre održavane i kojima su posvećivani pobednički venci nekud su se povukli ili možda sasvim nestali. Pojedinačno učešće ne postoji, na igrama se takmiče nacije čak i kada je reč o indivi­dualnim spor­tovima. Institucija svetog primirja nije uspostavljena: u prvom veku istorije modernog olimpizma zbog ratova nisu održane igre 1916, 1940. i 1944. godine – više nego u celoj mi­le­nijumskoj istoriji antičkih Olimpijskih igara. Senka sumnje – ili razlog za optimizam, zavis­no od ugla posmatranja – ostaje čak i ako zanemarimo da su igre 1900. i 1904. bile deo svetskih izložbi i „Antro­po­loških dana“, da su 1936. Igre ipak – uz podršku Međunarodnog olimpij­skog komiteta – od­ržane u Hitlerovoj Nemačkoj, da su 1972. bile poprište tero­ris­tič­kog pokolja a 1976, 1980. i 1984. predmet političkog prega­njanja on­dašnjih velikih sila. U ovakvom popisu igara modernog olimpij­skog doba teško je odoleti izazovu koji ironiji, makar i nehotice, nudi propagandna najava da će na igrama u Atlanti 1996. biti najviše zemalja u istoriji, jer je taj porast broja učesnika uglavnom po­sledica njihovog političkog raspada. To je, međutim, predmet jedne sasvim druge istorije, koliko god se ponekad insistiralo na tome da je 1896. u Ateni premošćen jaz od 1503 godine koje dele poslednju antičku olimpijadu od prvih igara modernog doba.

"Igre u Olimpiji"

Iz štampe je izašla knjiga „Igre u Olimpiji“ Aleksandra Ćirića, jednog od osnivača našeg nedeljnika i pomoćnika glavnog urednika, koji je 2014. godine preminuo nakon kraće i teške bolesti. Reč je o reprintu prvog izdanja iz 1996, o čijoj vrednosti i značaju najbolje govori činjenica da ga već dugi niz godina nema u slobodnoj prodaji. „Ova knjiga se bavi poreklom, istorijom, razvojem, pravilima i značajem koje su imale Olimpijske igre u Grčkoj nastojeći da prikažu deo društvenog konteksta u pojedinim periodima njihove istorije“, piše Ćirić u predgovoru.