U sveopštoj pomami poskupljenja, počev od hleba, preko mesa, struje, telefona, vode, a čini se uskoro i vazduha, na tržištu takozvanih lakih droga događa se nešto posve suprotno: cene padaju. Za deset maraka, po rečima upućenih, trenutno se može dobiti isto toliko grama kvalitetne „albanke“, dok se pre nekoliko meseci za isti novac moglo pazariti svega šest, prošle godine nešto ispod pet, a pretprošle jedva tri, i tako unazad sve do pet maraka po gramu.
Tada je na tržištu dominirala „domaćica“, marihuana uzgajana po baštama, balkonima i zabačenim njivama, na Adi ciganliji, pored vojvođanskih kanala, Košutnjaku… Kvalitet joj je, zbog drastično različitih uslova uzgajanja, bio neujednačen te je i cena u skladu sa time blago varirala. Ponuda i potražnja nisu bile u skladu tako da je na cenu uticalo i godišnje doba te je cena bila najviša uleto a najniža odmah posle „žetve“, ujesen kad se, neretko, i džabe delila stalnim mušterijama koji su ujedno bili i prijatelji. Proizvodnja za prodaju se širila sa opštim padom standarda tako da su se pre neku godinu kao proizvođači po novobeogradskim bašticama pojavili i neki penzioneri. A onda je stigla „albanka“. Nova kultura začeta je ’93. na poticaj grčkih „poslovnih ljudi“ da bi se naglo proširila sa raspadom tamnošnjeg pravnog sistema. Svake godine površina pod konopljom je sve veća i veća, i Albanija je postala najveći proizvođač i izvoznik „trave“, „gandže“, „džidže“, „vutre“… Marihuane.
PUTEVI I KALKULACIJA: „Trava“ na plastu, u Albaniji, kod primarnog proizvođača vredi između petnaest i dvadeset maraka po kilogramu. Ta cena mu omogućava prihod između šest i osam hiljada maraka po hektaru, desetak puta većem od prihoda od uzgajanja konoplje za industrijske potrebe, a neuporedivo više od bilo koje setva/žetva kulture. Konoplja je biljka koja se brzo prilagođava novim uslovima tako da je svaka generacija sve bolja i otpornija, a seme je izdatak samo prvi put. Praktično jedina investicija jesu oranje i drljanje tako da je proizvođač više no zadovoljan prihodom, naročito zbog odsustva bilo kakvih zakonskih ograničenja shodno anarhiji i korupciji koje u toj zemlji vladaju.
Lokalni „bos“, veletrgovac u Albaniji, za presovanje i pakovanje u pakete od po kilogram i prevoz preko Skadarskog jezera, ako je verovati upućenima, podiže cenu kilograma na sedamdesetak maraka, ali za ceo tovar đuture. To je „input“ cena generalnom distributeru za Jugoslaviju i ostale balkanske ex države. Gruba obrada, krajnje nepažljivo odstranjivanje drvenastih delova biljke, i primitivno, na brzinu, presovanje dokaz su poslovanja na angro. Ko je zainteresovan za manju količinu platiće proviziju „špediteru“, trgovcu u lokalu, pa će ga kilogram koštati stotku ili više. „Nezavisni“ kupac je u opasnosti da po kupovini bude „drknut“, ocinkaren, te neretko „pada“ negde usput odnosno osvane u crnoj hronici dnevnih listova kao uspeh policije. „Roba“ do svog odredišta putuje kamionima sakrivena u redovnom tovaru. Skadarsko jezero, naravno, nije jedino mesto gde marihuana ulazi u našu zemlju. Granica s Albanijom je šuplja kao siromaške gaće te postoje i mnogi putevi „gandže“ preko Kosova, ali i preko Republike Srpske. Ovuda ili onuda, lagano prolazi kroz mnoge policijske punktove i stiže naručiocu, takozvanoj prvoj ruci. Pošiljka se tranžira na manje količine kilogramima merene, prolazi kroz „drugu ruku“ i distribuira na kilo preprodavcima-sitničarima ili „trećoj ruci“, koji krčme „vutru“ na sto, deset ili već koliko grama. Kilogram ucelo košta reda trista maraka, podeljen na „stogramce“ šesto do sedamsto dok u „katovima“, pakovanjima po deset i manje grama, od hiljadu pa naviše. U zavisnosti od veličine „ovce“ menjaju se, na tom nivou, sadržina i cena paketića.
I među prodavcima i među kupcima zastupljene su sve generacije: od pubertetlija do sedih glava. Prva i druga ruka po pravilu ne konzumiraju ovu vrstu droge, treća neretko, a četvrta ili neka dalja obavezno. Na tom mestu ova priča dobija zaista gorak ukus.
Najbrojniji među potrošačima su, naime, adolescenti. Budući u prirodnim uzročno-posledičnim pubertetskim konfliktom s okolinom, želji odrastanja i samodokazivanja, ohrabrivani starijim drugovima koji su „već iskusni“, ne odolevaju zovu zabranjenog. Duvaju misleći da to tako treba sve brinući da drugi ne vide da im je loše dok roditelji veruju da se „to događa drugima“. Sa manje ili više muke, korak po korak, „duvka“ postaje sastavni deo života omladine. Novi pozornik u rejonu oko Cvetnog trga kaže da je „užasnut i uplašen količinom droge u obližnjoj osnovnoj školi i gimnaziji i oko njih“.
RAST TRŽIŠTA: Trenutna situacija se, tugo naša, može opisati kao konstantan rast tržišta. „Nije za čuditi se“, prokomentarisala je ekspanziju potražnje komšinica, ne baš ekspert za ta pitanja ali sa dovoljno pozitivne mašte. „Litar dobrog vina, ako takvog uopšte kod nas ima, košta par stotina dinara, i jedva je dovoljan za jednovečernju ‘veselicu’ za dvoje, dok se za iste pare može pazariti ‘trave’ više nego dovoljno za jednonedeljnu razbibrigu.“ Za „singl džoint“ ako čovek nije alav, tvrde oni upućeniji, pola grama je iha-ha a košta koliko flaša onoga što se ovde bez ikakvog zazora naziva pivom kupljenog u prodavnici.
Marihuana se prodaje po „multi-level“ sistemu, način na koji se više od decenije prodaju svakorazni proizvodi: posuđe, kozmetika, „kućna hemija“, usisivači i šta sve ne. Sistem je zgodan jer je „samorastući“, stimuliše kupca da postane prodavac i da svoju „potrošnju“ pokrije daljom prodajom uz mogućnost ostvarivanja i zarade u zavisnosti od veštine i želje. Ovakav način prodaje nije moguće oporezovati i razvijen je i u državama sa mnogo ozbiljnijim i rigidnijim poreskim sistemom nego što je ovaj kod nas koji, po svemu sudeći, jedva i da postoji. Po tom obrazcu funkcioniše ulična prodaja bilo čega, od gaća i toalet papira do cigareta i deviza. Preprodavci se ne sreću baš na svakom koraku, naročito od kako je počela da deluje najzad uspostavljena pozornička i patrolna služba policije, ali je zato lako stupiti u kontakt sa njima. Obavezno prijateljevog prijatelja prijatelj ili „radi“ travu ili može nekog preporučiti. Na taj način su i prikupljene informacije potrebne za ovaj tekst.
Beogradsko tržište je, po najumerenijim procenama poznavalaca, „teško“ sto kilograma dnevno, što znači da se svakog dana popuši isto toliko hiljada „dubl-džointa“. Neki slobodniji procenitelji uvećavaju ovaj broj nekoliko puta, a ima i onih koji tvrde da „ceo svet duva“ samo još to ne znamo. Cela Srbija „proguta“ dva puta toliko tako da, za sada, mesečni skor za celu zemlju izražen u šuštećoj valuti iznosi sigurnih devet miliona maraka. Nije baš pazar kao sa cigaretama, ali ni ovo nije za baciti. Dve trećine tog novca bere malobrojna prva i druga ruka, mnogobrojnija sitna boranija resto. Po ovoj računici, prinos sa manje od dve stotine hektara zadovoljava jugo tražnju.
Na svom putu od proizvođača do potrošača vrednost „trave“ je umnožena pedeset puta, što i nije neki profit kad je zabranjena supstanca u pitanju. Cena heroina ili kokaina, doduše na mnogo dužem putu, raste najmanje hiljadu puta, dok je u Grčkoj, koja se takođe graniči s Albanijom tako da put nije duži, cena „albanke“ deset puta veća od ovdašnje. Logično je zapitati se zašto se neko tako lako odriče većeg profita. Jedini logičan odgovor je – ciljno širenje tržišta uz osvajanje monopola, tako dragog tržišnog odnosa svakom balkanskom „biznismenu“, naročito ako se trguje nedostajućom ili zabranjenom robom.
USPOSTAVLJANJE MONOPOLA: Tržište se najlakše osvaja i konkurencija potiskuje damping cenom kvalitetnijeg proizvoda u količini koja može da zadovolji svaku tražnju. „Ove godine je bolja nego prošle“, kaže jedan konzument, doskorašnji uzgajivač za „sopsvene potrebe“. „Donedavno je stizala vlažna i ubuđala, dok je sada suva ‘ko barut’. Najzad su savladali tehniku sušenja“, konstatuje.
U potiskivanju konkurencije na ruku uvozniku ide i paragraf važećeg Krivičnog zakona u kome se samo posedovanje ili prevoženje ne spominje kao kažnjivo delo, tako da praktično nema zakonskog osnova ni za oduzimanje pronađene količine kolika god da je, a o nekom krivičnom gonjenju nema ni govora. S druge strane, Zakon u isti koš stavlja proizvodnju i stavljanje u promet kao potencijalnu krivicu. Dok se stavljanje u promet može dokazati samo teško ostvarivim hapšenjem u, kako policajci kažu, „ruka-ruci“ trenutku ili još manje verovatnim svedočenjem na sudu, jedan struk „kanabis sativa balkonike“ može se lako pretvoriti u godinu dana „mardelja“. To pogotovo ako je sudija rad „držati se zakona kao pijan plota“, što je, u skladu sa proklamovanim legalitetom, sasvim izvesno.
Oni koji su uzgajali marihuanu zbog eventualne materijalne dobiti brzo su se preorijentisali na „leba bez motike“ odnosno distribuciju uvozne unoseći u „novu kompaniju“ mrežu „valjatora“ i korisnika čineći zajedno „mrežu mreža“ u službi uvoznika. Oni drugi, „svojeupotrebaši“, će se mic po mic, posle poređenja rizika uzgajanja i trenutne cene, odlučiti za kupovinu. Na kraju, prošlogodišnja žetva malih proizvođača bila je zbog suše katastrofalna, za ovu se još ne zna. Domaća produkcija će uskoro, ako već nije, praktično biti ugašena.
Radost konzumenata zbog niske cene – u stilu „bar nek je ‘duvka’ jeftina ako ništa drugo nije“ – kratkog je veka. Već sredinon oktobra, kada bude konačno jasno da konoplja iz domaće proizvodnje ne predstavlja konkurenciju, monopol će oživeti i cene će biti stvar „dobre volje“ monopoliste koja će biti iskazana najdalje do nove godine kada će cene skočiti zbog, tobož, sezonski uvećane tražnje. Kakva opsežnija akcija policije u cilju suzbijanja trgovine ili pooštravanja zakonskih propisa samo će uticati na rast cena. Monopol je sposoban da se brani, sklizak kao ameba, imun na primenu postojećeg zakona i donosiće vlasniku, bez obzira na uslove, konstantan prihod. Svaki multi-level, pa i ovaj, karakterišu lako raskidivi spojevi po vertikali, skloni regeneraciji kao gušterov rep. Na jednom mestu otkinuta treća ruka pojavljuje se na drugom samo u dugom liku sa izmenjenim brojem telefona. O drugoj ruci iluzorno je i razmišljati dok lomljenje prve ruke nema utemeljenje u elementarnoj logici. Ova osobina i real-korupcija čine nepremostiv odbrambeni zid i zakonu je do viših spratova đavolski teško doći.
Ilustrativna je priča o heroinu koji je početkom osamdesetih sa beogradskog tržišta svojom damping cenom od deset maraka po gramu i jačim dejstvom potisnuo makedonski i kosovski, tada domaći, opijum. Kada je, prostim dovođenjem u zavisnost većeg broja narkomana, stvoreno dovoljno veliko tržište i kada je bilo jasno da opijuma više nema, kao kec na jedanaest „legla“ je zabrana metadonske terapije i cene su bukvalno prekonoć udesetostručene, i takve su, uz manje oscilacije, ostale do danas. Da ne bude zabune: sigurno nikoga, sem narkomane, ne boli što je heroin skup, već boli što ima tako mnogo „navučenih“.
Dakle, čim monopol bude uspostavljen, cene će skočiti samo ovog puta sa mnogo većim krugom korisnika nego bilo kada ranije. Ne treba smetnuti s uma da marihuana, iako ne razvija fizičku, kod mnogih izaziva psihičku zavisnost. Bilo kao želju za „instant veseljem“, ili kao oznaku pripadnosti grupi, bilo kao prostu inerciju. Ili sve tri zajedno.
REPRESIJA, PREUZIMANJE ILI OSLOBAĐANJE: Stavljanje glave u pesak pred ovom pojavom neće učiniti da ona nestane. Na svakom koraku naša je realnost. Nisu u pitanju posledice pušenja marihuane. I duvan i alkohol su dokazano štetni pa državi nije pala kruna sa glave ubirući porez. Tako je i sa „travom“: štetna – ne štetna, ona je tu i samo je otvoreno pitanje ko je monopolista i, još važnije, šta mu omogućava takav položaj te gde idu tako ubrani novci i šta će država, kao servis građana, preduzeti u tom slučaju.
Represija nigde i nikad nije urodila plodom tako da je naivno očekivati da ovoga puta i ovde hoće. U Iranu narkomane, ako ih otkriju, čeka mnogo brža smrt u režiji države od one za koju su se drogiranjem sami opredelili pa narkomana još uvek ima. Uostalom, za borbu protiv narko-delinkvenata naša policija odvojila je celih jedanaest službenika sa sve sekretaricom, otprilike isto koliko ih je bilo ranih sedamdesetih kada je odeljenje formirano, ali kada je narko-fanova bilo neuporedivo manje a konzumiranje droga tretirano isključivo kao medicinska a ne društvena pojava. Opremljeni su bože sačuvaj, a ceo Beograd sa satelitskim gradovima im je zona odgovornosti. Treba li još ili je dosta ovoliko?
Realne opcije su državno preuzimanje tržišta i kontrole nad njim ili više puta bezuspešno tražena „dekriminalizacija“. Obe varijante već ponegde u Evropi postoje u različitim oblicima.
Monopol se ne može lako uništiti, ali se može preuzeti i modifikovati na isti način na koji je ovaj i nastao. Pojačanom kontrolom može se redukovati uvoz uz zadovoljenje tražnje kontrolisanom i, dakako budžeta radi, oporezovanom sopstvenom proizvodnjom. Tržište je živ organizam i lako se preorijentiše na robu koja je po ceni i kvalitetu odgovarajuća a uz to je i legalna. Potrošača ionako ne zanima poreklo robe i prodavac već roba i sigurnost trgovine. Uz stroga pravila tačno bi se znalo ko i koliko proizvodi, gde se prodaje te ko kupuje i konzumira. Na taj način bi maloletnicima bio otežan pristup i upotreba što bi, ruku na srce, moralo važiti i za alkohol. Dobar deo od onih stotinak miliona maraka godišnjeg prometa samo od marihuane moglo bi se, za razliku od ovoga sada, slivati u budžet i upotrebiti za obrazovanje, omladinski sport ili socijalu. Šta god.
Ako se kontrola proizvodnje i distribucije rakije brlje bar-a-bar sa marihuanom ne bi uklapao u politički imidž nove vlasti, može se, izmenom Zakona, razdvojiti proizvodnja i trgovina uz definiciju pojma „sopstvene potrebe“ sa jasnom količinskom odrednicom uz zaprećivanje ozbiljnom kaznom za svaku nelegalnu trgovinu, naročito onu u kojoj učestvuju maloletnici, što bi predstavljalo polovično, ali ipak nekakvo, rešenje.
Dok se tako nešto ne dogodi, ako se uopšte bilo šta i dogodi jer je lako moguće da kontrolor tržišta sedi visoko u državnoj hijerarhiji, podmladak se od ovih i sličnih iskušenja i pošasti može zaštititi i na drugi, netržišni način, bez obzira na uvoznike, proizvođače, monopoliste i ine. Jednostavno, nije zgoreg češće se zapitati gde nam je dete, s kim je, šta radi i zašto to radi, i čime smo doprineli da bude tako a ne onako kako želimo. Ljubav i razumevanje najbolja su preventiva i lek.
