Miris prošlosti

Svaki posetilac koji je na koncertu Discipline kičme održanom u Domu omladine u Beogradu pre mesec dana kupio novi CD ove grupe, dobio je unutar omota i lizalicu na kojoj je pisalo: Disciplina kičme & Bombondžija, Gavrila Principa 14, Beograd. Tražeći radnju na ovoj adresi dolazi se u nekada elitni trgovački i zanatski kvart koji je odavno izgubio staru slavu, o kojoj svedoči tek poneka oronula fasada. Istina, radnje su u toj ulici još uvek gusto poređane – telešop, auto-delovi, PC centar, kompanija „‘Hipik“‘, ali ulica je mnogo poznatija po parku ispred Ekonomskog fakulteta, pored koga prolazi.

Bombondžinica „Bosiljčić“ nalazi se pored oronule kuće u čijem prozoru stoje flaše višnjevače. Prolazak kroz vrata radnje je korak u prošlost, pre svega zbog mirisa i oblika koje su mnogi od nas zaboravili, a koje većina mlađih i ne zna. U nizu tegli su legendarne svilene bombone, šećerleme, luše, licidarska srca, ali najviše je ratluka. Na polici iznad zastora kojim je prostorija podeljena na dva dela nalazi se prastari radio lampaš RR550, a iza zavese je dopirala pesma I don’t like mondays grupe Bumtaun rets. Braća Branislav i Živorad Bosiljčić su upravo na mermernom stolu sekli u sitne kocke ratluk, a zatim ga valjali u prah-šećeru i pakovali. Vrelina je u talasima izbijala iz dela u kome se kuvala smesa za slatkiše.

Posao je započeo njihov deda Branislav Bosiljčić, dedu je nasledio otac Vladimir, koji je radio kao mašinski tehničar u Renoovom auto-servisu do 1963. Kada je deda otišao u penziju, napustio je taj posao i posvetio se pravljenju bombona i ratluka. U radnji je zadržao predratne kalupe, modle, stare recepte, jedino je dodao motore da okreću mešalice i seckalice, što se ranije radilo ručno.

Pre rata je u Beogradu postojalo više od sto takvih radnji, a danas su Bosiljčići jedini. Objašnjenje za gašenje radnji nalaze u pritisku industrijskih proizvođača, krizi i osiromašenju društva u poslednjih petnaestak godina, ali mnogo više u nezainteresovanosti potomaka starih majstora za ovaj zanat. Ništa čudno, bombondžijama je osim znanja potrebna i izuzetna fizička snaga, Bosiljčići kažu da dnevno preture preko ruku stotine kilograma sirovina u džakovima jer u radnji obavljaju sve poslove, od knjigovodstva do istovara. Ipak su, i pored svega, pregrmeli teška vremena i opstali.

UVLAČENJE: Branislav i Živorad kažu da su oduvek znali da će biti bombondžije, jer im je miris preprženog šećera ostao u nozdrvama od najranijeg detinjstva. „U ovom poslu se počinje rano, odrastajući pomažete u radnji koliko možete, kasnije budete uvučeni u ovo i teško se odlazi. Ja sam studirao ekonomiju, brat je završio u hemijskoj školi smer tehničara za prehrambenu biotehnologiju, jer je zanat bombondžije ukinut 1983, ali znali smo da ćemo i sa tim znanjima pokušati da nastavimo ovo što su počele prethodne dve generacije, da se ne izgubi u ovim brzim vremenima“, kaže Branislav Bosiljčić.

Glavni proizvod Bosiljčića je ratluk. Dok je njihov deda čitavog života radio samo dve vrste ratluka, sa ružom i orasima, Branislav i Živorad trenutno ih imaju dvanaest – sa orasima, vanilom, divljom pomorandžom, mangom… Ljudi su ih pitali, naročito od kada je Turska postala popularna destinacija, da li mogu da naprave ratluk sa pistaćima ili ananasom, kakav su tamo probali. „Pošto radimo na malim količinama, možemo da ispunimo svaku želju mušterije, na primer da ratluk bude zelene boje sa ukusom ruže. Možemo da napravimo još pet vrsta, ali je problem mali prostor u kome radimo, svega 28 kvadrata, pa dodajemo otprilike jednu novu vrstu godišnje“, kažu Bosiljčići. Osim ratluka, prave sve ono što podseća na prošlost – nekoliko vrsta tvrdih bombona sa ukusom mentola, jagode, maline, žele bombone, lizalice, krive i ravne luše… Mlečne karamele, koje se još uvek mešaju ogromnom varjačom a onda seku na kockice, takođe su im jedan od specijaliteta. Sa svojim mušterijama imaju prisan odnos, jer većinu poznaju godinama. Onima koji ne mogu sami da dođu u radnju zbog bolesti ili godina, poput devedesetogodišnjeg gospodina koji je i najstarija mušterija, ratluk odnose kući.

IVICA I MARICA: Po potrebi prave rekvizite od šećera za snimanje filmova, rade puno i za dečija pozorišta u kojima im traže ogromne lizalice ili prozor za kućicu Ivice i Marice, providan i napravljen od šećera, tako da može da se liže i da se razbije. Specijalne bombone za venčanje ušle su u modu u poslednje dve godine. Saradnja sa Kojom iz Discipline kičme počela je slučajno, često je svraćao kod njih u radnju i pitao ih da li bi uradili nešto specijalno za njegov koncert. U radnji je sniman i jedan spot Discipline.

Na pitanje da li nameravaju da proširuju proizvodnju, Bosiljčići kažu: „Dnevno proizvedemo oko 50 kilograma ratluka. To su smešne količine naspram fabričkih, ali mi smo odlučili da idemo na kvalitet umesto na kvantitet, jer drugačije bi izgubili veliki broj mušterija. Ima onih koji još kupuju kod nas, a počeli su kada je deda radio. Oni su navikli na dnevno svež ratluk koji se topi u ustima. Kod nas se ratluk danas kuva, noću se ohladi, sutradan seče i pakuje, – nemamo magacin. Veći kazani su industrija, mašine za sečenje umesto ručno kao sada, a onda bi to izgubilo šmek, radnja bi izgubila dušu.“ Na primedbu da bi dizajn pakovanja mogao da bude malo savremeniji, Bosiljčići kažu da su pokušali da ga promene, ali da su se mušterije pobunile.

Najimpozantniji rekvizit u radnji je mermerni sto na koji se izručuje vrela smesa za bombone i lizalice. U tom zanatu se radi sa šećerom istopljenim na preko 100 stepeni i važno je da se vrela masa brzo ohladi, pa da se onda oboji i da joj se dodaju arome. Nekada, dok je bombondžijskih radnji bilo mnogo, znalo se da najbogatije gazde imaju najdeblje, najveće i najskuplje mermerne stolove, takvi su najbrže hladili masu pa su mogli da imaju veću proizvodnju. Kada su poslednje dve-tri bombondžijske radnje u Beogradu nestale u poslednjih dvadesetak godina, Bosiljčići su išli da pomognu da se ti mermerni stolovi ne polome i ne izgube, sačuvali su nekoliko komada stolova i alata od poslednjih dedinih kolega koji nisu imali naslednike.

BEZ POREĐENJA: Što se tiče finansijske isplativosti ovog posla danas, Bosiljčići kažu da još uvek mogu da pristojno žive od svog rada. Istina, nekada je bilo mnogo bolje, ali u ta vremena je kafa bez ratluka, „ćelava kafa“, bila nezamisliva. Deda Branislav je u avgustu zatvarao radnju i odlazio na odmor, dok to danas nije moguće. Ranije je leto bilo sezona zatišja, ali sada mnogi naši ljudi koji rade u inostranstvu dolaze leti da kupuju ratluk da bi ga nosili sa sobom, jer ga tamo gde žive obično nema. Najbolja prodaja je u vreme posta, jer je ratluk jedan od retkih posnih slatkiša.

Bosiljčići se nadaju da bolja vremena za njihovo zanimanje ipak dolaze, i da će ljudi shvatiti da je i tradicija nešto što se može ponuditi kao jedna od atrakcija ovog grada. Stranci ih često slikaju, interesantan im je starinski način rada i proizvodi bez konzervansa i hemijskih jedinjenja. U maju su dobili nagradu povodom 160 godina zanatstva u Srbiji i 150 godina zanatske komore Beograda, kao zaslužna zanatska radnja koja je očuvala tradiciju. Pre toga, provereno je koje se materije koriste i da li je proces isti kao ranije, ali najveći problem je bio sa kim uporediti njihovu proizvodnju. U Etnografskom muzeju postoji par valjaka koji služe kao eksponati, a mlađi su od valjaka koji se koriste u radnji.

Kuća u kojoj se radnja nalazi, i sama stara i trošna, ne pripada Bosiljčićima. Investitori se već interesuju za okolne placeve, i samo je pitanje vremena kada će i ovaj kvart iščeznuti da bi ustupio mesto tržnom centru ili stambenim zgradama. Ako se to dogodi, Bosiljčići se nadaju da će se realizovati ideja da se Kosančićev venac spoji sa rekom i da će se tamo naći mesta za radionice kao što je njihova. Kažu i da je nekada iz Karađorđeve ulice do centra išla mala železnica za prevoz robe, koja bi se mogla obnoviti i koristiti kao turistička atrakcija, kao i stari lift kojim se roba iz te ulice dizala, a koji i danas postoji.

Ono što podseća na prošlost u radnji Bosiljčića su možda više mirisi nego ukusi. Nešto od sećanja na ushićenje kada se pronađe parče oraha u ratluku koji nam je baba delila o posnim praznicima, vadeći ga iz drvenog sanduka, sačuvali su i ukusi industrijskih proizvoda, ali miris zgusnut u dvorištu kuće u kojoj je radnja ne postoji nigde oko fabrika slatkiša. Besmisleno je očekivati da ti mirisi i to dvorište iz prošlosti, sa austrougarskom česmom vidabonom u sredini i crepovima ispod kojih proviruje karatavan, zauvek ostanu takvi, ali bi još besmislenije bilo premestiti Bosiljčiće u prostor u kome bi bezlični betonski zidovi ubili svaku magiju koja danas tamo postoji. Tako bi se zauvek otkinuo još jedan deo sećanja, čija cena nije merljiva cenom stambenih kvadrata.