Meteor nad Sibirom

U ulozi Hamleta, koju je igrao jarosno se nadnoseći nad grobom, Vladimir Visocki poslednji put je nastupio u Teatru na Taganjki u Moskvi 18. jula 1980. Pre predstave toga dana, na koncertu u podmoskovskom mestu Kalinjin, nije bio u stanju da peva, samo je recitovao stihove. Sledeća predstava Hamleta na Taganjki 27. jula nije održana. U noći 25. jula 1980. u četrdeset i trećoj godini Vladimir Visocki je posle bolne agonije umro od infarkta miokarda.

To je bilo u vreme održavanja Olimpijskih igara u Moskvi. Da se ne bi kvarilo raspoloženje, vest je objavljena samo u „Večerki“, moskovskom večernjem listu, ali se ipak hiljade ljudi sjatilo oko Teatra na Taganjki gde je napisano obaveštenje da je umro glumac Vladimir Visocki. Na sahranu je došlo više od 40.000 ljudi. Kolona se protezala kilometrima. Neki su nosili magnetofone iz kojih se čuo glas preminulog glumca.

Snimljeni na magnetofonsku traku tekstovi napisani u toku noći, pročitani rano ujutru, otpevani uveče u pozorištu ili češće u uskom krugu drugova kroz nekoliko dana bi dospeli do Sibira, ili na palube brodova.

Na manifestacijama i koncertima organizovanim kao susret glumca sa publikom, na kojima je Visocki pričao o pozorištu i pevao nove pesme, oduševljena publika ga nije puštala sa scene i zasipala ga je cvećem. Pesnikinja Bela Ahmadulina će reći da je Visocki, kao i Jesenjin, pevao grlom i srcem. Sa druge strane, zvanični pesnici Jevgenij Jevtušenko i Andrej Voznesenjski su govorili da ne valja rimovati „krik i plač“.

Ahmadulina je ispričala da je jednog sovjetskog kulturnog delatnika pitala zašto se ne štampaju pesme Visockog, a ovaj joj je odgovorio: „Samo preko mene mrtvog…“ Vladimir je napisao oko šest stotina pesama, ali nije bio član Saveza pisaca. Komponovao je na stotine pesama, ali nije bio priznat kao kompozitor, a očito je da je to želeo. Bio je veoma uzbuđen kada ga je jednom prilikom primio kompozitor Svjatoslav Rihter. Dodelili su mu, doduše, neko zvanje zaslužnog estradnog umetnika, što za njega, kome je uzor bio Puškin, mora da je bilo uvredljivo. Visocki nije pristajao ni da ga zovu trubadurom ili bardom, govorio je da on svoje pesme „saopštava uz gitaru“. Snimio je dosta filmova, ali bez pevanja, retko su mu izdavali ploče i povremeno osujećivali koncerte na kojima je „razbijao zid gitarom“.

A njegove pesme su više od istorijskih reminscencija i prerastaju u gorču metaforu, kao pesma o drugu koji ide u glavni tranzicioni centar za logoraše u Ohotskom moru Magadan, odakle put vodi u Kolimu.

LOV NA VUKOVE: Zbog pesme Lov na vukove je zabranjena predstava Teatra na Taganjki Čuvajte vaša lica:

„Vremena lova na vukove traju, traju,
Na sivu zverku svaku, odraslu i štene!
Hajkači viču, kerovi, da crknu, laju –
Na snegu krv i zastavice skupa se crvene…“

Visocki, čija je, kako je sam govorio, najbliža veza Bulat Okudžava, bio je ubedljiv u izvođenju pesama iz kriminalnog miljea (blatnie pesni, po izrazu blat za šatrovački žargon), pa su lopovi, mladi prestupnici i skitnice bili uvereni da je Vladimir „dugo sedeo“ ili da peva neke stare „blatne“ pesme.

Mornari su znali napamet njegovu pesmu Spasite naše duše, o užasu koji reže duše na pola, u kojoj zaključani u čeličnom kovčegu dozivaju pomoć dok komandant viče da „još nije večer“, da bi isplivavši na površinu videli da izlaza nema.

U njegovim pesmama su se prepoznavali planinari izgubljeni u oluji, vozači kamiona u stepi, žene koje su zaboravile da se smeju pod težinom žalosti i briga, nesrećno zaljubljeni koji idu kamenom pod led i nose svoju bedu…

Na njegovim koncertima plakali su veterani sa ordenjem na grudima jer su njegove pesme bile uverljivije od svih filmova, dokumenata, spomenika i zvaničnih govora:

„Na bratskim grobovima nema uplakanih udovica,
Ovamo dolaze ljudi tvrdi.
Na bratske grobove ne stavljaju krstove,
Ali zar lakše je zbog toga?“

Pevali su ih i preživeli pripadnici kažnjeničkih bataljona:

„Samo sat je još ostao do našeg glavnog posla,
Samo sat do ordena, a za većinu – do groba…“

Na ruskom poslednji stih zvuči oporije: Komu – do ordena, a boljšinstvu – do ‘viški’, do više mere kažnjavanja, do smrtne kazne.

NA PIĆU KOD HRUŠČOVA: Jedne večeri Vladimir se vraća kući nakresan, svaljuje se na divan i kaže da je uzeo gitaru i odazvao se na poziv na piće kod Hruščova, koji je, kada je izgubio vlast, živeo u dači nedaleko od Moskve. Uz piće i gitaru pitao je bivšeg prvog sekretara SSSR-a kako je ono beše naredio da se buldožerima razruši izložba apstraktnih umetnika, a Hruščov, pocrvenevši i lupivši se po kolenima, rekao mu je da su ga obmanuli, da je on čovek seljak, da se ništa nije razumeo u slike, a i da su mu rekli da su to sve pederasti.

Hruščova je interesovalo kako Visocki piše pesme o ratu, kako zna o događajima u kojima nije učestvovao. Pretpostavljao je da su mu frontoviki mnogo toga pričali. Vladimir mu je objašnjavao da te pesme piše bez pritiska svesnog saznanja, već da događaje opisuje tako što kao glumac ulazi pod kožu ličnosti o kojoj peva.

„U vreme Staljina za takve pesme tebe bi, najverovatnije, prosto streljali“, napisaće u svojoj knjizi Vladimir, prekinut let francuska glumica ruskog porekla Marina Vladi, opisujući istančano i samilosno svoje moskovske godine s Visockim.

Mnogo toga je shvatila i razumela, ponešto joj je promaklo. Kada su se posle dugih peripetija njih dvoje venčali i otišli na medeni mesec u Gruziju gde se ne može izbeći ispijanje zdravica iz roga, jednog trenutka neko je uzviknuo: „Hoćemo li ispiti za našeg druga Staljina?“ Za stolom neprijatna tišina, a domaćin i gosti, uglavnom intelektualci, to smatraju neprimerenim, s obzirom na to da je gruzijska inteligencija stradala od Staljina. Marina hvata Vladimira za ruku da ga umiri, dok on prebledevši gleda starca koji bi da nazdravlja drugu Džugašviliju. Neprijatnu scenu prekida nekoliko gostiju koji zapevaju po gruzijski.

Nisu znali ili su zaboravili da je Vladimir Visocki posle Staljinove smrti, doduše kada je imao samo petnaest godina, napisao pesmu Moja kletva koja se završava stihovima „Ime Staljin će nam sjati, kao večno sunce i večna zvezda…“

MARINA VLADI: Kada je francuska glumica ruskog porekla Marina Vladi došla na filmski festival u Moskvi, pozvali su je da pogleda probu Pugačova i rekli da će videti neverovatnu glumu nekog Vladimira Visockog. Bila je potresena snagom, očajanjem i neobičnim glasom tog glumca. Sreće ga tokom večere na kojoj njena kompanija izaziva živu radoznalost, koju ona u SSSR-u u to vreme nije očekivala. Donose joj cveće, konjak, ljube je i grle, jer je film Veštica, u kome igra šesnaestogodišnju devojku koju zbog ljubavi sa strancem kamenuju pod optužbom da je veštica, u SSSR-u veoma popularan.

Marina čeka da pozdravi tog izuzetnog glumca, ali joj govore da je njegov karakter čudan i da on možda neće ni doći. Krajičkom oka primećuje da ulazi ne naročito visok, lepo građen, a loše odeven mlad čovek koji joj ljubi ruku, seda preko puta ćuteći i ne skida pogled sa nje. Kada ona sa mišlju „to je taj!“ započinje razgovor, on kaže: „Najzad sam vas sreo!“ Neki prijatelji su posle pričali da je odmah rekao: „Ja ću nju… Biće moja žena!“

To izgleda nemoguće. Njih dvoje su imali petoro dece iz dva braka. Njena deca, koju će ona jednog leta slati u pionirski kamp da nauče ruski, lepo će se slagati sa Vladimirom, ali ne bi da se presele daleko od Francuske. Ona bi želela da se on druži i sa svojom decom, ali na toj relaciji odnosi su zategnuti. Njegova druga žena, glumica Ljudmila Abramova, otišla je sa sinovima Nikitom i Arakadijem jer je primetila da se Vladimir nakon susreta s Marinom Vladi promenio.

PRIZNANJE: Vladimirov otac Semjon Vladimirovič (Voljfovič) Visocki je veteran Velikog otadžbinskog rata, nosilac dvadeset ordena i medalja. Posle rata on je pukovnik sovjetskih snaga u Ebersvaldu u Nemačkoj. Prema Vladimiru veoma nežna bila je njegova pomajka, druga žena njegovog oca, Jermenka Jevgenija Stepanovna Visocki-Lihalatova, koju je zato nazivao „mama Ženja“ i iz poštovanja prema njoj se krstio u jermenskoj apostolskoj crkvi. U oktobru 1949. vratio se u Moskvu gde je od 1955. živeo sa svojom biološkom majkom Ninom Maksimovnom, koja je radila kao prevodilac sa nemačkog pri vojnoj Glavnoj upravi geodezije i kartografije SSSR-a. Vladimir je sa njom preživeo rat i evakuaciju iz Moskve. Šalju ga najpre na tehnički univerzitet, ali on na novu 1955/1956. godinu na završeni crtež razliva bočicu tuša (prema drugoj verziji kafu), i kaže da to nije za njega i da on ide u glumce.

Marina je rođena u Klišiju u porodici ruskih emigranta kao Vladimirovna Poljkova-Bajdarova. Njena majka Milica Evgenjevna Envald, ćerka belogardejskog generala, učenica Instituta blagorodnih devica u Smoljnom, pobegla je iz Rusije 1919. i živela u Beogradu kada je na turneju došao Marinin otac, Vladimir Vasiljevič Poljakov-Bajdarov, čovek različitih talenata koji je završio konzervatorijum u Moskvi, pa otišao u Francusku 1915. gde je pevao u operi, bio pilot… Umro je kada je Marini bilo trinaest godina i ona je u znak divljenja prema ocu promenila prezime u Vladi. Može biti da je muškarce merila prema slici oca.

U maju 1968. Marina Vladi je u Parizu pripadala kooperativu glumaca okupljenih oko filma Pola Bernara Vreme za život, koji će biti pozvan na Moskovski filmski festival 1969. Pedesetih i šezdesetih godina radila je u Italiji sa režiserima koje naziva komunistima – Viskontijem, Pepeom de Santisom, Ugom Pirom, Karlom Licanijem – i učestvovala u sukobima sa fašistima na ulicama, što ju je zbližilo sa Italijanskom komunističkom partijom. U burnim pariskim danima 1968. kojom je zahvaćeno njeno okruženje, ona misli o Rusiji. Pred odlazak u Rusiju, u junu 1968. stupa u Komunističku partiju Francuske. Kasnije je bila i član Francusko-sovjetskog prijateljstva.

Jednom svečanom prilikom prijatelj joj šapuće kako primećuje da Leonid Brežnjev gleda prema njoj i kako je očito da mu je sve poznato u vezi s njenom vezom s Visockim. Kada se prešlo na šampanjac, Brežnjev prilazi i objašnjava joj kako je votka druga stvar: prvo treba popiti pedeset grama, potom sto i potom, ako izdržiš, sto pedeset, tada se dobro osećaš. Ona odgovara da joj se to čini mnogo. „Onda se mora piti čaj“, zaključuje Brežnjev i za uspomenu joj poklanja električni samovar sa zvezdama kome su priložene i dve butilke „starke“, specijalne votke.

Kada je Marina Vladi zatražila vizu, kinjili su je pitanjima poput onog šta misli o filmu Priznanje Koste Gavrasa iz 1970. Film je baziran na slučaju čehoslovačkog komuniste Artura Londona, osuđenog na doživotnu robiju posle iznuđenog priznanja u procesu protiv Josifa Slanskog. Marina oprezno odgovara da knjiga verno prikazuje i razobličava staljinizam, a da film može da izazove i ekstremistička osećanja. Ambasador se smeši i kaže da će učiniti sve da ona nema problema pri dobijanju vize.

Da li zbog Brežnjeva, da li zbog internog distanciranja od filma, izdali su joj posle toga ukupno sedamdeset viza. Nju je bilo stid što se ovom izjavom, mada ne javno, odrekla svojih prijatelja Koste Gavrasa, Iva Montana i Simon Sinjore koji igraju u tom tada kultnom filmu.

ČOVEK I PASOŠ: Na izlaznu vizu za Vladimira Visockog čekali su punih šest godina. Povodom gostovanja Teatra na Taganjki u Francuskoj, kurir donosi Vladimiru Visockom pasoš na kome se još nije osušilo mastilo. On ne verujući okreće stranice, gladi korice, čita naglas sve što je u tom dokumentu napisano. Posle su saznali da se Žorž Marše založio za njih kod Brežnjeva. Marina će reći Visockom da je prošao bolje nego njegov uzor Puškin koga nikada nisu pustili iz Rusije.

Granicu prelaze bledi, ona pokušava da se nasmeši, ali joj nešto ne da. Ne uspevaju da pokrenu motor kada odjednom ka njima kreću carinici, pa bufetčici, pa soldati, pa šankerica, pa na kraju i komandir karaule. Smeju se. Visockom se vraća rumenilo na lice. Potpisuje se na njihovim vojnim iskaznicama, na jelovniku restorana, na kartama, čak i na dlanovima. Kroz nekoliko minuta vraćaju im pasoše. Pozivaju ih u kancelariju na čaj. Svi se sa njima slikaju. Prvi odlazak Vladimira Visockog u inostranstvo u opisu Marine Vladi na kraju liči na porodični praznik.

U Berlinu, prvom zapadnom gradu u kome se zadržavaju, nju rastužuje kako Vladimir polako, širom otvorenih očiju prolazi pored izloga sa odećom, obućom, automobilima, plastikom i kaže:

„Sve se može kupiti, samo uđeš u magacin…“

„Da, samo treba imati novac…“

„Kako to, oni su izgubili rat i imaju sve, mi smo pobedili, a kod nas nema ničega… U nekim gradovima godinama nema mesa…“

U Monte Karlu ga Marina sprečava da zapadne u kockarsko ludilo, u Las Vegasu on joj otima sav novac koji je imala kod sebe, kao Aleksej Ivanovič u Kockaru Dostojevskog.

PESMA ZA PITERA BRUKA: U Parizu je Visocki najpre otpevao nekoliko pesama na velikom koncertu u Sen Deniju. Potom peva pred mnogo većim auditorijem od možda 200.000 ljudi na prazniku lista „Imanite“. Svi čekaju rok grupu, a kad se pojavljuje neki čovek sa gitarom, počinju da zvižde. Visocki snažnim glasom počinje da peva Lov na vukove. U masi se pronosi žamor, a kroz nekoliko minuta nastaje tišina, samo se iz daljine čuje žamor s tržnice.

Sedeći na podu gledaju Timona Atinskog u maestralnom izvođenju Pitera Bruka koji ga moli da peva. On trči do auta po gitaru, glumci se stiskaju okolo i on peva u praznom teatru.

Mišel Kap, koja je deset godina živela u SSSR-u i zna sve pesme Visockog, od kojih je mnoge prevela, pomaže da se organizuje koncert na Elize-Monmartru, u koji se sjatila čitava sovjetska kolonija sa ženama i decom i mnogo studenata ruskog jezika. Marina Vladi, prvi put sa Vladimirom na sceni, sva se trese dok čita francuske prevode njegovih pesama. On svira neštedimice, a posle mnogih izvođenja na bis skriva se iza kulisa krvavih prstiju.

U Parizu upoznaje Iva Montana i Simon Sinjore koji su u nekom radničkom predgrađu snimali film i uveče odlazi kod njih u „komoricu“, kako nazivaju svoje boravište na trgu Dofin. Simon Sinjore će kasnije savetovati Marini da napiše knjigu o Vladimiru.

U Kanadi, na koncertu na stadionu, sedamdeset hiljada ljudi puši travu dok ide Lov na vukove. U Njujorku, u emisiji 60 minuta na CBS on kaže: „Otići iz Rusije? Zašto? Ja nisam disident, ja sam umetnik. Ja radim sa rečima, meni su neophodni moji koreni, ja sam pesnik. Bez Rusije ja sam ništa. Bez naroda za koji pišem, mene nema. Bez publike koja me obožava, ja ne mogu da živim. Bez tih ljubavi ja bih se ugušio. A bez slobode bih umro.“

Iz susreta koje Visocki ima Parizu, Madridu, Njujorku vidi se da je deo šezdesetosmaškog miljea. Iz knjige Marine Vladi se vidi da je Beograd, odnosno 10. BITEF 1976. bio važna tačka za Vladimira Visockog. U kratkim biografijama kojima je predstavljan zapadnoj publici navodi se kao nezaobilazna činjenica da je trupa Teatra na Taganjki dobila gran-pri za predstavu Hamlet na festivalu BITEF u Jugoslaviji.

PESMA ZA LAJZU I ROBERTA: Miloš Forman mu priča o pripremama za film Kosa i poziva ga na prve probe u Njujorku. Gledaju kako Robert de Niro i Lajza Mineli napregnuti i koncentrisani ponavljaju scenu svađe iz bara u filmu Njujork Njujork. Vladimir zaključuje da je Robert de Niro ovladao saksofonom, a Marina Vladi zapaža kako Lajza Mineli svojim ogromnim očima sa lažnim trepavicama baca mesožderni (plotojadnij) pogled na Vladimira. Pozivaju ih na večeru tokom koje Lajza Mineli sedi ispod njegovih nogu i smeši mu se dok on peva, a potom ona i Robert de Niro viču: „Potresno! Neverovatno!“

U Grinič-Villidžu u malom kafeu sreće Josifa Brodskog koga voli kao pesnika.

Holivud ona opisuje kao mesto bez duše, a on među razrušenim kulisama seta za film Tačno u podne demonstrira kuda se kretao Gari Kuper kada je krenuo u obračun. Kasnije u Berlinu, istrčava iz kola i pokušava da stupi u kontakt s Čarlsom Bronsonom, pa u pomoć zove Marinu. Bronson odbrusi da ga ostave na miru.

Posle serije koncerata u Berlinu, oni 1979. kupuju polovni sportski mercedes, „šokoladku“, pa se iz Nemačke voze putem Brest–Moskva koji je u izgradnji pred Olimpijadu i na kome još nema saobraćajnih znakova, putokaza i automobila. Marina pod utiskom onoga što Vladimir govori, da je konačno završeno sa tom užasnom cestom punom rupa i ruina i kako se sada može voziti punom brzinom, drži nogu na gasu i odjednom vidi: sa obe strane puta buldožeri, bageri, valjci i kraj asfalta. Pritisne kočnicu, ali kola pri brzini od 100 kilometara na sat polete u prazno. Gutaju pesak, kašlju, psuju, a potom se nekakvom stazom vraćaju na put, posle nekoliko sati lutanja kroz šumu, živi i nepovređeni, konačno se domognu i autoputa. Bez obzira na sve, Vladimir je zadovoljan i kaže: „Kada bude završen, to će biti najlepši put!“

KRV IZ GRLA: U autobiografskoj knjizi o neverovatnoj ljubavi preko gvozdene zavese „Vladimir ili prekinuti let“ Marina Vladi opisuje kako je Vladimir neštedimice trošio svoj talenat i snagu.

U mladosti se bavio gimnastikom, potom u školi-studiju MHAT vežbao mačevanje. U Teatru na Taganjki Jurij Ljubimov je od glumaca očekivao da imaju dobru kondiciju, da vladaju akrobatikom skoro do nivoa profesionalaca u cirkusu. U Hamletu on je gubio po tri kilograma, u Životu Galileja i više, pošto četiri sata ne napušta scenu. U Životu Galileja Visocki je govorio dugi monolog dubeći na glavi. U Deset dana koji su potresli svet uspevao je da govori izvodeći akrobatske pokrete. U Pugačovu je zastrašujući monolog izgovarao pokušavajući da se iskobelja iz lanaca koji su mu na grudima ostavljali trag.

Jurij Ljubimov ga je smatrao jedinstvenim po nadarenosti, štitio ga je od sujeta drugih glumaca i tolerisao njegov temperament. Treba da počne predstava, a Hamleta nema. Smislio je rezervno rešenje: ako nema Visockog Gertruta treba da pita: „Gde je Hamlet?“, a da glumci pokažu u nekom pravcu i da kažu: „Tamo…“ Otuda bi dolazio glas Visockog s magnetofona.

Zahvaljujući tome, njegov glas, hrapav kada peva, na sceni je zvučao jasno i snažno. Međutim, posle dva dana pijanki njegovo telo bi počinjalo da liči na lutku, a njegov glas, koji je trošio do iznemoglosti, slabio je i pretvarao se u škripanje.

Marina saučesnički opisuje i košmar njihovih teških trenutaka, beskorisne pozive, čekanje, nemoć, njegov nestanak između Pariza i Moskve i jedan noćni poziv prijatelja od koga saznaje da je Vladimir već nekoliko sati u Parizu, u jednom od ruskih restorana, da mu je loše i da mora da dođe po njega. Nalazi ga na crvenim plišom tapaciranoj klupi u najtamnijem delu restorana sa koferom i gitarom – izgledao je kao putnik kome je pobegao voz.

Doktor je pita:

„Ko je to?“

„Moj muž.“

„Sirotice…“

Kada je prvi put došla u Moskvu, Marina je kao zvanična gošća živela u raskošnom apartmanu sa mramornim stubovima, klavirom i svežim cvećem u hotelu „Sovjetskaja“, bivšem „Jaru“, gde je pirovao njen deda, a kroz koji defiluju umetnici, pisci, glumci.

Kada je jednom Vladimir pokušao da uđe u autobus koji je vozio goste na prijem na koji je Marina Vladi pozvana kao strana glumica na međunarodnom festivalu u Moskvi, neki od birokrata ga je posle provere pozivnica grubo izbacio iz autobusa i on je gledao prema njoj ponižen, bedan, uvređen. Dok je šutirao po asfaltu razbacane pozivnice, podsećao je na Čarlija Čaplina. Mada je položaj inostrane glumice obavezivao da ostane do kraja, ona se nekako iskrala sa prijema. Posle dugog čekanja, negde oko jedan sat noću, Vladimir sa blaženim osmehom ulazi i pada na divan, savršeno pijan, a ona misli kako je on molodjec (to Rusi izgovaraju kao pohvalu), kako se dobro drži.

Međutim, nešto kasnije čula je stenjanje i ugledala ga nagnutog nad umivaonikom dok mu je iz grla tekla krv. Zvali su lekara, prijatelja umetnika, svetskog čoveka za koga će se ispostaviti da se baš i ne razume u medicinu, a on je prepisao neke kapi i preporučio potpuni mir.

Gosti su se razišli, a krv je i dalje liptila iz njegovog grla i punila gazu pored njegove glave, puls mu je slabio. Marinu je hvatala panika. Kada su pozvali hitnu pomoć, dva lekara su odbila da ga prevezu, kasno je, rizično, može umreti u kolima. Ona je pretila međunarodnim skandalom i oni su na kraju shvatili da je taj muškarac na samrti zapravo Visocki, a žena koja vrišti njegova supruga, francuska glumica, pa ga iznose iz sobe lomatajući ga preko stepenica i odvoze do klinike.

Dežurni lekari, četvorica muškaraca i jedna žena je umiruju. Kažu da mu je pukao krvni sud u grlu, da su ga spasli, ali da ne bi smeo da pije i da mora duže da se odmara. Ona je srećna što su je prepoznali, puše zajedno, piju alkohol uz parče crnog hleba, prepričavaju anegdote o tome kako spasavaju razne pacijente koje je nemoguće spasti, kao nekoga koga je sa visokog sprata bacio ljubomorni muž.

VOLOĐA UMRO: Kasnije su se te „klasne“ razlike između strane glumice i domaćeg okruženja smanjile. Marina Vladi zbog posla često odlazi u inostranstvo, a u Moskvu se vraća sa koferima punim odeće, rublja, knjiga, italijanskih makarona, kafe, lekova, antibiotika, lekova protiv raka i protiv trovanja, maslinovog ulja, darova za rođake i prijatelje, partnere, radosna što vidi koliko su srećni ljudi koji dobiju košulju, parfem ili donji veš iz Pariza. Vladimir se šepuri u modernoj odeći, po tri puta na dan menja čizme sa visokim petama i jakne, dozvoljavajući gostima da pipnu kako je mekana koža. I što je najvažnije, bez prestanka upija muziku sa gramofona koji je donela: Porgi i Bes, Armstronga i Elu Ficdžerald, ponovo otkriva klasike koji se izvode u moskovskim teatrima, ali se on na koncerte nije privikao, za njih nikada nije imao vremena.

Dok su živeli kod njegove majke, ona u slobodne dane kuva, trči po prodavnicama, stoji u dugim redovima za hranu, ide na pijacu po voće, povrće, meso. Ona može da kupi za valutu u „Berjoski“ ono čega nema u običnim sovjetskim prodavnicama: američke cigarete, kafu za espreso, toalet papir, jaja, krompir, salatu. Vladimir ima mnogo prijatelja među direktorima prodavnica hrane koji im ostavljaju meso, dimljenu ribu, sveže voće. Kada su se posle šest godina ipak skućili u sopstvenom stanu, ispostavilo se da su okolne prodavnice bolje snabdevene – zato što se stan nalazi na bulevaru kojim prolazi Brežnjev, pa ako svrati, da vidi da ima.

On radi dan i noć. Ujutru ide u pozorište na probu, popodne snima ili ima koncert, uveče igra predstavu, noću piše poeziju. Ona misli da on sa bine baš njoj dobacuje stihove Majakovskog iz predstave Slušajte!: „Nam je trideset godina, volimo se…“ I stoički se nosi s njegovim „pucanjem filma“.

Jedne noći ona ga je čekala dok se večera hladila na stolu i gledajući neki dosadni program na televiziji zaspala, pa se usred noći trgla kada je zazvonio telefon preko koga je nepoznati glas, koji se meša sa stenjanjem i kricima, pozvao: „On je ovde, dođite, treba ga pokupiti, dođite brzo!“

Nekako razabira adresu, taksijem dolazi do neke kuće koja miriše na mačke i jedva osvetljenim stepenicama stiže do otvorenih vrata na poslednjem spratu. Po podu flaše i kutije od cigareta, na stolu novine umesto čaršava, nekoliko nepoznatih ljudi valja se po uglovima. Vidi Vladimira kako žalosno zbunjen leži na nekom divanu i nemoćno pruža ruke prema njoj. Drhteći od glave do pete hvata ga za ruku i odvlači kući.

Svedok je kako Vladimira Visockog ubijaju alkohol (koji ga je nagrizao od trinaeste godine), narkotici i drugovi njemu slični po težnji ka samouništenju. Psihičke posledice su po povratku svesti bile užasne, svađa s Ljubimovim, otkazivanje predstava, potrošen novac, razderana odeća, rane od noževa, njene brige. Renoom 6, koji je Marina posle jednog posla dovezla kući, zakucava se u autobus. Dolazi mokre kose, koja, kako će ona kasnije videti, krije šest kopči.

Kada je jednom prošao pored nje u hodniku, zatvorio se u kupatilo i tražio flašu votke, rekla mu je da ide dođavola, da je ne traži i otišla u Pariz. On okreće večiti 07 (koji pominje u pesmama) i moli telefonistkinje da mu daju vezu sa Parizom. Ona odbija vezu. On moli telefonistkinje da posvedoče da on više ne pije i da mu je potrebna, na šta ove blagonaklono pristaju.

Jedanaestog jula te 1980, u holu kraj spakovanih kofera, pri rastanku pre njegovog povratka u Moskvu, on iz džepa vadi parče avionske karte na kojoj je napisano nekoliko stihova:

„Imam manje od pola veka – četrdeset i nešto,
Živ sam, dvanaest leta čuvali ste me ti i bog.
Imam šta da otpevam, predstavivši se pred Svevišnjim,
Imam čime da se opravdam pred njim.“

Na rastanku joj kaže: “ Ne plači, još nije vreme“, što zvuči kao stih „još nije večer“ iz pesme Spasite naše duše. Ona, uz osećaj da su već daleko jedno od drugog, nemoćno kaže: “ Čuvaj se! Budi oprezan! Ne pravi gluposti! Javljaj se…“

U četiri sata ujutru 25. jula 1980. Marinu Vladi u Parizu budi telefon i neko kaže samo dve reči: „Volođa umro!“

EPILOG: Na osamdesetu godišnjicu rođenja Vladimira Visockog, u subotu 27. januara, prvi program ruske televizije posvetio je celodnevni program tom umetniku koji, po istraživanju ruske agencije VCIOM-a, zadržava status idola nacije sa podrškom 28 odsto ispitanika u 2018. Ispred njega je samo prvi kosmonaut Jurij Gagarin, čiji je „idol-rejting“ 44 odsto.

Otvorili su njegove muzeje u Moskvi u Jekaterinburgu i podigli mu mnogo spomenika, uključujući onaj prikaz muzikanta sa raširenim rukama za koji je rekao da mu ga neće podići, kod Petrovskih vrata, na ulici Petrovka u Moskvi. Marina Vladi, koja je podržavala one umetnike koji su predlagali da nadgrobni spomenik Visockom na Vahangovskom groblju bude skulptorski prikaz meteora koji je pao u Sibir, prebacivala je Vladimirovom ocu da sina nije razumeo za života, da ga je izdao, a da sinovljevu slavu posle smrti pogrešno shvata – Vladimir Visocki nije neki naknadni heroj SSSR-a, već pesnik. To su najoštrije reči koje je napisala u svojoj knjizi.