Što sam stariji, sve sam nepoverljiviji prema svom pamćenju. Pogotovu ako sam u svojim knjigama, polazeći od nečega što sam stvarno doživeo, malo preokrenuo zbivanje, posle ga obnovio na drugi način, isti slučaj još i prepričavao, na kraju više nisam znao šta je istina.
U svom prvom romanu Čoveka nisu ubili, koji je štampan 1954. godine, već sam na jednoj od prvih stranica u prvom licu opisao kako je u koncentracionom logoru u Magdeburgu dresirani pas na zapoved komandanta logora rastrgao jednog zatvorenika, a mi smo to morali da gledamo. U romanu Preskakanje senke, koji je izašao 1989. godine – trideset pet godina kasnije – indirektno sam se vratio na istu situaciju. Posle oslobođenja, leta 1945, pišem tu, stižem „na mesto zločina“ koje je bilo smešteno u jednoj stambenoj četvrti. Starija žena, stojeći pred vratima svoje kuće poriče da je ovde postojao bilo kakav koncentracioni logor, tvrdi da su barake, koje stoje pred nama, poslužile samo za smeštaj Italijana posle pada Musolinija, pa se ja derem na nju:
„Ja sam bio tamo! Tamo su na nas pujdali pse. Divlji vučjaci su tamo napadali i čerečili ljude, a vi ste stajali na balkonu i gledali.“
Dosta dugo sam verovao i prepričavao da je jedan od nas logoraša zaspao na radu. Stražari to nisu odmah primetili, tek pri kontroli na kapiji se utvrdilo da jedan zatvorenik nedostaje, nastala je potera, lako su ga našli. Izveden je pred stroj i nemački ovčar, čiji je, kao što sam već rekao, vlasnik bio komandant logora, izujedao ga je do smrti. Ako je tako, pitam se naknadno, šta li je mučenik sanjao mrtav umoran zaspavši negde u potaji. Nešto lepo pred konačan odlazak u mir? Mrtav umoran? Uskoro zatim bio je zaista mrtav. U romanu sam to mogao da razradim, ali se nisam setio.
Magdeburg je zapravo bio radni komandos koncentracionog logora Buhenvald. Buhenvald je kao centralni logor imao na desetine sličnih depandansa u kojima su zatvorenici radili na određenim poslovima koje je Hitlerova Nemačka smatrala važnim za rat. Ja sam bio u tri takva spoljna logora, u Magdeburgu, o kome je ovde reč, u Nideroršelu i u Langenštajnu.
U Magdeburgu su logoraši izgrađivali velike betonske bunkere za fabriku „Brabag“, (Braunkohle–Benzin Aktiengesellschaft – Deoničarsko društvo Mrki ugalj-benzin), koje je od uglja trebalo da proizvede pogonsko gorivo za avione i motorna vozila, jer je Nemačkoj pretilo da će rat izgubiti ne samo na frontu nego i zato što bi avioni, tenkovi i kamioni mogli da stanu.
SUMNJA U NEMOGUĆE: Vremenom sam počeo da sumnjam u svoju priču o zatvoreniku na koga su napujdali vučjaka. Prosto nisam verovao da je moguće da se smrtna kazna izvede na taj način, a još manje da su civili kroz prozore okolnih zgrada mogli da imaju uvid u takva zverstva u logorima.
Slučaj sa psom, naravno, nije jedina priča koju sam objavio, a u koju sam počeo da sumnjam. Roman Čoveka nisu ubili završavam slikom da moj glavni junak sa dvojicom drugova izlazi iz logora koji su esesovci napustili pre nego što su stigle savezničke trupe: „Išli su u pravcu sela Langenštajn. Drvene cipele su sve brže odjekivale po dobrom asfaltu. Trešnje su se nizale duž druma u dugom pravom redu i svaka je bila puna belih zvezda – cvetova.“ Posumnjao sam da li te trešnje nisam izmislio radi nekakvog lirskog ili pseudolirskog efekta. Tek sam 1994. – gotovo pola stoleća posle mog stvarnog izlaska iz logora – imao prilike da ponovo dođem u taj kraj. Strepeo sam da li pored tog druma zaista ima trešanja. Ne mogu da opišem kakvo sam olakšanje osetio kad sam ih zaista ugledao, kad su mi meštani potvrdili da su trešnje tu stajale i pre mnogo decenija. Ali u poređenju sa vučjakom koji rastrže čoveka, a civili to posmatraju kao nekad Rimljani kako lavovi ubijaju hrišćane, to je ipak druga, mnogo blaža kategorija sumnjičavosti.
Za mene ludo leto 1945. godine u Magdeburgu sam proveo u grupi sa oko 2000 jugoslovenskih ratnih zarobljenika. Grad su oslobodili Amerikanci, ali na osnovu dogovora između velikih sila 1. jula prepustili su ga Rusima. Mi logoraši smo okupirali lepe stambene zgrade iz kojih su Nemci izbačeni i čekali da nas neko kroz razrušenu Evropu vrati našim kućama. Doživeo sam u šesnaestoj godini života, ali posle koncentracionog logora emotivno odrasliji nego što ću posle ikada biti u životu, svoju prvu ljubav, pa je ona, naravno, morala da se odrazi u mojoj literaturi i moja je mašta, razume se, ponešto dodavala. Na kraju sam tačno znao da sam neke likove i delove radnje izmislio, ali za druge više nisam bio siguran. Leta 1945. nisam mogao da znam ko je iz moje porodice preživeo, ali pošto sam ja lično očigledno bio i te kako živ, imao sam pravo da se nadam najboljem. U zemlju sam stigao tek 3. septembra, moj Banat je već jedanaest meseci bio oslobođen. Moji roditelji više nisu bili živi.
Posle sam još nekoliko puta odlazio u Magdeburg, imao književne večeri, obilazio i mesta gde sam ranije bio, mesto bivšeg logora, deo grada koji su Jugosloveni zauzeli čekajući transport u domovinu. Na neki način dramatičnije biće tek dve moje kasnije posete Magdeburgu, gradu na reci Elbi, aprila i novembra 2004.
Grad je godinu dana ranije odlučio da postavi spomenik logorašima. Pošto je ostalo malo nas koji smo ga preživeli, dobio sam pozivnicu, ali ne sećam se više zbog čega nisam otišao, poslao sam neku izjavu koju su tom prilikom javno pročitali. Posle sam, naravno, video taj spomenik. Po mom mišljenju, on je jednostavno rečeno, grozan. Od gvožđa je iskovano lice bivšeg zatvorenika koje po zamisli autora treba da izrazi patnju. Ali lice je karikatura sa isuviše velikim nosom, otprilike kako su zlonamerno prikazivali Jevreje u nacističkim, antisemitskim novinama. Taj kip, da ga tako nazovem, podignut je na relativno visokom stubu na trgu blizu bivšeg logora preko koga se kotrlja gusti saobraćaj, tako da verovatno niko ne obraća pažnju na njega.
TE STRAŠNE STVARI: Dvoje mladih nemačkih doktoranata, Tobias Bito i Franka Bindernagel, posle petogodišnjeg istraživanja 2003. objavili su knjigu Koncentracioni logor u komšiluku, o logoru u predgrađu Magdeburga Rotenze. Posebnost logora videli su u tome što je bio izgrađen usred naseljenog mesta, tako da je civilno stanovništvo svakodnevno bilo suočeno sa postupcima esesovaca. Neposredno posle rata veliki deo stanovništva Nemačke tvrdio je da o „tim strašnim stvarima“ ništa nije znao. Američka okupaciona vlast je nekoliko dana pošto je stigla prisilila građane grada Vajmara da obiđu Buhenvald još i pre nego što su svi leševi bili sahranjeni, ali Buhenvald je udaljen od grada Vajmar nekoliko kilometara i nalazio se na usamljenoj padini brda Etersberg. U Magdeburgu se logor nalazio duž ulice Hajnrihsbergerštrase, u kojoj su stajale i još i danas stoje udobne dvospratnice sa kosim krovovima. Ulicu je krasio i još uvek krasi lepi drvored.
Tobias i Franka su meni i mojoj ženi organizovali dolazak u Magdeburg aprila 2004. godine, pošto sam drugim poslom bio u obližnjem Vajmaru. Volim da se šalim i kažem da sam u Buhenvaldu osuđen na doživotnu robiju, samo što je služim u najboljim hotelima grada.
Mladi doktoranti pre toga su pročitali moj roman Preskakanje senke, pa su me ispitivali koje su figure opisane prema stvarnim likovima, šta je fikcija, šta se stvarno događalo. Pokazalo se da su njih dvoje mnogo više uspeli meni da kažu o istorijskoj istini, nego što sam ja umeo njima da pomognem. Kod gradonačelnika sam se upisao u „počasnu knjigu građana“, obilazio mesta na kojima sam boravio šezdeset godina ranije, konstatovao da su bunkeri koje smo gradili, a koji su u mom sećanju bili ogromni, relativno mali. Sa namerom da odole i najtežem bombardovanju napravljeni su od tako čvrstog armiranog betona, da ni više od pola veka posle rata nisu srušeni, to je bilo gotovo nemoguće. Nije me začudilo što su mi se nekada činili tako ogromnim. Ja sam tada dovlačio gvozdene šipke za armaturu, na leđima nosio vreće sa pedeset kilograma cementa, teže od mene.
Mama Franke Bindernagel radila je u gradskoj upravi, ponudila se da pokuša da potraži osobe sa kojima sam imao kontakt leta 1945. godine, ali ja sam od toga odustao. Na dobro posećenoj i najavljenoj književnoj večeri, na kojoj je, pošto sam čitao iz svog romana, omogućena diskusija, iščekivao sam da li će mi prići neko iz prošlosti, ali nije.
Zahvaljujući knjizi Tobiasa i Franke saznao sam da je logor otvoren 16. juna 1944. a zatvoren 9. februara 1945. i da su u njemu radili uglavnom mađarski Jevreji. Ja sam uhapšen 27. aprila u Novom Sadu okupiranom od Mađara, prema tome sam za naciste važio za mađarskog Jevrejina. Na osnovu podataka koje sam zvanično dobio od nemačke centrale u mestu Arolzen, koja obuhvata podatke svih bivših zatvorenika koncentracionih logora, znao sam da sam u Magdeburgu bio od 17. juna do 28. septembra. Znači, stigao sam sa prvom grupom. Slaže se, sve se slaže. Kroz logor, koji su esesovci zvali „Magda“, prošlo je 2170 zatvorenika, tu, na licu mesta, umrlo je 529. I to se, po svoj prilici, slaže. Nisam se nalazio u četvrtini logoraša koji su tu ubijeni izujedani od pasa ili od gladi, preteranog zamora, bolesti. Nemci su iz Mađarske u Aušvic od 15. maja do 8. jula odvukli 437.000 Jevreja, selekciju na rampi prošlo je samo oko 110.000, ostali su poslati direktno u gasnu komoru. Te brojke za mene već postaju nestvarne, iako sam ja jedna jedinka u njima. Važno je da sam u rubrici onih koji su ostali živi.
ANĐEO ČUVAR: Iz logora u Magdeburgu, gde nije bilo tehničkih mogućnosti za masovnu likvidaciju, zatvorenike koje su smatrali nesposobnim za rad vraćali su u Buhenvald, gde bi posle nove trijaže bili prebacivani pravo u Aušvic u gasne komore. Kao što se vidi, ubijanje u „velikom stilu“, pogotovu ako se radi sa nemačkom pedantnošću, zahteva dosta papirologije i administracije, a to otvara mogućnosti i za „greške“. Jedna takva „greška“ je što sam ostao živ, jer bio sam namenjen za transport u gasnu komoru, a umesto toga su me prebacili u logor u bajkovito lepom selu Nideroršel, gde sam radeći za fabriku aviona Junkers preživeo najgoru logorsku zimu 1944/45.
Pokušao sam da istražim fenomen kako sam ostao živ. Pomagao mi je direktor Memorijalnog centra u Buhenvaldu, profesor Folkhard Knige. Nismo rešili zagonetku. Meni se čini da se sećam da me je posle Magdeburga u Buhenvaldu iz barake pozvao jedan jugoslovenski „lageršuc“. Lageršuc (Lagerschutz – zaštita logora) je bila grupa logoraša koju su sastavili esesovci, a čiji je zadatak bio da se brinu za interni red i mir. Bili su naoružani samo batinama. Taj lageršuc mi je po mom sećanju rekao da se prijavim kao tehnički crtač, što sam, kad sam prolazio ponovnu registraciju u logorskoj pisarnici, koliko se ja sećam, zaista izjavio. Problem nastaje što nikakav jugoslovenski lageršuc, prema dostupnim dokumentima, nije postojao.
Našli smo dve liste sa mojim imenom. Posedujem njihove fotokopije. Na jednoj je zabeleženo da sam tehnički crtač. To je lista onih koje su poslali u Aušvic. Na drugoj piše da sam zidarski šegrt. To je popis zatvorenika upućenih u Nideroršel. Nema sumnje da je u oba slučaja reč o meni, a ne o nekom volšebnom imenjaku, jer naveden je i moj logorski broj 58.116.
Ko me je prebacio sa jedne liste na drugu? Zna se da su zatvorenici, koji su radili u pisarnici, imali uputstvo da spasavaju u prvom redu komuniste i socijaldemokrate, a posle njih, ako može, mlade, relativno zdrave, koji su imali šanse da ostanu živi. Problem je, što su sa „loših“, „smrtonosnih“ transporta i radnih mesta mogli nekog da sklone samo ako bi na njegovo mesto stavili drugu osobu, u principu teško bolesnu, koja je, prema njihovoj proceni, inače u bezizlaznoj situaciji. Moralno užasna situacija. To je bila praksa koju su mnogi opisali, možda najbolje španski antifašista, veliki pisac Horhe Semprun. Esesovci se iz lenjosti obično nisu mešali, proveravali su samo brojeve, a ne i ko stoji iza njih. Nikada nisam saznao, nisam uspeo da otkrijem, ko je mene izbrisao sa liste onih koje šalju u gasnu komoru, niti ko me je na njoj zamenio, a tek ta saznanja bi predstavljala onu „celu istinu“ na koju se optuženi i svedoci zaklinju pred američkim sudovima.
Za mene, dakle, najbitnija činjenica, činjenica kako sam i zahvaljujući kome ostao živ, zauvek ostaje nepoznata. Ali ima detalja koji se mogu proveriti.
TITO? STALJIN!: U jesen iste 2004. godine nemačka televizijska stanica ZDF me je pozvala da učestvujem u snimanju jednosatne emisije o koncentracionom logoru u Magdeburgu.
Smestili su nas u jednom od najskupljih hotela u Berlinu, na snimanje smo išli svaki dan kolima. To je oko 250 kilometara. Tri dana tamo i natrag.
Autor emisije je takođe pročitao Preskakanje senke i ispitivao me u vezi sa romanom. U romanu pored ostalog opisujem situaciju nastalu pošto su u gradu Rusi zamenili Amerikance. Ja sam u razgovoru sa Nemcima tada tvrdio da to neće biti ništa strašno, a oni su se većinom bojali, pogotovu se pričalo da Rusi siluju sve što je žensko. Ja sam na sebi imao uniformu koju sam lično sastavio: mrke pantalone jedne nacističke formacije, englesku vojnu bluzu zvanu „lamberdžek“ (lumberjack) i šajkaču sa crvenom petokrakom zvezdom. Prilično sam siguran da sam zaista nosio takav kostim.
Scena iz romana. Julsko veče. Ja tako obučen, star šesnaest i po godina, šetam sa dve šesnaestogodišnje Nemice. Prelazimo preko nadvožnjaka koji nadmošćuje železničku prugu. U susret nam iznenada dolazi patrola, tri crvenoarmejca sa onim njihovim mašinkama sa okruglim dobošima. Pretrnemo. Strahovito se uplašim za devojke. Jedan od Rusa pita mene:
„Kto ti?“
„Jugoslav!“
„Tito?“, pita on.
„Staljin!“, uzvraćam kao da je to lozinka.
„Obe su tvoje kurve?“
Potvrđujem. Šta sam drugo mogao da radim? Nudim im američke cigarete, koje smo mi od Amera dobijali u svim željenim količinama i koristili ih kao valutu, oni meni svoju groznu mahorku. I to je sve. U mom sećanju. Devojkama niko nije naudio, pokazao sam se u ulozi zaštitnika.
Televizijska ekipa želi da snimi kako pričam o toj avanturi prelazeći preko tog istog nadvožnjaka na kome se scena odigrala. Lako ga nalazim. Preko njega prelazi Havelštrase, koja se ukršta sa Hajnrihberger štrase, a dolazi iz pravca grupe zgrada u kojima sam bio smešten zajedno sa jugoslovenskim ratnim zarobljenicima, to je ulica Rotenzeer. Imam pred sobom karte Magdeburga iz 1943. i iz 2004, godine, mogu da uporedim promene.
Snima se pedantno, vraćaju me pet ili šest puta. Moja žena, kao balerina vična tim poslovima, nadzire kako su me našminkali. Reditelj kaže da treba da budem „zamišljeniji“. Znači, moram da razmišljam o nečem konkretnom. Razmišljam da li je cela ta priča logična, da nije izmišljena, jer je tako „zgodna“, možda je ipak trebalo da pokušamo da nađemo moju tadašnju devojku, sada staricu. Ako je živa. Kako li se ona čega seća? Mene? Situacije na nadvožnjaku? Ukoliko se uopšte zbila.
DRESURA LOGORAŠKIH VUČJAKA: Vraćam se na esesovskog psa. Priča o tome kako ubija zatvorenika još je neverovatnija od priče o nadvožnjaku.
Snimamo na mestu gde je nekada bio logor, a sada se nalazi parking za kamione i benzinska pumpa. Televizija je dovela dvoje Nemaca koji su u „ono vreme Zla“ živeli u okolini, znali za logor, svakodnevno viđali zatvorenike i ponekad uspevali da bace pogled u sam logor. Iznenada, bez da ga je iko išta o tome pitao, čovek reče da je sa krova zgrade, u kojoj je stanovao, posmatrao „kako pas u logoru ubija zatvorenika“. Zove se Vili Bando, rođen 1930. godine, znači, u vreme događaja koji opisuje ima četrnaest godina. On je dao izjavu i Tobiasu i Franki, koju su objavili u svojoj knjizi, pa Vilija citiram bukvalno:
„Jednog dana je nastala gužva, i to kako u logoru tako i na celom području. (…) Pa se zatim sve pregradilo i sve pretražilo. Mi smo onda shvatili, to se smesta pročulo, da je jedan zatvorenik kidnuo. Njega su zatim pronašli. (…) Zatim su dvojica zatvorenika tog zatvorenika nosili vukući ga za ramena, njega su prosto vukli, jer više nije mogao da hoda. Psa esesovskog komandanta su stalno otpozadi pujdali na tog zatvorenika i on ga je ujedao. Ali ne samo zatvorenika u sredini, nego je ujedao i one zatvorenike sleva i zdesna. (…) Onda su svi zatvorenici u logoru morali da se postroje onako u formaciji oblika U. Tu su ga položili na zemlju u sredini i psa su napujdali na njega uvek nanovo, uvek nanovo…“
Tobias i Franka opisuju još jedan slučaj, smrt šesnaestogodšnjeg Jožija Nojmana, koji je tu u Magdeburgu osuđen na smrt, a izvršenje je povereno psu. Optužba je glasila da je ukrao krompir. U knjizi saznajem i da je pod šifrom WVHA organizovano odeljenje D I/6 radi „nabavke, dresure, upravljanja i veterinarskih poslova“ pasa rase nemački ovčar za koncentracione logore. Naređeno je da psi u slučaju pokušaja bekstva zatvorenika „grizu bezobzirno“. Znači, usmrćivanje logoraša pred strojem, u kome sam stajao, nisam izmislio da bih postigao efekat u romanu. To je istina. Onda istina može da bude i sve ostalo čega se sećam, čega mislim da se sećam, a nesiguran sam da li je istina.
MOJ KOMANDANT TAKSISTA: Zahvaljujući Tobiasu i Franki saznao sam još nešto.
Za osam meseci postojanja koncentracionog logora u Magdeburgu, čiji su zatvorenici gradili bunkere za firmu „Brabag“, smenila su se četiri komandanta logora. Bili su relativno niskog čina, podoficiri, ali u svakodnevnoj vezi sa svojim štabom u samom Buhenvaldu. Jedan od njih bio je Teofrid Alter, rodom iz Beča. Rođen je 1896. godine. Njegovo kršteno ime znači božji mir, moglo bi da se prevede sa Božimir. Ime i prezime u prevodu: Božimir Starac. Do početka rata bio je taksista u Beču. Kada je rat počeo, mobilisan je kao vezista za vazduhoplovstvo, ne znam kada je prešao u esesovce, za front je bio relativno star. Dobio je rang oberšarfirera – višeg vodnika. Posle rata se vratio u rodni Beč i, kako piše u dokumentima, „živeo neupadljivo“ i umro 16. maja 1953. godine. Tek sedamdesetih godina se nemačko pravosuđe setilo da povede istragu o njegovoj ulozi komandanta koncentracionog logora, pa je postupak obustavljen kad se utvrdilo da je mrtav.
Ne znamo da li je pas koji je ubijao zatvorenika bio njegovo lično vlasništvo ili mu je dodeljen, kao što su mu dodeljeni pištolj i zviždaljka. Ne znamo da li je kao taksista u Beču pre rata držao psa, da li ga je imao posle rata kada je „neupadljivo“ živeo u Beču. Šteta što u romanu nisam napisao da je ostao živ i opet vozio taksi, da kažem koje marke je vozilo, da je opet posedovao psa, naravno nemačkog ovčara, ali dobrog, pitomog, koji se rado igrao sa komšijskom decom. Veoma se često vozim taksijem u Beču. Da li bi neko od tih učtivih vozača mogao da postane komandant koncentracionog logora ako bi se prilike promenile na odgovarajući način? Pre nekih godinu dana u Beču je izbio skandal kad je taksista pred operom odbio da vozi jednu Afroamerikanku:
„Crnčuge ne vozim!“, rekao je.
To se verovatno nikad ne bi ni saznalo da dotična tamnoputa dama slučajno nije bila slavna operska pevačica Ejndžel Blu, koja je naravno odmah obavestila medije.
Vraćam se na pse u logoru. U logoru Niederoršel jedan esesovski podoficir takođe je imao vučjaka. Sreli smo se u hodniku pred ambulantom. Lako je zamisliti koliko sam se uplašio. Vučjak je skočio na mene i počeo da mi liže lice, da me ljubi. Tako se sećam.
Pitam se da li provera sopstvenog pamćenja preko nepotpunih i ponekad nepouzdanih dokumenata uopšte ima smisla. Možda je bolje prepustiti se svojim nesigurnim, sve bleđim sećanjima i više verovati mašti nego papirologiji, a ispitivanje prošlosti prepustiti današnjim tinejdžerima, ako ne budu imali pametnija posla, a duboku jesen svog života posvetiti onim lepim danima koji su još pred nama.
