Ljute trave za blage rane

Kućna apoteka je, kao što bi trebalo da je poznato, naziv za prostor u stanu, suv i taman, gde se čuvaju lekovi koje je dozvoljeno uzimati bez lekara, za slučajeve za koje nije neophodna stručna pomoć. Svako odstupanje od ovog pravila, opasno je.

Rezultat ankete sprovedene kako bismo dobili informacije o kućnoj apoteci u našim uslovima, ankete koju je autor ovog teksta, nestručan u toj vrsti posla, sproveo na slučajnom uzorku koji je činilo deset njegovih prijatelja, rođaka i komšija, jeste sledeći: Sto odsto ispitanika odgovorilo je pozitivno na pitanje „da li imate kućnu apoteku, odnosno zalihu lekova“. Na pitanje „zašto?“, 60 odsto odgovorilo je da je „u zemlji u kojoj živimo to glupo pitanje“, 20 odsto je izjavilo „zlu ne trebalo“, a po 10 odsto je smatralo da „tako svi rade“, odnosno da se tako osećaju „sigurnim“. Na pitanje „da li imaju samo lekove koje je bezbedno uzimati samoinicijativno, bez kontrole lekara“, 10 odsto je dalo pozitivan odgovor, 30 odsto je odgovorilo „verovatno“, a ostali su dali negativan odgovor komentarišući da znaju bolje od lekara koje lekove, kad i koliko treba da uzimaju. To je onih istih 60 odsto koji su pitanje zašto imaju kućnu apoteku okarakterisali kao glupo . I, na pitanje „da li kontrolišu rok trajanja lekova kojeimaju“, sto odsto ispitanika odgovorilo je negativno. Deset odsto od njih svoje „ne“ dopunilo je primedbom „kontrolišem rok pre nego što uzmem lek“. To je onih istih 10 odsto koji imaju samo bezbedne lekove.

Iako rezultat ove ankete nije validan, stručnjaci sa kojima smo razgovarali smatraju da on realno oslikava situaciju sa kojom se sreću u praksi. Ljudi gomilaju lekove, različitih tipova, protiv bolesti od kojih ukućani nikada nisu bolovali i koje se nikako ne smeju lečiti bez konsultacije sa lekarom, čuvaju ih i upotrebljavaju čak i ako im je prošao rok upotrebe, ne pridržavaju se uputstva o načinu primene, ukratko, neodgovorni su, čime svoje zdravlje dovode u opasnost.

Neko eventualno opravdanje za ovakvo ponašanje bila bi dugogodišnja nestašica lekova zbog koje su se pravile zalihe. „Ne, prevazišli smo nestašicu, to nije opravdanje za one koji sada prave zalihe, a znam da se stare navike kupovanja svega i svačega većina nije oslobodila“, kaže mg. ph. Slobodanka Boba Mešanović vlasnik beogradske apoteke „Mešanović“.Lekovi kupljeni protiv bolesti za koju niko od ukućana verovatno nema ni predispoziciju stoje, „prođe im rok i po nekoliko godina, i moraju da se bace. Mislim da nismo toliko bogati. Radi se o skupim lekovima koje niko ne sme samoinicijativno da uzme.“ Lekari, „krivca“ za stvaranje navike gomilanja lekova, pored nestašica nalaze i u mogućnosti kupovine bez recepta, a pacijenti tome dodaju lošu organizaciju pa i nepouzdanost zdravstvenih službi. Svi su u pravu, ali nijedan od tih argumenata nije opravdanje za izuzetno visoku neobaveštenost o kućnoj apoteci.

ŠTA JE JEDINO POTREBNO: Spisak lekova koje je bezbedno imati u kući je nevelik. Boba Mešanović nabraja da treba imati “ nešto od opštih analgetika, kafetin, analgin ili ambol, zatim, za praznično vreme, i ne samo za praznično, pankreatin koji olakšava varenje i flonivin za dijareje.“ Čak, umesto tih lekova, za ovakve tegobe Boba Mešanović preporučuje alka selcer koji je naivan lek „a pomaže i u slučajevima ako se nakon dana u prostoriji punoj dima probudite umorni i neraspoloženi.“ Za bebe, dozvoljen je lio-bif. Potrebno je zatim imati pri ruci neki antipiretik za snižavanje temperature, aspirin ili paracetamol. Između ova dva antipiretika, gospođa Mešanović preporučuje „paracetamol, zato što ima manje kontraindikacija po želudac, a ima i dvostruko dejstvo, snižava temperaturu i smanjuje bol.“ U slučaju povišene temperature dozvoljen je i brufen. Ako beba dobije temperaturu, bez saveta lekara bezbedno je upotrebiti febricet čepiće i to „isključivo ako je temperatura izuzetno visoka.“ Protiv menstrualnih bolova pogodan je aulin. „I naravno svaka kuća bi morala da ima nešto od sanitarnog materijala, zavoj i neku antibiotičku mast ili prašak, zatim jomelop za najblaže opekotine pa i za opekotine prvog stepena. Za letnji period, protiv ujeda insekata, preporučila bih kamagel. I, to je sve što treba imati u priručnoj apoteci“ savetuje gospođa Mešanović. „Sve ostalo je nedozvoljeno i opasno uzimati bez konsultacije sa lekarom, pa je, znači, i nepotrebno imati u kući.“

OGRANIČENJA DOZVOLJENOG: Neke od ovih, takozvanih bezbednih lekova treba uzimati oprezno. Na primer aspirin ili andol, lek koji sadrži acetilsalicilnu kiselinu, a koji dr Ivana Petrović iz klinike „Bel medic“ naziva zluopotrebljenim zato što ga mnogi uzimaju kao da je bombona „Pored niza pozitivnih, ima i negativna dejstva. Najveće je na želudac, može da prouzrokuje akutni čir, ili erotivni gastritis, ili krvarenje želuca. Zato sa andolom ili aspirinom treba biti ekstremno oprezan. Nikako ga ne davati deci, a mogu da ga uzimaju samo oni koji nisu alergični na njega i imaju zdrav želudac. I jedna tableta aspirina može da napravi čir odnosno krvarenje, čak i kod ljudi koji su ga ranije uzimali. Neophodno je, i to stalno svim pacijentima treba ponavljati, svakog puta pročitati prospekt uz lek, deo koji se odnosi na kontraindikacije, i pridržavati se onoga šta piše“, kaže dr petrović.

I multivitaminske preparate malo ko doživljava kao lek. Lekari ih sada, u zimsko vreme manjka prirodnih vitamina, preporučuju. Ali, naglašava dr Petrović, potrebno je proveriti sastav ispisan na ambalaži. „Desi se da je neko alergičan na neki od sastojaka, i posebno je važno uzimati ih isključivo u propisanoj dozi.“ Ovo poslednje naročito se odnosi na decu.“ Za njih su dozvoljeni samo dečji vitamini, doziraju se po telesnoj težini, kao i svi lekovi za decu.“ Često pitanje pacijenata, kaže dr Petrović, tiče se lekova protiv kašlja. “ Mnogi roditelji daju deci sinekod sirup ili folkodin.To je pogrešno. Kašalj je odbrambeni refleks i njega nikada ne treba suzbijati tom vrstom lekova, oni inhibiraju refleks kašlja i deci se ne daju. Odrasli, u fazi zrelog produktivnog kašlja, mogu i sami da uzimaju lekove za izbacivanje sekreta, mukodin i bisolvon. Deci se ne daju sekretoliti, sirupi koji razvodnjavaju sekret i omogućavaju da se lakše iskašlje zato što je šupljina dečjih bronhija uža od naših pa sekret preplavi uzane bronhije i oteža disanje. Zato je deci kod produktivnog kašlja bolje dati čaj ili supu.“ Sirupi protiv kašlja na bazi biljaka odvajkada su u upotrebi, međutim, po saznanjima dečjih pulmonologa, „sirup belog sleza nema nikakvo blagotvorno dejstva na dečje disajne puteve“. Postoji mišljenje da preparate fitoterapije, s obzirom na to da ih je moguće uzimati samoinicijativno, treba obavezno imati u kućnoj apoteci. Po doktorki Petrović, fitoterapija „može biti dopunski vid lečenja, ali uz dogovor sa lekarom kao dodatak terapiji koju on odredi. Lekari nemaju negativan stav o fitoterapiji , ali joj na našem podneblju ljudi pridaju značaj koji ona realno nema.“

ŠTA SE NIKAKO NE SME: Statistički je utvrđeno da je poslednjih 10 godina kod nas najviše upotrebljavan bensedin, lek iz grupe antidepresiva. Većina građana ga je nosila svuda sa sobom, u džepu.“ Ne znam šta bi to trebalo da vam se desi da morate da uzmete bensedin! Tvrdim da je 10 kapi valerijane na kocki šećera sasvim delotvorno protiv svakodnevnih stresova. Antidepresive ne treba imati u kući“, izričita je gospođa Mešanović. Većina ljudi nije pila bensedin zbog terapije već zato što i drugi iz njihove okoline rade. Doktorka Petrović kaže da ista priča važi i za lekove protiv povišenog krvnog pritiska.“ Često mi pacijent kaže: komšija ima visok pritisak, preporučio mi je lek, njemu je odličan, pa ga i ja uzimam. E, to se ne sme. Svako od nas je individua za sebe, i lečenje krvnog pritiska mora isključivo da sprovede lekar. Ne odgovara svakome sve, ako pacijent uzme lek koji izaziva oštećenje bubrega a on već ima oštećene bubrege, to može da bude problematično. Desi se veliki broj komplikacija, od intenzivnih glavobolja do mučnine. Ne može da bude ista terapija za nekog ko ima 35 ili ko ima 60 godina. Razni činioci utiču na to kako će se neko lečiti. Ista priča se odnosi i na antidepresive. Nekoga tableta od 5 mg bensedina obori, tako da spava sve vreme, a neko funkcioniše potpuno normalno. Zato neprestano treba ponavljati da se lekovi nikada ne smeju uzimati ni dozirati samoinicijativno, da je uputstvo neophodno uvek pročitati, pa čak i za one malobrojne lekove koji su dozvoljeni u kućnoj apoteci.“

Lekari svakodnevno moraju da leče one koji su hteli sami da se leče. Predoziranje ili zamena leka uzrok su tegoba koje pacijent pre uzimanja leka nije imao. „Nekada prođe benigno, odrasli i zdravi se predoziraju na primer andolom da bi, kako očekuju, brže snizili temperaturu pa osećaju mučninu ili povraćaju, imaju glavobolje“, kaže dr Petrović. „Izuzetno je ozbiljno ako se predozira lek detetu ili staroj osobi. To može biti kobno.“ Isto važi i u slučaju zamene lekova. Gospođa Mešanović kaže da se često traži „neki lek za stomak, često se neodređeno objasni šta im treba i tvrdi da je to sve isto. Tako se ponašaju i sa lekovima koje imaju kod kuće. Ako nemaju za smirenje bubrežnog bola, koji su inače sami dijagnosticirali, uzmu nešto protiv čira. Tvrdim da će svaki apotekar, svaki lekar, i telefonom objasniti pacijentu šta sme a šta ne sme. A inače, protivnik sam samoinicijativnog uzimanja lekova protiv bolova u stomaku jer oni mogu da kamufliraju neku drugu vrstu bola koja je u organizmu, kamen koji je krenuo pa može da raseče, da razori tkivo mokraćnog ili bubrežnog kanala. Tableta prikrije taj bol pa dođe do krvarenja. Hitna pomoć će uvek doći, uopšte nije tačno da čovek ne može da se pouzda u njih i mora sam sebi da pomaže. Najčešće takva pomoć nije pomoć!“

Lekovi koji su uvek u kućnim apotekama a ne bi trebalo jesu antibiotici. Od njih je najviše zloupotrebljavan pentreksil, odnosno ampicilin koji je proteklih godina takođe uziman krajnje nekritično. „Apsolutno sam protiv i samoinicijativnog uzimanja antibiotika“, kaže gospođa Mešanović. Za svaku zubobolju, grebuckanje grla, za svaku malu temperaturu, najpre se posegne za pentreksilom. To se nikako ne sme. Zašto ne uzeti neki preparat koji će da dezinfikuje usnu šupljinu, ima ih i po samoposlugama. Najgore je što roditelji i deci daju antibiotike i za najmanju sitnicu, čim dete kine! Nikako! Meni su antibiotici na dohvat ruke, i znam dosta o njima, ali ću ipak mojoj četvorogodišnjoj unuci prvo uzeti bris pa zatim dati odgovarajući antibiotik. I u nekoj ozbiljnoj situaciji, kad ne znate šta da radite, dete postane rezistentno, kako da ga onda izlečite? A znam da ima ljudi koji detetu daju antibiotik od 500 mg. To je bomba za organizam!“

IZ BAKINE APOTEKE: Fitoterapija, to je već rečeno, nije definitivno rešenje, ali pomaže i treba je primeniti dok lekar ne odredi terapiju. Čajevi i melemi naših baka nisu izgubili blagotvorno dejstvo. Umesto pentreksila, gospođa Mešanović protiv dečjeg kašlja preporučuje kompoziciju čajeva začinjenu medom, ili tanak sloj guščje masti na grudima, inhaliranje. „Sve će to pomoći i odraslima. Naglašavam, ja nisam stopostotni pristalica alternativne medicine, ali je neuporedivo pravilnije popiti čaj nego antibiotik“, kaže gospođa Mešanović. Isto kao što svaku promenu na koži nikako ne treba lečiti kortikosteroidima „a majke često deci mažu sinalarid i didermal. To ne bih dala nikome bez kontrole“ kaže gospođa Mešanović. Objašnjava da kortikosteroidi „apsolutno nisu poželjni ni za odrasle, a kamoli za dete. Zbog prekomernog uzimanja koža postane zavisna, a kroz kožu sve prodire u krv. Znam da se ljudi odlučuju za ove lekove zbog njihove efikasnosti. Ali, čim prestanete sa tretmanom, promena na koži opet bukne kao da ništa niste radili. Bolje je primeniti prirodne meleme.“ Recimo, paradajz previjen preko gnojnog mesta od uboda, rešava problem. Ili prepečen luk. Čaj od hajdučke trave je odličan protiv dijareje, list slatkog kupusa ublažava reumatski bol, čarapice natopljene sirćem sniziće detetu visoku temperaturu, raso leči mamurluk, preznojavanje takođe… Dobar recept za lečenje gastritisa, čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu s povišenom kiselošću želudačnog soka jeste med. Treba ga uzimati dva meseca, po 30 grama ujutru i uveče i po 40 grama tokom dana. Med je blagotvoran protiv raznih bolesti i tegoba, na primer, jača umorno srce i pojačava njegove pokretače; med usporava starenje, od 130 ispitanika starijih preko 100 godina, preko 80 odsto njih su bili pčelari. Za svaku bolest postojala je određena dijeta, pa i recepti. Evo jednog iz „Patinog kuvara“, za šećeraše: napraviti sneg od 5 belanaca, dodati 3 žumanca, nešto vanile, pola limuna ili kakao, zasladiti saharinom, dobro izmešati, staviti u sud, ispeći, i gotov je omlet sa vanilom, kakaom ili limunom za jednu osobu. Prijatno!

SAVET ZA KRAJ: Ceo ovaj tekst je savet. Moguće je da će koristiti nekome od onih, a u većini su, za koje je bolje da nemaju kućnu apoteku. Ako ste ga znali (savet), odnosno ako niste takvi vlasnici kućne apoteke,i ne ugrožavate zdravlje lekovima iz kućnih zaliha, proverite makar datume na kutijama. Brzo se živi, moguće je da je neki lek zastareo.

Prva pomoć: čemu ovo služi

„Đavo nit ore nit kopa“, veli narodna mudrost, „i samo gleda gde će nevolju napraviti“. Nevolju je najbolje sprečiti ali biva da đavo u svom naumu uspe pa nije zgoreg biti pripreman za ublažavanje posledica. Razumno je, stoga, uvek imati pri ruci rezervicu sanitetskog materijala i znati je upotrebiti, zlu ne trebalo. „‘Leba ne jede, luč ne troši“. U kući, na poslu, u prevoznom sredstvu.

Zakon o bezbednosti saobraćaja nameće, kao uslov za registraciju i pod pretnjom mandatne kazne za nepoštovanje tog propisa u saobraćaju, obavezu da svaki vlasnik prevoznog sredstva u javnom saobraćaju kao neophodnu prateću opremu, pored fosforoscentnog trougla za obeležavanje prepreke na putu, rezervne sijalice i osigurača, sajle ili letve za vučenje vozila u kvaru, mora imati i standardizovano pakovanje osnovnog sanitetskog materijala popularno nazvanog „prva pomoć“.

Ta novotarija našla se u Zakonu ovdašnjem krajem šezdesetih, odnosno početkom sedamdesetih, u doba kada su mnogi domaći propisi usklađivani sa onima u Evropi. Integracija evropskih zemalja, ovih dana krunisana zajedničkom valutom, počela je baš usaglašavanjem saobraćajnih propisa i tada smo, ma koliko „zalutali u bezbožništvu komunizma“, išli koliko-toliko ukorak sa svetom. Tada su se na ulicama pojavili osmougaoni znak „stop“, oznaka za saobraćaj u jednom smeru, ustanovljena je granica „pijanstva za volanom“, uvedeno obavezno kao i međunarodno osiguranje i već navedena dodatna oprema za neželjene a moguće slučajeve, propisane kazne za prekršioce.

Tom prigodom je pooštren kriterijum za izdavanje vozačke dozvole, propisana je obavezna obuka kod ovlašćenog instruktora a kandidati su morali, pored teorijske i praktične saobraćajne obuke, da „prođu“ tečaj za upotrebu sadržine „prve pomoći“, da nauče da pomognu sebi i drugima u slučaju povrede. Ispit se polagao pred stručnom komisijom, koštao je, i nije bio nimalo naivan. Padalo se i te kako ali, zbog birokratizovanosti tadašnjeg društva te pretpostavljanjem forme suštini, ni oni koji su ispit položili nisu se mogli pohvaliti nekim trajnijim znanjem, upotrebljivim u praksi. Bačene pare, izgubljeno vreme.

Prva pomoć sadrži tzv. „prvi zavoj“, onaj sa fiksiranim jastučetom gaze za instant zbrinjavanje krvarenja, nekoliko „običnih“ zavoja različitih širina i namena, sterilnu gazu, sanitetsku trouglu maramu mnogostrukih mogućnosti, žilet za „rasecanje odeće po šavovima“, igle „sigurnice“ te flaster običan i u kombinaciji sa gazom i antibiotskim premazom – „hansaplastom“. Zakonodavac je nekako došao do zaključka, vidi se iz popisa „espapa“, da su najčešće povrede rasekotine i razderotine, zatim uganuća i iščašenja, pa ozbiljnije krvarenje i opekotine, dok se na prelome najmanje računa.

Ako zastupljenost različitih vrsta povreda u saobraćaju, moguće je, ima uporišta u statistici, količina „prvopomoćnog“ materijala za različite kategorije vozila u najmanju ruku zbunjuje. U pakovanju obaveznom za motocikle predviđen je po jedan komad od svake vrste, u onom za automobil taj broj je dvostruko veći sem kad je u pitanju gaza i trougla marama. Može se reći, logično je: u automobilu se vozi dvostruko više putnika. Po toj logici, u svakom autobusu u vangradskoj vožnji morala bi da se nađe prva pomoć sa bar dvadesetak prvih zavoja, pedesetak i više običnih a gaza i narečenih marama „po ukusu“. Međutim, nije tako. Prva pomoć obavezna za autobuse samo je triput veća, ako je i toliko, od one za motocikle. Traktori su, nekim čudom, iz svega toga izuzeti.

Prvo što se „načne“ je „hansaplast“ i on se u suštini jedini i upotrebljava u medicinske svrhe. Posekotina se „zaradi“ malom nepažnjom, dok se secka luk na kampovanju ili otvara konzerva, u toku „čačkanja“ po motoru ili… Zavoji se mogu iskoristiti, a najčešće tako i biva, za pričvrščivanje prtljaga na krovni nosač, flaster kao izolaciona traka, trougla marama i gaza kao krpa za ruke ili za proceđivanje zaprljanog goriva, sve u smislu prve pomoći. Kada zaista zatreba, na snagu stupa „zakon pakosti po kome „ako nešto ima ikakve šasnse da se dogodi a ne valja da se dogodi – dogodiće se“, prilagođeno ovom slučaju: „ako je nešto neophodno, sigurno se ne nalazi na uobičajenom odnosno dostupnom mestu, a ako je ipak dostupno – neupotrebljivo je“. Prva pomoć nikada nije tamo gde je zgodno kad zatreba, već je u gepeku koji ne može u datom trenutku da se otvori, rasuta je ispod vozačevog sedišta ili je zaboravljena u garaži još onomad, zasigurno je nekompletna i u takvom stanju da se sterilnom nikako ne može nazvati. Ne dopunjuje se nikad a nova se kupuje najčešće sa automobilom.

Cena jednog pakovanja je najmanje pet evra, može biti samo više, i ako imamo dva miliona registrovanih vozila, može se zaključiti da se u „prometu“ nalazi najmanje deset miliona evra zamrznutih u obliku sanitetskog materijala. Podosta para u ova teška vremena za nešto što se upotrebljava najčešće u slučajevima za koje nije predviđeno ili ga je, zbog neznanja ili neadekvatnog stanja nemoguće upotrebiti.

Kao i sve ostalo što spada u obaveznu opremu, prva pomoć najpouzdanije služi za popunjavanje policijskog budžeta. Nekompletna, neispravna ili nepostojeća oprema zatečenog vozača košta novaca. Na pare, naročito one stečene lovljenjem sitnog prekršaja, policija nikad nije bila gadljiva, naprotiv. Nema policajca kome je mrsko da „trkeljiše“ unezverene vozače. „Šta ćemo sa vama?“, pita na kraju, kada pobroji šta je neispravno a čega nema.

Sadašnje ponovno „približavanje“ Evropi odraziće se na doslednost primene propisa ali i na visinu kazne koja se nije menjala od sredine devedesetih a iznosila je, preračunato u današnje pare, petnaest evra. Čim se steknu uslovi, tačnije čim se zaboravi gde je ko bio kad je „grmelo i sevalo“ i ko je imao gas masku a ko ne kada je suzavca bilo više nego dima iz toplana, može se očekivati pojačana kontrola do sada zanemarivanih sitnica i jednosmerni transfer novca u zamenu za priznanicu o plaćenoj kazni. Do ’91. godine tako prikupljeni novac uplaćivan je na poseban račun i korišćen za finansiranje prevencije u saobraćaju. Otkako smo počeli da se rasplićemo, ali i dan-danji, te pare odlaze neznano gde.

Košta kad je imaš, košta kad je nemaš, ne koristi se „kako je bog rekao“ a najčešće samo smeta. Čemu, onda, prva pomoć? Odgovor je u prvom pasusu.

Zoran Majdin