Decenijama pre nego što su nam uveli nadzorne kamere, dežurno oko svake zgrade bio je hausmajstor. Nastojnik – na srpskom. Bio je obavezni deo svake zgrade. Biti hausmajstor bilo je kao imati titulu. A onda, nekako posle Drugog svetskog rata, hausmajstori su nestali. Danas su zaboravljena kategorija.
Hausmajstor je obično živeo u malom stanu u prizemlju, sa obaveznim šalterom i otvorenim vratima. Bio je i domaćin zgrade, zastupnik vlasnika zgrade, dobri duh, uslužni komšija ali i policajac. Blisko je sarađivao sa kvartovskom policijom. Kod njega se raspitivalo o stanovima koji se oglašavaju za izdavanje. Takođe je od njegove procene zavisilo da li ćete iznajmiti stan ili ne. Kod njega su bili svi ključevi zgrade. Pa i ključ od vašeg stana. On je zaključavao zgradu uveče obično u 22 časa i otključavao je ujutru u šest. On je, naravno, kontrolisao ko ulazi i izlazi iz nje. Sumnjiv tip ili neko nepoznato žensko teško da bi prošli pored ovog kerbera.
Neretko su bili na meti mangupa. Tako se nesrećni hausmajstor potpisan sa T 1936. u dnevnom listu “Pravda” u rubrici “Saradnik čitalac” u tekstu patetičnog naslova “Kroz ponoć nemu”, požalio: “Nastojnik sam jedne velike kuće u centru prestonice. Skoro svake noći moram nekoliko puta da ustanem: probudi me zvonce. Pomislićete da je neki kirajdžija slučajno zaboravio ključ od kapije. Međutim, kad otvorim kapiju, ne nađem nikoga. Zvone neki dokoličari, a odmah pobegnu, smatrajući da su napravili vrlo duhovitu šalu. Moram priznati da nisam veliki pristalica duhovitosti te vrste”.
U Pravilniku Opštine grada Beograda pronalizimo prava i obaveze nastojnika. Između ostalog, stanari su mu prijavljivali porodično stanje radi upisa u policijske knjige. Pravio je raspored za upotrebu vešernice, vodio nadzor nad kućnim redom i poštovanjem pravila. Za sitnu nadoknadu, hauzmajstor je otvarao vrata kasnom gostu, a nepoznata lica nisu mogla da uđu bez prethodne najave. U nekim zgradama je otključavao stanarima i njihovim gostima lift zato što je samo on imao ključ, i ovog puta uz simboličnu nadoknadu. On se brinuo o zgradi i otklanjao sitne kvarove. Često u oglasima dnevne štampe pronalizimo da se kod njega, pored informacija o stanu koji se izdaje, može videti i raspitati i o nameštaju, kolima, bundi koja se prodaje za samo 600 dinara…
Znao je sve šta se dešava u zgradi. Njegova žena se obično brinula o higijeni i čistoći zgrade. Prema filmskom stereotipu iz 50-ih i 60-ih, obično je imao ćerku jedinicu. Obično je bio iz provincije sa beretom na glavi (takođe filmski kliše), a bilo je i ruskih carskih pukovnika i studenata. Vlasnici zgrada su najčešće tražili oženjene zanatlije bez dece.
Publicista Jevrem Gerasimović (1887‒1943), unuk Jevrema Grujića i sestrić Miroslave Grujić, prve dvorske dame kod kraljice Marije i predsednice Kola srpskih sestara, ostavio je koristan zapis o njima u “Beogradskim opštinskim novinama” 1933: “Ali, naročito kad imamo u vidu zaglušnu viku i samohvalu modernista i urbanista, neće bolji rezltat biti ni u novim zgradama, najmanje u pompezno nazvanim palatama, običnim cinhausima. Na jednoj strani ulaz u mramoru, stepenice oivičene ogradom od kovanog gvožđa, tavanica u gipsu, pločice u kujni – na drugoj hausmajstor u večitom mraku, bez ijednog zraka sunca, mlađi (soba za kućne pomoćnice), gledaju u bunare koji se zovu svetlarnici, bez ijednog minuta sunca!”
Zahvaljujući Milošu Jurišiću, sačuvana su nam pravila “kućnjega reda” u Dobračinoj 17, u kući izgrađenoj po projektu Jovana Bjelovića 1936. godine, za Dragomira i Ružu Nikolić. Na primer, kapija se od 9 uveče do 6 izjutra mora zaključavati, strogo je zabranjeno cepati drva na terasi, u kujni i drugim zakupljenim prostorijama sem u podrumu i to od 8 do 12 i od 15 do 18 časova, dok se tepisi tresu jedino na krovnoj terasi i to samo od 8 do 12 časova. Piše i da se “klozeti, kao i zidne česme, moraju održavati čisto. U njih se ne sme bacati pepeo, pesak i sve ono što može da ih zapuši. Nije dozvoljeno kade prati salcgajsom, u protivnom naknadu time prouzrokovane štete snosi zakupac”.
Takođe sviranje na klaviru, “radiu” i gramofonu kao i pevanje dozvoljeno je samo od 8 do 13 i od 15 do 22 časa. Mlađima se naređuje da ne prave larmu, da se ne svađaju, ne lupaju vratima, da se ne zadržavaju na stepenicima, da sa balkona đubre u dvorište ne bacaju, nego u za to određeni kanal, da ne pljuju po podu i stepenicama; pepeo iz peći i šporeta, razbijeno staklo, porcelan i slično zabranjeno je bacati u kanal za đubre, već sve nositi u za đubre određenu kantu. Drva i ugalj zabranjeno je prenositi preko stepenica, već samo za to određenim liftom, i to u vremenu od 8 do 12 i od 15 do 18 časova. Za drugu upotrebu lift se ne koristi. U stanu je zabranjeno pranje rublja.
Tavanom, vešernicom, peglernicom i krovnom terasom stanari će se služiti po redu prijave kod nastojnika. Posle upotrebe istih, po dovođenju u red, ključ predati nastojniku. Tavan i podrum su se osvetljavali samo elektrikom, nikako svećom. U dvorištu, stanu i podrumu ne smeju se držati živina ni druge životinje. To se odnosilo i na pse i mačke. Bašta služi samo za ukras i ni za kakvu drugu upotrebu stanara.
Kućna posluga kao mlekadžije, dimničari, smetličari, trgovački pomoćnici, pismonoše prolaziće samo kroz sporedni ulaz i upozoravaju se da ne prave larmu i da svaku eventualno pričinjenu štetu moraju sami da nadoknade.
Da se sva Pravila kućnog reda sprovode kako je propisano, starao se hausmajstor. Po ceo dan. Kao današnja kamera. S tim što vam kamera ne može ništa ako na primer bacite pikavac u hodnik zgrade, a hausmajstor može. Ne kaže se za džabe – dok je bilo hausmajstora, bilo je i reda.
