Ljudi iz senke – treneri u NBA

Nakon svake od četiri pobede Minesote u seriji protiv aktuelnih šampiona NBA lige Denver Nagetsa, naširoko se pisalo o momku zastrašujućih fizikalija i eksplozivnosti, Entoniju Edvardsu, novoj mladoj zvezdi svetske košarke koju su mnogi već počeli da porede sa Majkl Džordanom.

Igre koje ovaj momak pruža u plej-ofu – 28.9 poena, 6.2 skokova i 5.9 asistencija u proseku – glavni su razlozi plasmana Minesote u finale Zapada. Atraktivnost igre učinila ga je miljenikom publike, dok je medije pridobila njegova urođena harizma, iskrenost i spontanost u javnim nastupima. Stoga ne treba da čudi prostor koji dobija u brojnim podkastima, TV emisijama i pisanim člancima.

Ne treba da čude ni hvalospevi za arhitektu ovog tima Minesote, generalnog menadžera Tima Konelija, čoveka koji je formirao i okosnicu šampionskog sastava Denvera, da bi pre dve godine preuzeo jednu od istorijski najneuspešnijih franšiza u ligi.

Verovao je u talenat Edvardsa kao svojevremeno u Jokićev, nije digao ruke od osporavanog Taunsa, niti se plašio da povuče izuzetno hrabre poteze kakav je bio trejd za Gobera. Korak po korak, sastavio je ekipu koja svojom dužinom, visinom i energijom predstavlja noćnu moru za Denver, koji u sedam utakmica nije dokazao da je bolja ekipa tako da će NBA uskoro dobiti i šestog različitog šampiona u isto toliko godina.

Mada su hvalospevi na račun pomenutih imena apsolutno zasluženi, čini se da je u uspehu Minesote medijski zapostavljen jedan čovek – glavni trener ekipe Kris Finč, a to otvara priču o statusu i položaju trenerskog poziva u NBA ligi.

Liga igrača, a ne trenera

Koliko o Edvardsu, toliko se pričalo i o Jokiću dok je Denver pravio preokret u seriji. Pisalo se i o igri Bransona, Dončića, Gildžus Aleksandera… Prosto i jednostavno, NBA je liga igrača – oni su početak, centar i kraj svake priče.

Za razliku od evropske košarke, u kojoj su u centru pažnje uglavnom sudije i treneri, NBA liga još od vremena legendarnog komesara Dejvida Šterna uviđa marketinški potencijal koji sa sobom nose najbolji igrači.

Pojavi se s vremena na vreme poneki trener koji preuzme deo svetla pozornice, kao Pet Rajli u svojim po meri krojenim Armani odelima, ili Fil Džekson sa praktikovanjem istočnjačke filozofije, ali najveći deo njih se zadovoljava ulogom aktera iz senke. Problem je što treneri po pravilu u senci ostaju kada se postižu dobri rezultati, dok su u slučaju neuspeha obično prvi na udaru.

Ako biste ponudili evropskim trenerima, posebno onima koji rade po nižim ligama i manje uređenim zemljama, status i uslove koje imaju njihove američke kolege, verujem da bi ih oduševljeno prihvatili.

Trenerima u SAD plate su redovne, ugovori sigurni, uslovi za trening fantastični, a obično im se pruža i više vremena za postizanje rezultata nego kolegama na Starom kontinentu.

Put do posla

Ipak, posao u NBA ligi nije lako dobiti. Potrebno je proći kroz nekoliko krugova razgovora, u kojima prezentujete svoju viziju košarke potencijalnim poslodavcima, pokušavajući da ih ubedite kako ste baš Vi potrebni njihovoj skupocenoj franšizi da napravi rezultatski iskorak.

Osim košarkaškog znanja, surova realnost kaže da veliku prednost mogu doneti lične veze, poznanstva i preporuke.

Srpska košarka može da se pohvali da je NBA ligi podarila dvojicu glavnih trenera. Igor Kokoškov je svojevremeno, preuzevši Finiks Sanse, postao prvi neamerički šef stručnog štaba u istoriji lige, dok je Darko Rajaković nedavno završio debitantsku sezonu na klupi Toronto Reptorsa.

Do pozicije glavnog trenera vodi jedan od dva puta. Prvi i kraći je rezervisan za velika igračka imena koja su rešila da se bave trenerskim pozivom, dok drugi i duži put podrazumeva start sa pozicije asistenta i postepeni uspon u hijerarhiji stručnog štaba.

Postoji ona čuvena fraza kako je titulu lakše osvojiti, nego je odbraniti, a preformulisana bi se mogla iskoristiti i za poziciju glavnog trenera u NBA ligi – tek kada je dostignete, kreće prava borba u kojoj je potrebno pažljivo negovati odnose sa vlasnikom kluba, generalnim menadžerom, najboljim igračem i medijima.

Kvalitet najboljeg igrača će odrediti okvirne ciljeve koji su vam predstavljeni, a krajnju
ocenu trenerskog rada donose vlasnici, neretko i pod uticajem kreirane medijske slike.
NBA liga za sezonu 2023/24. ulazi u samu završnicu. Trenutno su na programu finala konferencija u kojima se sastaju Minesota – Dalas i Boston – Indijana, a to znači da će uskoro jedna od mladih zvezda lige – Dončić, Edvards, Tejtum ili Halibarton – osvojiti svoj prvi NBA prsten.

Ipak, prsten će osvojiti i neko od njihovih trenera – Džejson Kid, Kris Finč, Džo Mazula ili Rik Karlajl. U narednim pasusima biće predstavljeni prilično različiti puteve koji su ove ljude doveli do istog mesta, dve prepreke udaljenog od najprestižnijeg košarkaškog klupskog trofeja.

Džejson Kid, Dalas Maveriks

Od pomenute četvorice, Džejson Kid je imao ubedljivo najbolju igračku karijeru i spada u onu grupu koja je na osnovu igračke biografije dobila trenerski angažman. Sa deset All Star nastupa i šampionskim prstenom, jedan je od najboljih i najpametnijih plejmejkera svoje generacije.

Njegova košarkaška inteligencija ubedila je Bruklin Netse da mu povere mesto glavnog trenera neposredno nakon završetka igračke karijere. U Bruklinu nije bio uspešan – veteransku ekipu koja je okupljena da odmah osvoji titulu nije uspeo da poveže u skladnu celinu, a nije bio mnogo uspešniji ni u Milvokiju.

Nakon toga, Kid je shvatio da mora da proguta ponos i prihvati posao asistenta Frenku Vogelu u slavnim Lejkersima. Ono što je u evropskoj košarci gotovo nezamislivo, da se jedan trener spusti na nivo pomoćnog, u Americi se smatra savršeno normalnom pojavom. Džejson Kid je iz avanture sa Lejkersima izašao bogatiji za šampionski prsten i iskustvo rada sa Lebronom Džejmsom.

Dve godine na mestu asistenta su ga poštedele dobrog dela nervoze i pritiska koje nosi pozicija glavnog trenera, ali i omogućile mu da strpljivo sačeka dobru priliku. Ona se ukazala u klubu u kome je ostavio ogroman trag, igrajući devet godina i osvojivši jedinu titulu u istoriji Dalas Maveriksa.

Čovek koga je nasledio i koji ga je preporučio jeste njegov trener iz šampionske generacije Dalasa, jedan od četvorice junaka ovog teksta, Rik Karlajl.

Strpljenje i skromnost, koje je pokazao prihvativši ’’korak unazad’’, nagrađeni su prilikom da vodi ekipu sa generacijskim talentom u vidu Luke Dončića. Džejson Kid je dobio ono o čemu mnogi treneri sanjaju – priliku da trenira takvog igrača, ali sa tim dolazi i obaveza, a to je šampionska titula. Deluje da joj svake godine sve bliži.

Kris Finč, Minesota Timbervulvs

Ako je neko zaslužio da mu se vrati za sav uložen trud i pošten rad, onda je to već pomenuti Kris Finč.

Teško je pronaći aktuelnog trenera u NBA ligi sa čudnijom profesionalnom trajektorijom.

Kratku igračku karijeru je proveo u Engleskoj, u kojoj je započeo i trenersku, vodivši Ajkule iz Šefilda. Nakon ove egzotične košarkaške epizode, slede selidbe u Nemačku, pa Belgiju, gde je uspeo da osvoji šampionsku titulu.

Sa već značajnim iskustvom iz evropskih zemlja u kojima košarka baš i nije najpopularniji sport, sledi povratak u SAD koje više neće napuštati. Naravno, morao je krenuti od dna – razvojne lige, pa polako napredovati ka ulozi asistenta u NBA, koju će obavljati punih deset godina u četiri različite franšize.

U sezoni 2016/17. imao je priliku, kao deo stručnog štaba Denvera, sarađivati sa mladim Nikolom Jokićem.

Vremenom je postao jedan od inovativnijih trenerskih umova kada je napad u pitanju, što ga je preporučilo Minesoti koja se nalazila u haotičnom stanju. Zajedno sa generalnim menadžerom Konelijem, najzaslužniji je za neočekivano brz uspon ekipe i razvoj Entonija Edvardsa u jednog od najboljih igrača lige.

Finčova priča je inspirativna. Poruka koja nosi je da treba učiti, truditi se, vredno raditi. Kako drugačije objasniti činjenicu da se bivši trener Šefilda, Hisena i Eufoni Brea bori za šampionsku titulu NBA lige?

Džo Mazula, Boston Seltiks

Postati glavni trener Boston Seltiksa sa samo 34 godine, znak je da ste izuzetan potencijal, čovek rođen pod srećnom zvezdom, ili – u slučaju Mazule – miks pomenutog. U dve godine na klupi Seltiksa, Mazula je pokazao znanje, ali svemu su prethodili neočekivani odlasci Breda Stivensa i Imea Udoke.

Mazula je dobio posao, ali i nezahvalan zadatak – ekipu projektovanu za titulu, do iste i dovesti. Prethodne sezone je propuštena velika šansa, kada se na putu isprečio Erik Spolstra, jedan od najboljih trenera u ligi, sa svojim Majamijem. U anketi specijalizovanog sportskog portala The Athletic, uoči ove sezone, samo je 9% ispitanika Mazulu ocenilo ’’odličnim trenerom u nastajanju’’, tako da očigledno ne uživa veliko poverenje među navijačima.

Interesantnu inspiraciju Mazula nalazi u igri Mančester Sitija i fudbalskoj filozofiji Pepa Gvardiole. Presing koji Pepov tim igra u pokušaju da što pre povrati posed lopte i pređe u fazu napada, odgovara Mazulinim shvatanjima po kojima se košarka ne deli na odbranu i napad, već je to postala igra tranzicije.

Kvalitetan izbor šuteva i pravilan raspored u napadu, unapred priprema odbranu sprečavajući brze i lake poene protivnika. Isto tako, agresivna igra u odbrani povećava verovatnoću da se nakon ukradene lopte protivnička odbrana uhvati nepripremljena.

Mladom strategu Bostona se zameraju brojne stvari, poput statične, izolacione igre njegove ekipe u prelomnim trenucima neizvesnih utakmica, kao i čudne navike da često ne odgovara tajmautom na ozbiljne serije protivničke ekipe.

Možda se deo obrazloženja može pronaći u njegovoj izjavi da fudbalske trenere smatra najboljim učiteljima, jer nemaju mogućnost da zovu tajmaut u kriznoj situaciji, već svoju ekipu moraju unapred da pripreme za takav scenario. Sumnjam, ipak, da takvo obrazloženje zadovoljava nestrpljive navijače Bostona.

Mazuli u prilog ide da je konkurencija na Istoku daleko slabija, pa je njegovoj ekipi otvoren put do finala. Najmlađi trener u ligi ima veliku šansu da slavnoj franšizi donese rekordnu 18. titulu šampiona. A to mu, možda, bude jedina šansa.

Rik Karlajl, Indijana Pejsers

Nakon nimalo impresivne igračke karijere (2.2 poena i 1.1 asistencija u proseku), Karlajl je postao jedan od najcenjenijih trenera u NBA ligi. Dosta mu je pomoglo iskustvo igranja za odlične trenere, ali deluje da mu je, ipak, najvažnija vrata otvorilo prijateljstvo sa velikim Leri Birdom.

Njihov odnos blizak je još od vremena koje su proveli kao saigrači u Bostonu. Spremajući se za OI 1992. godine, Leri je pozvao svog ortaka Karlajla u svoj rodni Frenč Lik, gde mu je Rik dodavao lopte, pomagao u teretani i pravio društvo na terenu za golf. Leri će ga kasnije uzeti i za pomoćnika, pa preporučiti za poziciju glavnog trenera u Detroitu i Indijani.

Već rano u karijeri, Karlajl je vodio odlične timove koji su se borili za najviše ciljeve. U sezoni 2001/02. je proglašen za trenera godine, ali definitivna potvrda njegove vrednosti stiže sa titulom 2011. na klupi Dalasa. U nezaboravnom finalu, Maveriksi su predvođeni Novickim savladali favorizovani Majami sa svojom velikom trojkom – Lebron, Vejd, Boš.

Uprkos tome što je trener koji se uspešno prilagođavao aktuelnim košarkaškim tendencijama, pa je od izrazito defanzivno orijentisanog, postao inovativan trener čije su ekipe među najboljim napadačkim ekipama u istoriji lige, činjenica je da od 2011. do 2024. nije uspeo da pobedi ni u jednoj plej-of seriji, tako da su se nametnule logične sumnje da su Rikovi najbolji dani prošli.

Ipak, vreme je bilo za novi početak u njegovoj Indijani, čiji je najuspešniji trener ikada i gde će uvek imati podršku vrhovnog košarkaškog autoriteta – Leri Birda.

Plasman u finale Zapada već je ogroman uspeh, a budu li Pejsersi napravili još jedan korak dalje, Rik Karlajl će ispisati još jedan košarkaški doktorat, ništa manje vredan od titule sa Dalasom.

I treneri mogu da odluče naslov prvaka…

Koliko god postojalo ekonomske opravdanosti u strategiji po kojima su igrači jedine marketinške zvezde, suludo bi bilo pomisliti da je uloga trenera u NBA ligi zanemarljiva.

U toku regularnog dela sezone, treneri u saradnji sa svojim stručnim štabovima donose odluke o stilovima igre koji odgovaraju njihovim timovima, kao i određenim napadačkim i odbrambenim principima kojih su igrači dužni da se pridržavaju.

Ipak, kada dođe zabava zvana plej-of, raste pritisak kako na igrače, tako i na trenere. Postoji teorija koja kaže da obično ekipa koja ima boljeg igrača izlazi kao pobednik iz serije, ali neretko se dešavalo da se glavna bitka vodi kroz trenersko nadmudrivanje.

Pronalaženje slabih tačaka u odbrani protivnika, eksploatisanje povoljnih duela i prilagođavanje na novonastale situacije na terenu, odlike su najboljih košarkaških umova. Neko mora osvojiti titulu na kraju sezone, a vrlo je moguće da to bude ekipa čiji trener najbolje odgovori na izazove iz prethodne rečenice.

Neće se o njima previše pričati, ali oni se svojim poslom i ne bave zbog toga. U zagušljivoj kancelariji ispražnjene dvorane, natočiće čašicu žestine i pustiti snimak upravo završene utakmice. Da vide gde su grešili i kako njihova ekipa može da zaigra još bolje…