Ovih dana objavljena je informacija da su Zagrepčani Anđela i Davor Rostuhar svoj jednogodišnji medeni mesec pretvorili u istraživanje o ljubavi. Razgovarali su sa više od stotinu ljudi u preko trideset zemalja sveta, i sve to pretočili u dokumentarni film i knjigu Ljubav oko svijeta. Bio je to povod da se podsetimo šta je bila ljubav u ovom delu sveta nekad, kad je mnogo toga sadašnjeg tek počinjalo.
Prema onome što je napisao Herodot u Istoriji, pet vekova pre nove ere na prostoru između zemlje Skita i Starih Slovena a na tri dana od Dona, ljubavna veza je zavisila od žena. Za to su, po njemu, zaslužne Amazonke. Sada znamo da su izvor mita o Amazonkama žene iranskih Savromata koje su pratile muževe i u lovu i u ratu, kao i da su Savromate naselile dolinu Visle i Odre i pomešali se sa Slovenima, te da su tamošnje žene tom prilikom mogle da prihvate svetonazore i ponašanje došljakinja.
Mit o ženama-ratnicama i slobodnoj ljubavi nije bio stran ni slovenskim narodima ranog srednjeg veka. Kozma iz Praga (12. vek, otac tamošnje istorije), pisao je da su mlade Čehinje žarko želele da imaju bojno oružje, da su ratovale kao mladići a lovile po šumama kao muškarci, i da su nosile i mušku i žensku odeću. „Eto zbog čega ih muškarci nisu hteli za svoje žene, već bi same devojke sebi birale muža.“ Njegov savremenik ruski letopisac Hamartolov zapisao je da Amazonke „uopšte nemaju muževe, već kao životinje odlaze jednom godišnje, u proleće, na parenje muškarcima iz susedstva. To je za njih vreme praznika i velike svečanosti. A kad se porode, ako su donele na svet muško dete, one ga ubiju, a ako je žensko, one ga brižno podižu.“ I nešto stariji (10. vek) ruski letopisac Ibn Jakub svedoči da su žene same birale muževe, a da su muškarci vrednovali žene po njihovom predbračnom iskustvu. Tvrdi čak da su momci odbijali da se ožene devicom, uz obrazloženje „da si nešto vredela, sigurno bi već nekog našla“.
Biline, ruske pesme koje opisuju svakodnevni život, često su opisivale vanbračnu ljubav. U jednoj od njih, boljarka Katarina zove mladog Čurila u svoj dvor nudeći mu bogatu trpezu, i on naravno dođe. Kad njena dvorkinja pokuša da ga zaustavi, Katarina je ubije, a momka pita „Želiš li da budeš sa mnom, Čurilo?“ Ili, Bugari imaju spev o Penki, devojci koja je vođa odmetnika i kojoj nije strana ni bitka ni vanbračna ljubav. Penka uoči svadbe moli majku da joj spremi miraz s muškom odećom, pištoljima, puškama i sabljama, i otkriva da će pre svadbe otići u šumu hajducima na par dana, zato što su tamo junaci kakvi joj trebaju.
I u tekstu iz 17. veka Kako devojke vode ljubav s mladićima francuskog inženjera Gijoma Boplana koji je službovao u poljskoj vojsci i potom napisao knjigu Opis Ukrajine, piše da je žena dominantna u ljubavnoj vezi. Boplan je napisao da su ukrajinske devojke „vodile ljubav s mladićima koji im se dopadnu. Oni se uzajamno obožavaju i pomno gledaju i zbog toga one nikad nisu odbijane i mnogo su sigurnije u svoj uspeh od mladića kad naprave prvi korak.“ I, u tom smislu, devojke su odlazile mladićevoj kući da ga isprose od roditelja. Po pravilu, uvek bi ga dobile.
Možda sve ovo nije tačno, možda je sve samo piščeva mašta i projekcija, ali u poljskom arhivu postoje dokumenta iz 14. veka koja svedoče o onom što je pisao Boplan. To je molba koju je napisao vojvoda olesnički Konrad u ime svog sluge Jana, u kojoj piše da je taj Jan jedne noći upoznao telo gospođice Doroteje i – zatražio joj obećanje na bračnu vernost. Ona je pristala ali se ipak udala za drugog, pa se zato sada Jan žali biskupu.
Sačuvan je i zapis da je biskup saslušao obe strane, i presudio u Dorotejinu korist. Dakle, sudeći po toj molbi, crkva tada nije branila brak nastao na osnovu ljubavne veze pre venčanja, a i dopuštala je devojci da bira budućeg muža.
Na teritoriji današnje Srbije bilo je potpuno drugačije. Ženina veza van braka odobravana je samo ukoliko je brak bio bez dece. U tom slučaju, a sve zbog viših razloga i ciljeva, i muž i njegova porodica podržavali su ženu da zgreši. Ovaj stav naveo je Miloša Obrenovića da i zvanično odobri takvoj ženi povremene veze s drugim čovekom, smatrajući da je u pitanju potreba. Deca rođena u takvoj vezi imala su sva prava kao i ona rođena u braku. Ali, ako bi žena nastavila da se viđa sa drugim čovekom i kad više nije bilo potrebe, proglašavana je bludnicom. Smatralo se da je najbolje ako žena zamoli sveštenika da joj pomogne da reši porodični problem, onda je to bilo sveto delo i sevap. U jednom tekstu iz 1923. godine opisan je slučaj čoveka iz Bosanske Krajine kome je žena nakon učestalih poseta obližnjem manastiru rodila dva sina gotovo jednog za drugim i koji je pozvao kaluđera na večeru kako bi mu rekao da je sve znao, da je štaviše on tako hteo jer je njegova krivica što on i njegova žena nemaju dece.
Kod Srba i Rusa bio je čest običaj otmice devojaka. Vuk Karadžić je u Rječniku opisao da momci u hajdučkoj opremi i raspoloženju sačekuju devojku na bunaru, ili da je čak otmu iz kuće pa odvedu u šumu i tamo se krišom venčaju. Vrlo često su ove otmice bile samo izgovor da se venčaju oni koji se vole bez blagoslova roditelja. Rusi su ovu pojavu uočili pre Vuka: u Povesti o minulim vremenima iz 12. veka o plemenu Drevljani piše da oni ne znaju za venčanje, pa otimaju devojke koje odlaze po vodu. U pomenutom Boplanovom tekstu piše da su u Ukrajini seljaci imali pravo da na seoskoj proslavi otmu devojku plemenitog roda i da će, ako je zadrže jedan dan a ona posle toga želi da pođe za njega, sve biti u redu.
Do danas su svi ovi običaji postali svakodnevna običnost: i predbračna ljubav, i muškobanjasto ponašanje žena, i sloboda biranja partnera. Tako je bilo, i treba da bude zauvek. Inače, film Ljubav oko svijeta dobio je nagradu publike za najbolji film na festivalu ZagrebDox i nagradu u teen selekciji Beldoks festivala održanog ovog septembra u Beogradu.
