Kralj Budimpešte i Madrida

Do svoje desete godine Puškaš je nosio prezime Pucfeld. Njegov otac, mesar, bio je nemačkog porekla: Deca su me često zvala Švaba. Roditelji su 1937. Pucfeld promenili u Puškaš. Puškaš na mađarskom znači puškar. Mladi Ferenc odrastao je u Kišpeštu, predgrađu Budimpešte, po ceo dan se igrao na ulici, bio je velika pričalica i prznica. Jednog od dečaka doveo je kući. Mama, daj mu nešto da jede, igrao je bolje od mene.

Taj dečak koga je Puškaš doveo bio je Jožef Božik. Ne verujem da je to Puškaš više ikada ponovio, da je priznao da je neko bolji od njega. Tako je nastalo veliko prijateljstvo, prijateljstvo kakvog nije bilo i neće biti među velikim igračima. Puškaš i Božik zajedno su otišli u mali klub Kišpešt, pa u Honved i u reprezentaciju. Uvek je Puškaš bio malo brži, malo ispred Božika, ali njihovo je prijateljstvo nastavljeno i u vreme kad Puškaš više nije bio u Mađarskoj. Svoju prvu utakmicu Puškaš je odigrao 6. decembra 1943. Kišpešt je izgubio sa 4:3, a Puškaš je dao jedan gol. Sa 18 godina Puškaš je već bio u reprezentaciji. Prva utakmica bila je protiv Austrije, 20. avgusta 1945. I poslednju utakmicu Puškaš je odigrao protiv Austrije, 14. oktobra 1956. Na obe te utakmice bio je strelac. Ferenc Puškaš odigrao je osamdeset četiri utakmice za reprezentaciju i postigao osamdeset tri gola. Taj jedan gol razlike samo pojačava simetriju. Takav prosek u reprezentaciji niko nije postigao u svetskom fudbalu. Gustav Šebeš, po uzoru na sovjetski model, osnovao je tim Honved, tim vojske, ili tim policije, ili tim policije i vojske. U tom timu bili su Grosič, Božik, Puškaš, kasnije će doći Kočiš i Cibor, i tako je formiran najbolji tim na svetu. Tim reprezentacija. Nedostaje samo Nandor Hidegkuti. Honved je pet puta bio prvak Mađarske, a Puškaš četiri puta najbolji strelac prvenstva: 50, 31, 25, 27 golova po sezoni.

Mađarska je osvojila zlatnu medalju na Olimpijadi u Finskoj 1952. Pobedila je Jugoslaviju u finula sa 2:0. Kapiten tog tima bio je Ferenc Puškaš. Samo smo Mađarima priznali da su bolji, kaže mi sinoć Stjepan Bobek u jednom dugom telefonskom razgovoru.

Na dve utakmice protiv Engleza, utakmica stoleća u Londonu 25. novembra 1953. i revanš utakmica u Budimpešti 23. maja 1954, Puškaš je postigao četiri gola. Dva u Londonu i dva u Budimpešti. Rezultat 6:3 u Londonu i 7:1 u Budimpešti. Mađarska–Engleska 13:4. A nisu bili u pitanju petlići Engleske nego njihov najbolji tim.

U finalu Svetskog prvenstva 1954. Puškaš je dao dva gola Nemcima. Prvi za 1:0 i drugi koji je poništen na samom kraju utakmice. A lepo se vidi u filmskom žurnalu da je taj gol bio regularan. I tako nije bilo 3:3 nego 3:2 za Nemačku. To je bio kraj mađarske ere, kraj zlatnog tima. U četiri godine (od 1950. do 1954) stao je ceo jedan vek. Jer je ta reprezentacija odigrala 59 utakmica, 50 puta je pobedila, sedam puta igrala nerešeno i izgubila od Austrije sa 5:3 i Nemačke sa 3:2. Puškaš je pedesetih godina XX veka bio najbolji igrač na svetu. Miljenik navijača Honveda, miljenik Mađarske. Najpoznatiji Mađar na svetu. Poznatiji od Franca Lista i Šandora Petefija. Komandant mađarske lake konjice, major koji galopira. Posle revolucije 1956, koja je surovo ugušena ruskim tenkovima, Puškaš, Kočiš i Cibor otišli su u izgnanstvo. To su bile dve godine lutanja, jer se nijedan klub nije usuđivao da primi izgnanike: Lutali smo svetom, dok nas na dva meseca nisu prihvatili Brazilci. Nikad nisam zaboravio Didija koji se svesrdno trudio oko nas, otvorenog i iskrenog srca, ali neću zaboraviti ni Didija fudbalskog majstora. Bili su to senzacionalni susreti, igrani ilegalno, između mog Honveda i Flamenga. Pobedili smo sa 6:4, odmah zatim izgubili (4:6), ponovo pobedili (4:2), pa izgubili sa 1:5. Rio je bio u fudbalskom plamenu…

Tokom te dve godine lutanja Puškaš je bio i u Beogradu. Odveo ga je Anton Rudinski na Čuburu, ali o tome više drugi put. Puškaš je te 1958. imao već 31 godinu i višak kilograma. Ali želeo je samo u jedan klub, najbolji klub na svetu – u Real Madrid. Test utakmica za Puškaša bila je Mančester junajted – Real na Old Trafordu. Pobedio je Real sa 6:1, a Puškaš je dao dva gola. To je bio 11. maj 1958, tri meseca posle minhenske nesreće Mančestera i dve godine posle ustanka u Budimpešti. Ima neke čudne plemenitosti u susretu dve nesreće.

Di Stefano, apsolutni vladar Madrida, primio je Husara Lutalicu i tako je krenuo novi život Ferenca Puškaša. Kad sam došao u Real, bio sam deblji nego što treba. Uzimao bih dva džempera i samo sam trenirao, trenirao. Više nego ikada satima sam vežbao i trčao. Puškaš je postao pravi profesionalac, dolazio je prvi, a odlazio poslednji sa treninga. Sve je bilo kako kaže Di Stefano. To je najbolji fudbaler svih vremena. As nad asovima. Bolji od Pelea. Dobro smo se slagali.

Dugo je trajala labudova pesma dvojice velikih igrača, u zrelim, u poznim godinama. Puškaš je četiri puta bio najbolji strelac španskog prvenstva: 26, 27, 26, 20 golova po sezoni.

I kruna te igre dvojice velikih majstora bilo je finale Kupa šampiona na Hampden parku u Glazgovu. Real–Ajntraht iz Frankfurta, 18. maja 1960, 7:3. Na toj utakmici Puškaš je dao četiri gola. Di Stefano tri. Bila je to pesma, a ne fudbal. Puškaš je i u finalu Kupa šampiona 1962. bio strelac tri gola, ali je Benfika pobedila sa 5:3. Dolazio je i mladi Euzebio. Pa, gde je Puškaš igrao bolje, u Honovedu ili u Realu? U Honvedu je bila radost. U Realu se zarađivalo. Tamo je bilo uživanje. U Madridu je sve ličilo na biznis.

A kad su Puškaša pitali u Španiji o onom finalu protiv Nemaca, on je odgovorio: Kažu tragedija? Zašto tragedija? Jednostavno nismo uspeli. Možda nismo imali sreće. Ipak, sami smo krivi… Dugo smo igrali dobro, brzo, pametno, raznovrsno. Ali, jednom je i to moralo da stane. Takav je fudbal.

O tom finalu pričao mi je Nandor Hidegkuti u maju 1967. u Subotici. Ali to je već iz priče „Ofelija u Subotici“.

Na terasi hotela „Argentina“ u Dubrovniku 4. jula 1979, u tri sata posle podne, Danilo Kiš govorio mi je da je verovao da će Mađarska biti prvak sveta. I želeo je da napiše esej o pesmi Lajoša Kašaka Konj umire, ptice uzleću i o golovima glavom Šandora Kočiša. Mađarska je izgubila to finale i Kišov esej ostao je nedovršen.

Možda bismo poverovali ovoj smirenoj analizi, možda je poverovao i Puškaš… Posle 25 godina dobrovoljnog izgnanstva, Puškaš se vratio u Budimpeštu. Na Nep stadionu bilo je 80.000 gledalaca. I ceo Nep je plakao, došli su da pozdrave najvećeg fudbalera Mađarske. I Puškaš je znao da ono finale sa Nemačkom nije prošlo. I da Eči, i da onaj dečak iz Kišpešta nije odlazio nikud, i da ga tamo negde čeka onaj njegov drug iz detinjstva koji bolje igra lopte od Ferenca Puškaša. Jožef Božik umro je od srca 1978.

U finalu Kupa šampiona 1961. Benfika je pobedila Barselonu sa 3:2. Golove za Barselonu dali su Kočiš i Cibor. Njihov tim na toj utakmici pogodio je jedanaest puta stativu gola Benfike. To finale Kupa šampiona igralo se na istom stadionu, Vankdorf, u Bernu, na kome je Mađarska izgubila u finalu Svetskog prvenstva.

P. S. Negde krajem osamdesetih igrali su i veterani Mađarske i Jugoslavije na stadionu JNA. S jedne strane Puškaš, Grosič, Božik, Hidegkuti, Tihi, a s druge strane Beara, Bobek, Vukas, Mitić. Početkom drugog poluvremena nestalo je struje, prekid je trajao punih pola sata. A kad su se upalili reflektori, neki igrači su sedeli na travi, neki na klupi. Neki su bili u svlačionici. Samo je Zlatko Čajkovski baratao loptom, pa onda malo sprintao. Opet je tu bila ona Čikova energija iz njegovih najboljih dana. I pre te pauze i posle Čajkovski je stalno začikivao Puškaša, tražio duel, oštrinu. A Puškaš je svojom levicom odigravao levo-desno iz prvog dodira. Kakvi su to bili pasovi. Koliko je jednostavnosti i čistote bilo u toj Puškaševoj liniji. Kako se jednostavnost pretvarala u čudo. I kad je Čik baš krenuo žestoko, i kao osa i kao vuk, Puškaš mu je tom svojom levicom, tako na rez, proturio loptu kroz noge, jednom, pa još jednom u istom cugu, kakva su to bila dva vezana tunela. U Mađarskoj taj dribling zovu „pregača“. I tako sam video kako je driblao taj major Ferenc Puškaš, kralj Budimpešte i kralj Madrida, koji je voleo Lajoša Kašaka i onaj njegov stih:

Carinici na svakoj stanici
udare nam žig na srce.

To je prevod Danila Kiša za velikog Ferenca Puškaša, dečaka iz Kišpešta.