Korak od sto dinara

„Koliko da platim? Hiljadu i po!? Otkad to?“, čudi se postariji čovek zatečen u prekršaju na koji se donedavno niko nije ni osvrtao: prelaženje ulice kada je na semaforu za pešake svetlo crveno. „Od danas“, kratko odgovara policajac i zapičinje tiradu, „Kako niste znali? Pa novine o tome danima pišu, na televiziji je bilo toliko puta, na radiju takođe, nije moguće da ne znate“, potura mu pod nos letak koji je deljen nedelju dana pre toga kao upozorenje da je anarhije u saobraćaju dosta bilo i da će se u tom smislu preduzeti adekvatne mere. „Ajde, neka sada prođe s opomenom, mada bih mogao da vam naplatim kaznu, ubuduće vodite računa“, završava s njim, bespomoćno gledajući dvadesetak drugih pešaka koji čine isti prekršaj. „Ovo nije normalno“, uzdiše. Ne želi da dâ bilo kakvu izjavu, dosta mu je, veli, novinara za danas i zauvek. „Celo popodne defiluju ovuda razne televizije, ne mogu više.“ Umoran je od svega, ali priča i dalje. „Zna se ko može da govori za novine, a ko ne“, kaže, „slikanje može, razgovor ne može“, kategoričan je. Zaustavlja ženu koja za ruke vodi dvoje male-male dece, ponavlja tekst o propisima i kaznama. Ona se osvrće pitajući se zašto je baš nju zaustavio, pravda se da je svetlo promenilo boju dok je bila na kolovozu, ne bi ona na crveno, ovo je slučajno, prvi put… Sledi kraća pridika o prekršaju koji je, je l’ da, utoliko teži jer i decu izlaže opasnosti i, pride, pruža im loš primer. Poučava je kako se valja ponašati i ne naplaćuje kaznu.

ODE POLA PLATE: Prvog dana februara stupio je na snagu novi cenovnik za saobraćajne prekršaje. Ustanovljeno je da je haos u saobraćaju prevelik, da je nepoštovanje propisa prevršilo svaku meru, te da se tome na put mora stati, kako drugačije nego strogim kaznama. Nedelju dana je trajala kampanja kojom su potencijalni prekršioci propisa upozoravani da ih nepoštovanje Zakona o bezbednosti saobraćaja može koštati polovine novoustanovljene zagarantovane cene rada i da se s malo obazrivosti može znatno uštedeti. Prelaženje ulice kada je na semaforu uključeno crveno svetlo poskupelo je za pešake čak bezmalo petnaest puta: sa sto pet na hiljadu i po dinara. Prelazak ulice van pešačkog prelaza, bez neke vidljive logike, triput je jeftiniji.

Istraživanje sprovedeno u centru Beograda, koji je u Srbiji nesumnjivo saobraćajno najopterećeniji i s najvećom koncentracijom pešaka, pokazalo je da su građani obavešteni i neobavešteni, da su radi promeniti navike, ali i da su uporni u onome na šta su navikli, da odobravaju rigorozne kazne ili zbog njih iskazuju gnev, da razumeju da neki red mora da se zavede, ali i da su skloni da prekršaj naprave naočigled policije, ali i iza njenih leđa.

„Znam da od danas deru, ali ja žurim na posao“, komentariše svoj postupak čovek zadihan posle pretrčavanja Bulevara revolucije. „Nije me cajkan video. Provukao sam mu se iza leđa.“ Malo dalje, devojka stoji na uglu uske ulice koja semafor ima, a saobraćaja nema, čeka zeleno i objašnjava: „Iskreno rečeno, to uvek radim, doduše, ne na ovako uskim ulicama, ali plašim se da mi ne naplate kaznu“. Momak i devojka stupili na kolovoz prometne ulice pa se vratili. „Ne žurimo pa čekamo zeleno, inače bismo prešli. A možda ima neki pandur u zasedi koji čeka samo na nas.“ Pored ulaza u podzemni prolaz stoji žena vrebajući priliku da pretrči i merka udaljene policajce koji kontrolišu vozače. Procenjuje da nisu daleko i odlučuje da ipak siđe niz stepenice i tako dospe na drugu stranu. „Ne znam ni sama zašto“, odgovara upitana zašto to odmah nije uradila.

Od ukupnog broja nastradalih, statistike govore, u saobraćajnim udesima skoro polovina su pešaci. Tek svaki četvrti za nesreću nije kriv. Prošle godine u Beogradu poginulo je 114 pešaka. To je, kažu nadležni, razlog ovako drastičnom pooštravanju kaznene politike. Kazne koje su predviđene nisu male, veoma su povećane, ali po njima, adekvatne su i direktno utiču na sve učesnike u saobraćaju da ne prave prekršaje i time povećaju svoju i tuđu bezbednost.

„Bezobrazno mnogo“, komentariše novi cenovnik postariji gospodin čekajući da pređe ulicu. „Šta oni misle, da pare s neba padaju“ gnevan nastavlja, ali dodaje da „red ipak treba da se zna.“ Čuvši koliko košta neobaziranje na semafor, osamnaestogodišnji mladić, više za sebe, ali dovoljno glasno, svečano izjavljuje da „od danas počinje da uči da prelazi na zeleno“, a popustljivost policije pozdravlja sa „tako i treba, svaka čast“.

„Teško je naplatiti toliku kaznu“, objašnjava policajac dok se šeta ostrvom usred kolovoza. „Ko, uostalom, danas ima hiljadarku u džepu a ide peške. Za sada, zato, samo upozoravam, vraćam ih pre nego što počine prekršaj. Ipak, dan za danom, otkako su nove kazne uvedene, sve je manje prekršilaca.“

POČETNA NEŽNOST: „Sedam dana pre primene kaznenih odredbi, obaveštavali smo učesnike u saobraćaju o visini kazni i upozoravali na učinjeni prekršaj i njegove posledice. Takvim načinom bili smo zadovoljni i mi, a i građani. Kada su obe strane zadovoljne, uspeh je zagarantovan. Prvog dana primene zakona kažnjeno je svega 36 pešaka“, objašnjava za „Vreme“ pukovnik Dragan Jovanović, načelnik Uprave saobraćajne policije SUP-a Beograd. „Ne idemo ‘žestokim tempo’ kako je planirano, računamo na to da ni pešaci nisu naučili na ovaj način rada, želimo da bude udobnije i nama i njima, da shvate i prihvate preventivno delovanje kao oblik ponašanja koji je dobar za sve. Preventivno delovanje je lakše i za naše ljude i verujemo da ima bolje efekte nego represiva, koja je jako bolna. Živimo u teška vremena, narod nema para, a propisi se krše po inerciji. Mi, u svakom slučaju, gledamo da nađemo sredinu i nadamo se da ćemo tako postići efekt koji želimo bez sukoba.“

Dok to govori, preko ulice prelazi, moglo bi se tako reći, više desetina hiljada dinara. Na pitanje da li će se ovakvi slučajevi tolerisati s obzirom na to da u tom trenutku nije bilo automobila, pa time niko nije bio ugrožen, to jest neće li se sankcije primenjivati i u situacijama kad saobraćajnog konflikta ne može biti, kaže: „Ne možemo biti prestrogi u početnoj fazi primene novih mera. Saobraćajna kultura je dugo bila na jako niskom nivou, kao ni u jednoj evropskoj zemlji. To se ne može izmeniti odmah, već postepeno, pa se u početku ovakvi prekršaji, na mestima gde nema saobraćaja, neće kažnjavati. Ali, tamo gde je saobraćaj intenzivan, tamo gde pešaci ginu, popuštanja neće biti. Napravljena je analiza saobraćajnih nezgoda za poslednje tri godine i markirane su glavne tačke na kojima ginu pešaci i one će biti kontrolisane s posebnom pažnjom. Terazije, Kolarčeva, Trg republike, ulice Maršala Tita i Kneza Miloša, Slavija, Železnička stanica, Bulevar revolucije, Bulevar Lenjina, Bulevar Vojvode Mišića. Mora biti jasno da se propisi moraju poštovati i da je to dugoročno dobro za sve.“

„Jesam ja za zapadnu disciplinu, ali ne verujem da tako nešto kod nas biva“, kaže za „Vreme“ četrdesetogodišnjak, otac porodice, vozač. „Trajaće ovako mesec-dva, dok ne ‘maznu’ pare i popune rupe koje su napravili kupovinom novih automobila i onolikom proslavom Dana bezbednosti, a onda će biti sve kao i pre. Koliko je samo puta bilo tako. Jedno vreme se svi uprepodobe, a posle ništa godinama. Dok se ne sete da opet podignu kazne. I onda opet. Nema kod nas doslednosti.“

„Ovo sigurno neće biti akcija kratkog daha jer bi u tom slučaju ceo sistem pao u vodu, kao što je ranije bilo. Tako nipošto ne sme biti. Kako koji dan prolazi, bićemo sve aktivniji i ozbiljniji. Ne možemo popuštati. A novac od kazni, mora se naglasiti, ne idu policiji već u budžet, za opšte potrebe. Bilo bi lepo da deo tog novca ode za opremanje saobraćajne policije kao što je nekad bilo. Sada, nažalost, to nije slučaj. Nikakve koristi od kažnjavanja policija nema, sem što je manje udesa.“ Da su kazne delotvorne, kazuje podatak da se tokom prvih dvadeset četiri časa primene novog zakona dogodila svega jedna trećina saobraćajnih udesa od uobičajenih sto dvadeset. Samo je jedno lice povređeno, i to lakše. „Ako nastavimo ovako“, zaključuje pukovnik Jovanović, „i kad se uvede novi zakon o bezbednosti saobraćaja koji donosi niz novih ograničenja, Srbija će u ovome biti najbolja zemlja u Evropi. Mi smo nacija koja sve može da uradi. Videli smo to u sportu, videćemo i na drugim poljima. Kampanja zaštite dece u saobraćaju dala je dobre rezultate i računamo da ćemo ako smo mogli decu da upristojimo, moći i odrasle. Drugim merama, dakako.“

KRATAK DAH: Da je neophodno doneti potpuno nov zakon o bezbednosti saobraćaja, mišljenja je i Nenad Gvozdenović iz Auto-moto saveza Srbije. „Kaznama se može postići samo kratkotrajni efekt dok na duge staze preventiva daje najbolje rezultate. Svaki dinar uložen u preventivu višestruko se vraća.“ AMSS je organizacija koja već decenijama preventivno deluje u vrtićima i školama sledeći logiku da naučeno u detinjstvu za ceo život ostaje. Pored izdavanja brošure s osnovnim preporukama o ponašanju u saobraćaju za roditelje i decu, koja zbog nedostatka novca kasni već pola godine, u saradnji sa softverskom kućom IMB iz Sombora izrađen je kompjuterski program za proveru znanja o saobraćaju koji će se distribuirati besplatno i uskoro naći na adresi www.amss.org.yu. „Program je skroman, ali vremenom će biti poboljšavan i očekujemo dobar rezultat.“ Žali se da sve akcije sami finansiraju te da bi lepo bilo kada bi deo novca od kazni odlazio i u te svrhe.

Na Terazijama policajci Veran Jovanović i Milan Anđelković kažu da najviše kontrolišu vozače. „Oni ne vezuju sigurnosne pojaseve, kaznu plaćaju bez pogovora“, vele. Na pitanje da li su pešaci disciplinovaniji, odgovaraju potvrdno. Baš u tom trenutku dvoje njih pretrčava ulicu izbegavajući automobile kao toreador bika, malo zatim to čini i jedna devojka. Prvi par nije imalo ni novca za kaznu, niti lične karte za prijavu sudiji za prekršaje. Vidno uzbuđena, devojka je pružila ličnu kartu pravdajući se da novca kod sebe nema i ljubazno zamolila da prijava bude brzo napisana jer „već kasni u pozorište“. Tužno-molećivi novinarski pogled pomogao je da kazna svima ipak bude oproštena.“Vi novinari ste mnogo pomogli u pripremi ove akcije, pa eto, činimo i mi vama“, objasnili su svoj postupak. Neka jedared novinari ne budu krivi, već zaslužni i da se to od policije čuje. Inače, ako kazna po prijavi ne bude plaćena u roku od osam dana, stići će do sudije za prekršaje i biti uvećana za troškove postupka.

Prema odluci Saveznog ustavnog suda iz novembra prošle godine, naplata mandatnih kazni je u suprotnosti s Ustavom. „Ne može se donositi i izvršavati rešenje o prekršaju kojim je izrečena novčana kazna da u postupku njegovog donošenja okrivljenom nije omogućeno da se brani“, nedvosmislen je zaključak ovog tela. Da li će to uticati na efikasnost ovih kaznenih mera, hoće li policajci postati ulični pisari i svedoci pred sudijama za prekršaje, a sudovi zatrpani zahtevima za pokretanje prekršajnog postupka, ostaje da se vidi.

Parkiranje: mali čovek želi preko crte

Na ulicama svih većih gradova Srbije decenijama se vodi pravi rat između pešaka i automobila i neretko su pešaci prinuđeni da hodaju kolovozom čineći tako, u iznudici, prekršaj.

„Radi se ubrzano na rešavanju problema parkiranja na gradskim ulicama“, kaže pukovnik Jovanović. „Uskoro će se, primera radi, podići ivičnjaci u ulici Srpskih vladara tako da automobili više neće moći da se parkiraju na trotoare i on će u toj beogradskoj ulici, definitivno biti rezervisan samo za pešake. U nekim ulicama će se rekonstruisati mesta za parkiranje odnosno, promeniće se način parkiranja vozila. Naglasak se stavlja na parkiranje na kolovozu, gde je to moguće, odnosno, i na trotoaru ali podužno, tako da ostane najmanje metar i šezdeset centimetara prostora za pešake. Toliko mora ostati pešacima bilo znaka koji parkiranje dozvoljava ili ne. Parking mesta će biti obeležena, naročito u krugu dvojke, i ko prekorači crtu, biće nošen.“

„Parkiranje je decenijama najveći problem i kozmetičkim merama ne može biti rešen“ , kategoričan je Nenad Gvozdenović iz AMSS-a. „Treba potpuno drugačije regulisati parkiranje, potrebni su nam parkinzi, ali po pristupačnim cenama da bi vozači bili motivisani da ih koriste. Pretnja odnošenjem vozila nije ni dobra ni dovoljna mera.“