Gradovi i himere, Pisma iz Italije, Pisma iz Norveške, Ljubav u Toskani, Kod Hiperborejaca… to su bila najlepša, pa i uzvišena, ponekad i patetična putovanja pomoću putopisa većine nas “bejbi bumera” koji su svoju sobnu plovidbu kroz svetsku književnost počeli iz srpskih, ili ako baš hoćete – a ja hoću, o itekako – iz jugoslovenskih luka.
Ali, ne samo putopisi, nego i tzv. omladinski romani Put oko sveta za 80 dana Žila Verna ili Kroz pustinju i prašumu Henrika Sjenkjeviča, pa čak i mirisi teksaške pustinje Ljano Estakado kod onog nemačkog prevaranta i večitog robijaša Karla Maja i tako sve do velikih plovidbi još jednog Poljaka Jozefa Teodora Konrada Korženjovskog (prekrštenog kasnije u Džozefa Konrada) i konačno velikih pisaca i putopisaca Lorensa Darela i Henrija Milera. Francuskom bonvivanu i raspikući Žilu Vernu nije odoleo još ni Branislav Nušić, samo što se u njegovom Putu oko sveta glavni junak nije zvao Fileas Fog nego Jovanča Micić i nije bio najmudriji i najhrabriji džentlmen iz Londona, nego priglupi i bojažljivi jorgandžija iz Jagodine.
U onom “nejunačkom vremenu” Titovog komunizma, kad su najuzbudljiviji i najdramatičniji događaji naše mladosti bili sportski uspesi ili promašeni penali, opšte mesto bez jačih argumenata bilo je da su putopisi najviša forma novinarskog izraza, pa i da su negde između novinarstva i književnosti.
Možda i jesu, ali, u praksi, putopisi su za nas tada imali druge forme i junake.
Naime, u to vreme, glavni junaci naših istočnoevropskih putovanja sve do rušenja Berlinskog zida nisu bili Fileas Fog i njegov odani sluga Paspartu, nego vegeta, vinjak “Cezar” i najlon čarape, pa još i hula-hopke, ako su za njih Bugari, Česi i ostali Rusi uopšte i čuli. Sa pola kofera tih dragocenih artikala mogao si da polupaš pola Pešte, Praga, Moskve i onog nekadašnjeg Lenjingrada, i još da se odande vratiš sa krznenim bundama i šubarama. Što u koferu, što na sebi, ako se u avionu ne onesvestiš od vrućine.
Istovremeno, jedini, ali zato ogroman, ubitačan argument da je naš socijalizam bolji od mađarskog i rumunskog bio je – Trst! Oni tamo nisu mogli ni u pismu, a mi – kadgod nam padne na pamet. Ne znam zašto, ali ni u Trstu nema Fileasa Foga, junaka mog detinjstva, nego su odande glavni akteri naših putopisa: “super rifle”, “Roj Rodžers”, “levis 501”, “Fioruđi”, “karera”…
Decenijama sam na korzou slušao priče novosadskih “fircigera” (rođenih 1940. i neke) kako su u Trst svojim “tristaćima” stizali za sedam sati (bez piš-pauze), pa za šest, a što bliže zori i za samo pet sati vožnje. A carinike su varali kao niko pre njih i kao niko posle njih, jer su oni lukavi i dovitljivi, a carinici – naprotiv.
Mislio sam da nema gore situacije za putopisce od tog mušterijskog turizma, od sve one vegete i vinjaka “Cezar” (i zašto baš “Cezar”, a ne moj rođeni “Rubin” za kojeg sam umalo i život dao), ali se ubrzo pokazalo da sam bio u krivu. Ima, o itekako ima, ima gore, i to baš ovde kod nas.
Verujući u putopis kao najvišu formu novinskog izraza, sa prvim mirisom iz ovog bureta baruta setio sam se da su čak četvoro najizvikanijih (možda i najboljih) novinara XX veka slavu stekli, ili je bar započeli, kao ratni izveštači. I da su baš svi oni morali da pređu mora i okeane (svih četvoro i okeane) da bi stigli do frontova, a da je meni rat došao na kućni prag, od Prištine do Ljubljane…
Elem, Egon Ervin Kiš je početkom prošlog veka iz Beča, prestonog i najlepšeg grada najlepše evropske imperije Austrougarske, otplovio u daleki Meksiko da rame uz rame sa Pančom Viljom i Emilijanom Zapatom izveštava o oslobodilačkom ratu. A s one strane je maltene istovremeno jedan Amerikanac Džon Rid (poznatiji kao Voren Biti u filmu Crveni) doplovio prvo u Srbiju 1915. da se sa kraljem Petrom povuče preko Albanije do Krfa, da bi se proslavio dve godine kasnije kad je uz nekog Leona Vajnštajna (kasnije prekrštenog u Lava Trockog) jurišao na Zimski dvorac u Petrogradu i o tome napisao knjigu Deset dana koji su protresli svet. I treći ratni izveštač, potom čak i nobelovac Ernest Hemingvej, prelazio je Atlantski okean dva-tri puta – u Prvom svetskom ratu da bude šofer bolničkih kola, pa u Španskom građanskom i Drugom svetskom ratu, gde se ne zna šta je bio jer je lagao još više, daleko više nego u Prvom ratu. Izveštio se, znao šta čitateljstvo voli… A da i ne govorimo o Orijani Falači, koja je iz Italije potegla čak u Vijetnam, napisala naramak knjiga koje više, u ovom mlaznom vremenu, ne spominju ni profesionalni čitači ili predavači žurnalistike ili, ne daj Bože, književnosti.
I sad, ovaj pesimista počinje optimistički da veruje da ipak ima i gore, biće gore, i to baš kod nas. Pa treću fazu svog putopisanija počne na Kosovu (tada još “i Metohiji”), nastavi je u Cankarjevom domu u Ljubljani sa nekim Janezom Janšom iz Opštenarodne odbrane, umesto, kao nekad, sa Cerarom i Bojanom Križajem, pa u Zagrebu, umesto sa Šurbekom o kom je i prvu svoju knjigu napisao, sedi sa penzionisanim oficirom JNA Franjom Tuđmanom, pa u Vukovaru sa predsednikom nečeg Goranom Hadžićem, pa na Romaniji sa doktorom medicine Radovanom Karadžićem i doktorom književnosti Nikolom Koljevićem, pa u Kninu, Kistanju i manastiru Krka sa doktorom psihijatrije Jovanom Raškovićem i rektorom Bogoslovije doktorom teologije Slavkom Zoricom, svojim nekadašnjim cimerom u internatu Bogoslovskog fakulteta… pa opet na Kosovu (sad već bez Metohije) sa patrijarhom Pavlom, o kojem je takođe napisao knjigu.
I o svemu tome bi se sad knjiga dala napisati, ali neću ni da pomislim: treća faza mog putopisanija zacrnila mi je tačno pola života – ovih poslednjih 35 godina od mojih 70.
Zato treba putovati samo kroz knjige, jer u knjigama sve je drugačije. Kako bi rekao moj prijatelj Mihajlo Pantić u knjizi kojoj upravo kradem naslov – Kapetan sobne plovidbe. Nije ovo država za putopise i putopisce. Nekad bila, ali više nije. Ma, nije ni za goli život.
