Kako je Hristos pobedio Jupitera

Legende su izmišljene priče. Latinski izraz legenda zapravo znači „ono što bi valjalo pročitati“. Enciklopedija Britanika tumači: „Legenda je tradicionalna priča ili skupina priča o određenoj ličnosti ili mestu… Legende se prenose iz prošlosti i obično se smatraju istorijskim, iako se ne mogu u potpunosti proveriti.“ Nasuprot tome istorija bi trebalo da bude istinita, proverena priča, što svakako nikako ne znači da je legenda laž. Naprotiv, u legendi ponekad može da se sakrije podatak koji će nam se učiniti verodostojnijim od onog što nam poveravaju istorijska dela. Nauka se oslanja na neke, u najboljem slučaju na brojne i proverene, ali nikada na sve podatke koji mogu da se uliju u pamćenje naroda ili čovečanstva, u legendu.

Proučavanje istorije počinje studijom dokumenata, ali šta je istorijski dokument? To je pismeni sastav obično konkretno naručen ili napisan sa određenom namerom. Jedan od izvornih dokumenata starog Rima, i to sročen tako dobrim stilom, da se latinski jezik preko dve hiljade godina proučava baš na osnovu njega, opis je rata De bello gallico (O ratu u Galiji) Julija Cezara. Da li je tačan opis rata koji je vojskovođa napisao pre svega sa namerom da rimskom senatu sebe predstavi kao energičnu, jaku ličnost? Niko bolje od njega nije znao kako su se borbe odvijale, ali svoj spis je sročio sa određenim planom i već na osnovu toga naslućujemo da nije baš sve tačno, što se u njemu tvrdi, nego samo što je povoljno za autora, što će ulepšati njegove akcije. Zar je to istorijska istina? Istina je da je postao vladar tako moćan da je iz njegovog imena nastala reč koja označava imperatora.

Svi izvori na kojima počiva istorija nastali su na sličan način, neko ih je napisao, ili dao napisati, o sebi, najčešće je neko konkretno platio autora, pojedinačni dokument uvek je pomalo sumnjiv, istini se približavamo tek proverom porekla dokumenta i ukrštanjem što više podataka nastalih na razne načine.

Pošto je to tako sa svakim istorijskim dokumentom i imajući na umu sve moguće nedoumice, oprezno pristupamo i ediktu nastalom na osnovu dogovora vladara dva dela Rimske imperije, Konstantina i Licinija, u Milanu 313. godine. Sigurni smo da je taj edikt postojao, ali original sa potpisima dva cara nije sačuvan. Tekst edikta poznat je samo na osnovu dva prepisa koji su odvojeno sačinila dvojica savremenika, Laktancije i Euzebije Cezarejski.

PREVOD EDIKTA: Pre nego što pokušamo da se bavimo nastankom i tumačenjem Edikta i njegovog dejstva na istoriju čovečanstva, navodimo tekst u celini:

Kada se mi, Konstantin Avgust, kao i Licinije Avgust, srećom sretosmo blizu Mediolanuma i posmatrasmo sve što se tiče opšteg dobra i bezbednosti, pomislismo pored drugih stvari, koje smatrasmo kao dobre za javnost, da pre svega treba da se reguliše odnos prema poštovanju božanstva, a da bismo time Hrišćanima i drugima dali dozvolu da poštuju onu veru, kojoj daju prednost, kakva god ona bila, da bi sa svoga nebeskoga prestola nama i onima koji stoje pod našom vlašću, bilo milostivo i prijateljski naklonjeno. Na osnovu ovakvog zdravog savetovanja i svakog poštovanja dostojne brižljivosti pomislismo da nikome, ni bilo kome, ne treba da se spreči mogućnost da svoje srce poveže sa kultom hrišćanstva, niti bilo koje druge veroispovesti za koji bi pomislio da je najbolja za njega. Tako da bi najviše božanstvo, čijem obožavanju mi težimo svim srcem svojim, svima nama u svemu podarilo milost i dobru volju. Nadalje, uz poštovanja neka je rečeno, da nam se dopalo da ukinemo sve propise ranijih edikta u odnosu na Hrišćane, a da bi svako, ko to želi, slobodno, javno i bez smetnje mogao da sledi hrišćansku veroispovest. Pomislismo da je prikladno da te stvari preporučimo vašoj obzirnosti, a da biste znali da mi hrišćanima dajemo slobodnu i ničim ograničenu mogućnosti iskazivanja poštovanja na osnovu njihove veroispovesti. Videvši da to dozvoljavamo Hrišćanima, takođe znajte da mi isto tako mira radi priznajemo i svim drugim veroispovestima da javno i slobodno ispovedaju svoj kult, a da bi svako, kakogod mu je volja, imao mogućnost slobodnog obožavanja; to od nas doneto uređenje ne treba da ima privid omalovažavanja bilokakvog dostojanstva ili veroispovesti.

Dodatno, što se tiče hrišćana, koje cenimo naročito visoko, propisujemo da svako mesto, koje je prisvojeno u ime državnog poseda ili od bilokoga drugoga, a gde su se ranije hrišćani obično okupljali, hrišćanima treba da se vrati bez plaćanja ili bilo kakvog zahteva za obeštećenjem i to bez bilokakve obmane ili prevare. To se takođe odnosi na mesta koja su pribavljena u vidu poklona, i ona takođe treba da se vrate hrišćanima. I jedni i drugi, i oni koji su nešto kupovinom stekli ili kao poklon primili, neka se obrate predstavnicima vlasti, koji će se na osnovu naše milosti pobrinuti, ako požele odštetu na osnovu naše velikodušnosti. Sva ta imovina neka se uz vašu pripomoć istovremeno i bez zastoja preda zajednici hrišćana. Od kada se pojaviše, međutim, hrišćani posedovaše ne samo mesta, koja su im pripadala kao pojedincima, nego i mesta nazvana crkvama, koja pripadaše njima kao zajednici. I ta mesta, na kojima su se obično okupljali, nazvana crkvama, a koja su im pripadala kao zajednici, obuhvaćena su gore navedenim zakonom i neka vam je zapoveđeno da ih smesta i bez svađe vratite hrišćanima. Ovo neka je rečeno zajednici i njenim delovima: samo po sebi neka je razumljivo da se podrže gore pomenute mere, a da bi se pomenute stvari vratile bez plaćanja i zahteva obeštećenja na osnovu naše velikodušnosti, i na svaki način da se najveća moguća podrška pruži hrišćanima, a da bi naša zapovest što je moguće brže pokazala dejstvo, a i preko toga našom blagošću neka bude obezbeđen javni poredak. Sve da se sprovede kako gore objavismo, a da bi nas Božja milost, kako smo je već doživljavali pod važnim okolnostima, i nadalje sačuvala i blagoslovila naš zajednički uspeh u odnosu na državu.

Osim toga, a da bi uputstva našeg dekreta i naše dobre volje bili zapaženi od svakoga, neka ova najviša zapovest vašim uredbama svuda javno bude objavljena i svakome stavljena na znanje, tako da ovaj dekret i naša dobra volja ne ostanu skriveni.

Originalni tekst Edikta navodi istoričar Laktancije na latinskom jeziku, a postoji takođe u grčkom prevodu u delu biskupa Euzebija Cezarejskog. I jedan i drugi su Konstantinovi savremenici i još ćemo ih detaljnije predstaviti. Ja sam Edikt ovde preveo na osnovu nemačkog prevoda Laktancijevog zapisa datiranog 13. juna 313. Prevod prevoda, naravno, ne može da bude savršeno tačan, ali pokušava da sledi duh originala uz sve nejasnoće i za današnje pojmove rogobatne formulacije, nadam se da je ipak dovoljno precizan da bismo znali o čemu se stvarno radilo.

PRVI KORAK: Da bismo shvatili društvenu i političku situaciju Rimske imperije u času kada se potpisuje Milanski edikt, neophodno je vratiti se nekoliko decenija unazad.

Dioklecijan je, došavši na vlast, kao car uveo tetrarhiju, vladavinu četvorice, kako bismo danas rekli, neku vrstu kolektivnog rukovodstva. Od 1. maja 293. su on i Maksimijan sa titulom avgusta vrhovni carevi, Dioklecijan uzima istočnu, a Maksimijanu poverava zapadnu polovinu Imperije. Galerije i Konstancije (otac Konstantina Velikog) njihovi su zamenici sa titulom cezara. Ideja je da avgusti vladaju do svoje šezdesete godine života, potom da daju ostavku, a cezari tog časa automatski postaju avgusti i biraju se novi cezari. Posle ostavke Dioklecijana i Maksimijana 1. maja 305. godine zaista Galerije i Konstancije postaju avgusti, a Maksimin Daja i Flavije Severije cezari. Ali, ubrzo nastaje haos. Konstancije umire, njegov vanbračni sin Konstantin uzurpira njegovo mesto, u samom Rimu Maksencijev sin Maksimin preuzima vlast u svoje ruke, sam stari Maksimijan bi opet da se umeša, na istoku Licinije kreće u borbu da bi stao na čelo tog dela države, nastaje rat svakog protiv svakog – Dioklecijana iz „penzije“ još jedanput pozivaju da ih miri, ali on ne uspeva i nastaju krvave razmirice.

Teško bolesni Galerije izdaje edikt kojim se ukida progon hrišćana, a hrišćansku veroispovest izričito dozvoljava kao religio licita – dozvoljenu veroispovest – uz napomenu da to važi „dok ne remeti javni red i mir“. To je značilo da prestaje svaki progon, da je dozvoljena izgradnja i održavanje bogomolja i ispovedanje vere, da se deklarisani hrišćani oslobađaju inače obaveznog žrtvovanja caru (priznavanja da je car bog), obavezuju se da se svom bogu mole za dobro države, ali time se istovremeno onemogućava da preuzmu bilo kakvu javnu službu. Galerijev edikt je ukidanjem svakog progona možda čak značajniji prvi korak u pravcu slobodnog ispovedanja vere u Hrista od Milanskog edikta koji će uslediti. Galerije je pre njegovog izdavanja celog svog političkog života lično stajao na čelu najžešćih progona hrišćanstva.

GLAVNI PROTAGONOSTI: Dioklecijan je, najverovatnije u proleće 313. godine, umro u svojoj palati u Aspalatosu – današnjem Splitu – gde se povukao da bi mirno proživeo poslednje godine života. Aurelije Viktor (rimski istoričar) oko pola veka kasnije piše da su ga otrovali, Laktancije (koji je bio bibliotekar na njegovom dvoru, ali ga je mrzeo), da se sam ubio iz straha da ne bude ubijen, Euzebije da je umro od starosti i bolesti. Nijedna verzija nije dokazana.

Ovde bih napomenuo da je po mom čvrstom ubeđenju na osnovu brojnih podataka Dioklecijan rođen u Diokleji, znači, blizu današnje Podgorice, a ne u Aspalatosu – Splitu – kao što se obično misli. Za tu zabunu kriv je hrvatski naučnik Ante Bulić, koji nije bio istoričar, nego arheolog. On je znao da njegove teze ne stoje na čvrstim podlogama, pa se branio izjavom: „Ako se neko zove Diokle ne mora da je iz Diokleje, kao što neko, ko se zove Petar, ne mora da je iz Petrovgrada!“ To je, naravno, tačno, ali ne dokazuje da neki Petar nije mogao da se rodi u Petrovgradu, neki Diokles u Diokleji. U svakom slučaju Dioklecijan je bio Ilir kao gotovo svi junaci ove naše priče. Bio je takođe, moglo bi se reći, „naše gore list“.

Konstantin pobeđuje Maksencija bitkom kod Mulvijevog mosta na ulazu u tadašnji Rim (Pons Mulvius), koja je vođena 28. oktobra 312. Ta bitka je omogućila Konstantinu da sam preuzme zapadni deo Imperije.

Još je Dioklecijan – pre svega da bi unazadio grad Rim – odredio da Mediolanum, današnji Milano, bude sedište zapadnog dela države, a za svoju prestonicu uzeo je Nikomediju. Cezari su dobili svoja sedišta, Galerije Sirmium – Sremsku Mitrovicu – a Konstancije Augustu Treverorum – Trir.

Konstantin veliki zvanično se zvao Flavius Valerius Aurelius Constantinus. Podaci o njegovom rođenju se ne slažu. Ja polazim od toga da se rodio 18. februara 274. godine, iako se pominju i 280., pa čak i 288. godina. Nesumnjivo se rodio u Naisusu – Nišu – majka mu je bila gostioničarka Jelena, kasnije Sveta Jelena, a otac Konstancije, tada prefekt Naisusa – po današnjem shvatanju neka vrsta „okružnog načelnika“, kasnije cezar, „podcar“ pod Dioklecijanom, najzad car Istočnog dela imperije. Konstancije – nazvan Constantius Chlorus, ja kažem Konstancije bledoliki – rođen je oko 250. godine. Sa Jelenom je živeo u konkubinatu. Na Dioklecijanovu želju kasnije se kao cezar morao oženiti Maksimijanovom kćerkom Teodorom, sa kojom će imati šestoro dece: sinove Julija Konstancija, Flavija Dalmatika i Flavija Hanubalijana, i kćerke Konstanciju, Anastaziju i Eutropiju – to su polubraća, odnosno, polusestre Konstantina Velikog, ali za razliku od njega formalno legalna deca, dok je on bio, današnjim rečima rečeno, kopile. Konstancije bledoliki je umro je 306. godine. Konstantinova majka, Jelena – sveta Jelena – rođena oko 250, umrla je u Nikomediji 18. VIII 330. (Jelena je svetica i na osnovu rimokatoličkog i pravoslavnog verovanja, Konstantin je svetac samo na osnovu pravoslavnog).

Licinije – Valerius Licinius Licianus – rođen je negde u Dakiji oko 265. godine. Verovatno je seljačkog porekla, napravio je karijeru kao vojnik i vojni zapovednik i kao takav postao Galerijev lični prijatelj. Posle Galerijeve smrti 311. delio je vlast nad istočnim delom Imperije sa Maksiminom Dajom. Marta 313. se u Milanu oženio sa Konstantinovom polusestrom Konstancijom. Ta novoutemeljena porodična veza iz političkih razloga bila je veoma važna i takođe je značajna epizoda vezana za potpisivanje zajedničkog edikta u Milanu. Kratko vreme posle svadbe – 30. aprila 313. – Licinije nanosi Maksiminu Daji konačni poraz, tako da će svojim delom carstva sam vladati sve do 324. godine. Tek će ga tada Konstantin Veliki vojnički pobediti, pogubiti i preuzeti vladavinu nad celokupnom, za tadašnje prilike ogromnom državom.

LAKTANCIJE I EUZEBIJE CEZAREJSKI: Ja sam na pisanju svoje trilogije o carevima Dioklecijanu, Konstantinu i Julijanu radio oko četrdeset godina i ne mogu ovde da navedem ni deo literature koju sam za to vreme proučio, ali ću predstaviti dvojicu istoričara koji su bili savremenici onih zbivanja, koja neposredno vode do Milanskog edikta, Laktancija i Euzebija Cezarejskog, i jednog pisca iz XIX veka koji je meni, čini mi se, najviše pomogao.

Laktancije – Lucius Caecilius Firmianus Lactantius – pisac i učitelj retorike, što je u njegovo vreme bilo veoma važno zvanje, radio je na Dioklecijanovom dvoru u Nikomediji kao bibliotekar, a kasnije na dvoru Konstantina Velikog kao privatni učitelj njegove dece. Bio je vatreni poklonik hrišćanstva, toj veri posvetio je nekoliko knjiga, najvažnija je Institutiones divinae (Božja uputstva), ali nas u našem kontekstu mnogo više zanima delo De mortibus persecutorum (O načinu smrti progonitelja) u kome se bavi životom i smrću deset rimskih imperatora koji su proganjali hrišćanstvo. Laktancija su nazivali „hrišćanskim Ciceronom“ zbog savršenog stila njegovog latinskog jezika. Sa današnjeg stanovišta se ne može smatrati objektivnim istoričarem, jer isuviše mrzi sve rimske careve sve do Konstantina Velikog, ali je nesumnjivo jedan od najznačajnijih izvora za razumevanje kraja drugog i prvih decenija trećeg veka.

Kod Laktancija nalazimo, kao što već rekosmo, kompletan tekst Milanskog edikta. On takođe opisuje požar, koji je u Nikomediji izbio na krovu Dioklecijanove palate, a tvrdi da ga je podmetnuo Galerije, koji je hrišćane optužio kao palikuće da bi mogao da ih progoni i da Dioklecijana nagovori da na to pristane. Zanimljivo je da se na licu mesta nalazio i mladi Konstantin u svojstvu gardijskog oficira, verovatno i zbog toga da bi iz blizine mogao da prouči Dioklecijanov sistem vladanja. O tom požaru će Konstantin svom biografu Euzebiju Cezarejskom reći da je nastao od udara groma.

U isto vreme živela su i delovala dvojica hrišćanskih episkopa sa istim imenom, pa ih istorija uvek obeležava i poreklom – Eusebius „cezarejski“, odnosno „Euzebije Cezarejski“, za razliku od nešto starijeg Euzebija Nikomedijskog, koji je pred kraj života bio patrijarh carigradski, a umro 341. godine verovatno u sedamdesetoj godini života. Ime Euzebije se u nekim starijim srpskim tekstovima pisalo Jevsevije.

Euzebije Cezarejski rodio se oko 270. godine, a episkop u judejskom gradu Cezareji postao je 315. i to zvanje zadržao je sve do svoje smrti 339. godine. (U doba, o kome govorimo, zapravo su četiri grada nosila ime Cezareja, grad na koji se ovde misli bio je na teritoriji današnjeg Izraela i zvao se Cezareja maritima.) Napisao je prvu istoriju hrišćanstva u deset tomova – Historia ecclestica – od njenog početka, od vremena apostola, do 324. godine. Iako se oslanjao na gotovo sve moguće tadašnje pristupačne arhive i lične razgovore, današnja nauke je ne smatra po svemu verodostojnom, jer kao visoki hrišćanski sveštenik i nije mogao da bude neutralan. U našem kontekstu važna je biografija Konstantina Velikog – Vita Constantini. Ona pored ostalog bazira na brojnim razgovorima sa samim Konstantinom i svakako je pre svega panegirik. Jednom sam se usudio da ga nazovem „Konstantinovim Dedijerom“, jer je njegov odnos prema liku, čiji život opisuje, sličan kao Vladimira Dedijera prema Titu.

BITKA KOD MULVIJEVOG MOSTA: Da bih pokazao kako dva autora, koji su obojica savremenici, na različit način opisuju njima bliske događaje, navodim opise Laktancija i Euzebija Cezarejskog bitke kod Mulvijevog mosta, kada Konstantin prvi put radi vojne pobede navodno javno priziva hrišćansku ideju u pomoć.

Laktancije hladno i jezgrovito: „Konstantin je u snu upozoren da Božji znak naslika na štitovima svojih vojnika i tek posle krene u boj. Poslušao je i naredio da se nacrta koso slovo X sa presavijenim gornjim vrhom sa Hristovim imenom.“

Euzebije, pak, piše da mu je lično car ispričao kako se na jednom ranijem maršu, jednog svetlog prepodneva sunce na nebu pretvorilo u znak krsta i da su se sunčevim zracima ispisane na nebu pojavile reči: „Sa ovim znakom ćeš pobediti.“ Euzebije takođe tvrdi da je on lično video carski, dragim kamenjem ukrašeni znak ili steg Labarum – Hristov monogram. Takvo koplje sa oznakom, a ni sama oznaka iz onog vremena, nisu sačuvani.

Bez obzira na to šta legende o tome kazuju, pobedom nad Maksencijem kod Mulvijevog mosta Konstantin je čvrsto preuzeo vladavinu nad zapadnim delom Imperije, a time učinio bitan korak da je ujedini pod svojim skiptrom.

Značajni švajcarski istoričar iz XIX veka, Jakob Burkhart, detaljno opisuje tok bitke kod Mulvijevog mosta i njen značaj: „Konstantin, do tada poznat pre svega zbog pograničnih ratova, sada se pred javnim mnjenjem pojavio u zaslepljujućem sjaju slave heroja. Sad je valjalo da novu moć postavi i na druge fundamente, a ne samo na vojnu silu.“ O znaku, pod kojim je Konstantin pobedio, on kaže da je car posle te svoje pobede odobrio da se hrišćanstvo ne samo dozvoli, nego je naredio da se u armiji širi simbol, „…o kome je svako mogao da misli šta hoće, ali su hrišćani mogli da shvate da se odnosi na njih…“.

CARU CAREVO: Knjiga Jakoba Burkharta Doba Konstantina Velikog za mene je bila polazište za pisanje prvo o Dioklecijanu, pa zatim o Konstantinu i Julijanu. Jakob Burckhardt (1818–1897) prvi je dokazima ustao protiv Laktancijeve teze o „zlom Galeriju“, koji je kao palikuća izazvao Dioklecijanov bes, i ukazao da su u vreme tog požara na carskom dvoru hrišćani itekako već bili moćni, hrišćanke su bile čak i Dioklecijanova supruga, Priska, i njegova jedina kćerka, Valerija, najzad, i sam Laktancije je kod njega bio angažovan, a i Konstantin se nalazio u dvorskoj sviti. Pobeda hrišćanske ideje – za koju Burkhart niti navija, niti je odbacuje – već se mogla naslutiti i pre Galerijevog edikta, daleko pre Konstantinovog i Licinijevog edikta izdatog u Milanu pre 1700 godina.

Posle pobede kod Mulvijevog mosta prevaziđene su najveće nedoumice. Rimska Imperija na svom čelu na zapadu ima Konstantina, na istoku Licinija i Maksimina Daju. Konstantin je procenio da je Licinije jači. Vezuje ga za sebe udavši za njega polusestru, Konstanciju. Licinije je i formalno priznao da je Konstantin maximus – vrhovni car.

Dioklecijanova velika ideja „kolektivnog rukovodstva“ nad Imperijom, koju je smatrao isuviše velikom da bi je vodio jedan čovek, nesumnjivo je propala. S njom su propale i neke od njegovih velikih reformi: maksimiranje cena, uredna administracija nad celom Imperijom, komandovanje vojskom, a naročito gardom – pretorijancima.

Konstantin, vojnički i politički genije, sve to shvata veoma dobro. Sistem tetrarhije proučavao je na dvorovima samog Dioklecijana, Galerija i svoga oca Konstancija. Došao je do zaključka da se ta ideja pokazala neuspešnom, da se dobro vladati može samo na centralistički način, krenuo je da celu Imperiju ujedini pod svojom upravom, zbog toga mu raznorazni bogovi više nisu bili potrebni, pa ni poželjni. Vera koja priznaje caru carevo, pod uslovom da može bogu da da božje, odgovarala je takvoj državničkoj ideji. Hrišćani su bili dobri podanici i dobri vojnici. Politički je verovatno to suština njegovog razmišljanja. Da li i do koje mere je Konstantin vremenom postao iskreni hrišćanin, vernik, može da se podudari i sa takvim državničkim rezonom, ali ne mora. Nema sumnje da je dosta dugo – još pri izgradnji svoje prestonice, Konstantinopolja, Carigrada – bogu sunca Heliosu davao prednost, možda ga brkao, možda namerno prikazivao slično kao Hrista, ali to kao posledica Milanskog edikta već prevazilazi okvire ove teme. Da li se (i kada) uopšte pokrstio pred svoju smrt 22. maja 337. godine, nikada nećemo saznati.

UREDBA O TOLERANCIJI I RESTITUCIJI: Dioklecijanova tetrarhija i njena propast, sukob nekoliko pretendenata i uspesi Licinija i pre svega Konstantina su prethodili susretu vladara Zapada i Istoka Rimske imperije, Konstantina i Licinija. Bitno je što su se sreli na Konstantinovoj teritoriji „blizu Mediolanuma“. Licinije istok još mora da deli sa Maksiminom Dajom, ali svojim dolaskom je sebi obezbedio Konstantinovu moralnu i materijalnu podršku, što se potvrdilo i ženidbom sa Konstantinovom polusestrom.

Znači, Licinije je Konstantinu „došao na noge“ i formalno ga je priznao za „maksimusa“, za „glavnog“. Centralni događaj njihovog susreta bila je zapravo svadba, politički razgovori su se vodili gotovo uzgred. Nije beznačajno što su se dogovorili da njihovi vanbračni sinovi, Konstantinov Krisp i Licinijev Licinijan, iako tek sedmogodišnjaci, formalno dobiju počasnu titulu konzula. Dogovorajući se šta bi u celom podeljenom carstvu ipak trebalo da se tretira na isti način, na dnevni red je došao i odnos prema hrišćanima.

Milanski edikt je zapravo sporazum između dvojice suverena međusobno tog trenutka zapravo nezavisnih delova Rimske imperije, protokol o tome da će odnos prema raznim veroispovestima u oba dela carstva, a naglašeno posebno prema hrišćanima, biti isti. Zbog toga ta zajednička naredba formalno nije edikt u smislu centralnog zakona, kakve su ranije izdavali rimski carevi, više se može smatrati uredbom o primenjivanju već postojećeg zakona (Galerijevog edikta). U nauci, a pogotovu publicistici se, međutim, zadržao naziv Milanski edikt ili Milanski edikt o toleranciji.

Već je Galerijev edikt, dve godine pre milanskog, formalno obezbedio slobodno ispovedanje vere u Hrista, ali to je bilo tek zaustavljanje progona, a ne omogućavanja normalnog hrišćanskog života. On je usledio posle četiri ranija edikta iz vremena kada je vrhovni car bio Dioklecijan, a njegov cezar Galerije, koji su na najbrutalniji način regulisali progon hrišćana, a koji su sada opozvani.

Više od polovine teksta Milanskog edikta govori o vraćanju materijalnih dobara i pojedincima hrišćanima i njihovim zajednicama, pre svega nekretnina, znači, zemlje i zgrada – današnjim jezikom rečeno, uveo je neku vrstu restitucije eksproprisanih crkvenih imanja. To je zanimljivo i zbog toga, što i danas u našoj državi tradicionalne verske zajednice potražuju povraćaj imovine koje je država nacionalizovala. Milanski edikt i nadalje kao državnu veru zadržava ideju mnogih bogova na čelu sa Jupiterom, uz mogućnost da se posebno veruje i žrtvuje pojedinim „starim“ bogovima, ali pored toga dozvoljava i druge veroispovesti. Današnja nauka ne isključuje da je Konstantin u Milanu, i snažnije nego što je to u Ediktu zapisano, hteo da izađe u susret hrišćanima, ali je ipak sa Licinijem morao da postigne kompromis.

U tom kontekstu valja se setiti da će se tek pod Konstantinom Drugim 354. godine izričito zabraniti kultovi koji će biti nazvani paganskim, a tek 380. godine pod Teodozijem hrišćanstvo postaje državna i jedinstvena vera Rimske imperije.

PRVI VASELJENSKI SABOR: Konstantin će, kao što smo videli, Licinija definitivno pobediti tek leta 324. godine i posle toga sam zavladati celom Imperijom, te od tog časa nesmetano može da sprovede svoja viđenja. Nimalo nije slučajno što je već godinu dana posle definitivne pobede pozvao sve hrišćanske episkope iz cele Imperije na zajednički sastanak 20. maja 325. godine. Oni su mogli da o trošku države sa po dvojicom saradnika doputuju u Nikeju, što je zahtevalo do tada neviđenu organizaciju i ogroman trošak. Milanski edikt je bio skroman prvi korak. Taj prvi zajednički veliki skup episkopa, međutim, određuje dalji tok ne samo razvoja hrišćanstva, nego i imperijalne državne politike, hrišćansku crkvu ne samo da priznaje kao jednu od poznatih veroispovesti, nego i kao svetovnu organizaciju, koja je potrebna caru. Nikejski skup obično nazivamo Prvim vaseljenskim saborom.

Konstantin je lično predsedavao njegovom otvaranju i time naglasio da je on kao car formalno poglavar takođe i hrišćanske verske zajednice, ali isto tako i svih drugih veroispovesti u svojoj Imperiji. Insistirao je na tome da je za sve vere „pontifeks maximus“ – vrhovni sveštenik. Hteo je i lično da upozna vođe hrišćanstva da bi saznao do koje mere može da računa na njih u ostvarenju jedinstva Imperije.

Na otvaranju sabora pojavio se sav u purpuru okićen zlatom i dragim kamenjem. Euzebije na svoj preterani način scenu opisuje: „Pojavio se anđeo gospodnji sa nebeskih visina!“

Nije nezanimljivo da je episkop Rima, Silvestar, koji je već tada isticao zahtev da njega priznaju kao naslednika svetog Petra i namesnika Hristovog na zemlji, odsustvovao sa Prvog vaseljenskog sabora, navodno zbog starosti i bolesti, ali je poslao dvojicu prezvitera kao svoje predstavnike. Održavanjem sabora u Nikeji, odlukom da se preseli na istok i da tu izgradi svoju prestonicu, Carigrad – Konstantinopolj, Konstantin je odredio važnu karakteristiku razvoja hrišćanstva koja se održala naročito na njegovom ortodoksnom krilu.

Čini mi se da je Konstantin te godine bio prilično razočaran u hrišćansko sveštenstvo, u kome se umesto poželjnog jedinstva razvio sukob, koji car nije razumeo, a ometao je njegove planove. Mi ovde nemamo dovoljno prostora da detaljnije objasnimo suštinu „arijanstva“, mišljenja koje je podržavao veliki broj hrišćanskih sveštenih lica, ali ga je sabor na kraju osudio kao jeres. Gotovo se čini igrom reči pitanje da li je Isus Hristos na grčkom homousios (po biću isti) ili homoiousios (po biću sličan). Za Konstantina, koji se stavio na čelo imperije, jedne organizacije ovoga sveta, što je hrišćanska crkva takođe bila, to se svelo na pitanje odnosa između Boga Oca i Boga Sina, pojednostavljeno, prvenstva oca ispred sina, a to je za njega već bilo dinastičko, znači nadasve političko pitanje. Još važnije za cara bilo je da crkva – i opet viđena kao svetovna organizacija od imperijalnog značaja – bude jedinstvena, jer je on želeo jedinstvenu državu i hteo je na vernike da se oslanja kao na verne podanike. Konstantin je kao car iznudio jedinstvo sabora prvosveštenika, presekao je teološku diskusiju u korist reči homousios i samo su se dvojica prisutnih episkopa usudila da mu se suprotstave.

Vaseljenski sabor je doneo i druge odluke, pre svega je definisao zauvek trajne simbole hrišćanstva.

Najčešće se tek naknadno, ponekad posle mnogo vekova, konstatuje da je Milanski edikt bio događaj od trajnog, istorijskog značaja. Potpisujući edikt zajedno sa Licinijem, koga je nerado podnosio kao gotovo ravnopravnog vladara polovine Rimske imperije, Konstantin Veliki nije mogao ni da nasluti da ćemo upravo taj čin slaviti posle hiljadu i sedam stotina godina kao bitan za razvoj ne samo jedne države, nego celog čovečanstva.

Cilj susreta dva cara bio je, kao što smo rekli, pre svega ženidba Licinija sa Konstancijom, još i više dokaz da se Konstantin priznaje kao „maksimus“. Uređivanje povraćaja imovine hrišćanskim zajednicama, pa i pojedincima, gotovo uzgredan, administrativni akt. Za slobodu hrišćanske veroispovesti mnogo je značajniji prethodni Galerijev edikt, a za utemeljenje hrišćanske svetovne organizacije, crkve, ali i za njeno unutrašnje uređenje i teološku samospoznaju, Prvi vaseljenski sabor. Međutim, Milanski edikt kao posledica Galerijevog, kao prethodnica Sabora, danas nam se prikazuje kao momenat dostojan proslave celokupnog napretka od Hristovog rođenja i učenja, od delovanja apostola, a možda naročito Svetog Pavla, do dana današnjeg, kao miljokaz na drumu istorije od prapočetka u pravcu večnosti.

GRESI SVETOG KONSTANTINA: Kao pisac romana, ja sam mogao da izmišljam i nagađam ko je od istorijskih likova šta mislio, šta ga je navelo na koju odluku. Šta je osećao, šta sanjao… Istoričari tu slobodu nemaju, zastaju ako ne mogu da se oslone na dokument, pa makar i samo donekle sumnjiv.

Konstantin, sin Konstancijev, rođen u Naisusu, neosporno je jedan od najvećih državnika svekolike istorije. Takve ličnosti ne mogu da budu nevinašcad. Istorijska je činjenica da je Konstantin naredio da se ubije njegova žena Fausta, mati njegove dece, a takođe i da se ubije njegov prvorođeni, vanbračni sin Krisp, nesumnjivo najdarovitiji od njegovih potomaka. Čim pomenemo Krispa nemoguće je ne setiti se da je i sam Konstantin vanbračni sin. Krispova majka, robinja Minervina, nije posebno značajna. Sa Faustom je Konstantin imao dva legitimna sina, Konstantina II i Konstancija II i tri kćerke, Konstanciju, Konstancu i Helenu. Njihova sudbina biće tragična kao da su Tantalovo pleme iz grčke mitologije.

Nije dokazano šta je navelo Konstantina na tako krvave odluke. Pravoslavno hrišćanstvo je prešlo preko ubistava supruge i sina i zbog ogromnih zasluga svejedno ga je proglasilo za svetitelja, rimokatolički deo Crkve, kasnije odvojen od istočnog, ortodoksnog učenja, to nije učinilo, smatrao je da je takav greh isuviše velik za sveca. Konstantinova majka Jelena, skromna žena iz Naisusa, svetiteljka je za celokupno hrišćanstvo. Istorijski se tok događaja ne procenjuje moralnim razmerama, istorijski Konstantin nesumnjivo kao malo koji vladar zaslužuje epitet Veliki.

Car Julijan, sin Konstancija II – kome je Konstantin Veliki deda stric – još jedanput će pokušati da zaustavi tok istorije i hrišćanstvo vratiti na samo dozvoljenu veru u smislu Milanskog edikta, a staru mnogobožačku da podigne u rang državne religije. Julijan je rođen 331, a poginuo 26. juna 363. godine. Kao car ga je neposredno nasledio hrišćanin Jovijan rođen u Singidunumu, Beogradu. Otada će svi carevi biti hrišćani.

Vreme careva iz naših krajeva, Dioklecijana, Konstantina i Julijana, trajalo je sedam decenija, što je za istoriju kratak rok, ali period bitan za čovečanstvo, čiji je veliki, da ne kažemo odsudni deo tada krenuo putem hrišćanstva. Jedan od najbitnijih kamena međaša na tom putu nesumnjivo je Milanski edikt, mada njegovi tvorci i potpisnici, Konstantin i Licinije, toga verovatno nisu bili svesni.

…ulaz u tvrđavu;…

…spomenik Konstantinu u Jorku, gde je izvikan za cara

Car Konstantin veliki

ISTORIJSKI ZNAČAJ: Bitka na mostu u carstvo;…

…i mapa carstva

SPOMENIK: Konstantin i majka mu, prva globalna trgovkinja relikvijama