Tu se nacionalne istoriografije ne slažu, bar ne na način kako se istoriografije slažu po pitanju Drugog svetskog rata.
Engleska istoriografija kao početak Velikog rata beleži nemački napad na Belgiju koji se dogodio nakon fijaska Austrougarske vojne kampanje u Srbiji. To znači da je Austrougarski napad na Srbiju kod zapadnih saveznika posmatran kao izolovani regionalni incident u kome jedno veliko evropsko carstvo „legitimno uvodi red i disciplinu u susednoj državi“ koja je daleko od Atlantika, a i fizički ne dodiruje Mediteran. Znači da nije bilo vredno zbog jedne Srbije zaratiti. Tako bi se i završilo da Austrougarska komanda nije potcenila ljudski faktor i umeće komandovanja srpskih vojnih komandanata. Skloni smo da Cersku u Kolubarsku bitku beležimo kao dve prve pobede zapadnih saveznika. Skloniji sam tumačenju da su te dve bitke bile prva dva poraza Centralnih sila. Ali zadržimo se ipak na tome da se radilo o fijasku Austrougarske koja je platila danak svojoj politici negativne selekcije kadrova, kompleksnoj dekadentnosti i truleži u dvorskim krugovima i birokratiji.
Nemački napad na Belgiju bio je za Engleze nešto sasvim drugo. Tu se Engleska osetila ugroženom i bila je prinuđena da Nemačkoj objavi rat – za nju to i jeste bio početak Velikog rata, ali tu teško da je povod mogao da bude Sarajevski atentat. Kako bilo, Srbija je bila implementirana u saveznički blok tek nakon što je Rusija svoje učešće u Velikom ratu uslovila time da se pruži pomoć Srbiji. Praktično uključenje Srbije u saveznički blok dogodio se onda kada se Srpska vojska povlačila ka jugu i preko Albanije izašla na more, odakle su saveznici srpsku vojsku prebacili na Krf i u Severnu Afriku.
Prema tome, teško da možemo Sarajevski atentat smatrati čak i povodom za izbijanje Velikog rata.
Stogodišnjica Sarajevskog atentata bi trebalo da bude idealna prilika da se srpski i austrijski istoričari udruže u istraživanju stvarne pozadine atentata i dođu do zajedničkog stava. Sva je prilika da je i u austrougarskim vojnim, obaveštajnim i birokratskim krugovima bilo ljudi kojima je odgovaralo da se ne reaguje adekvatno obaveštajnim saznanjima. Poznato je da je Orson Vels svojevremeno odustao od velikog filmskog projekta o Sarajevskom atentatu, nakon što je istražio dokumenta u Bečkom arhivu. Saznanja do kojih je tada Orson Vels došao nisu bila u skladu sa dotadašnjim tumačenjem atentata i sa očekivanom filmskom porukom od strane tadašnje Jugoslavije. Prokomentarisao je da su nadvojvodu Ferdinanda ubili zapravo Austrijanci.
Taj zajednički rad na rasvetljavanju ovog slučaja svakako bi ishodovalo pomirenju kojem teži Evropa. Međutim, pomirenje se ne stvara u traženju dežurnog krivca za sukobe velikih, već stvarnim sagledavanjem svih manipulacija i nesporazuma koji su se događali u prošlosti.
