Kad je Beograd stvarno bio na vodi

Rečne obale Beograda su nekad bile granične obale. Ali ova granica je spajala Beograd direktno sa Evropom. Sa obala se išlo pravo u nju, to jest ona je dopirala vrlo direktno do Dorćola, Kalemegdana i Savamale, usecajući se u grad do Terazija. I oko toga nije moglo biti nekog nesporazuma – na obali Dunava si morao razmišljati o evropskim zakonima ako si želeo da loviš i prodaješ ribu, te od nje održavaš život oko sebe, naposle svoju porodicu. I da nisi hteo, najveća evropska reka ti je svakodnevno kucala na vrata, a ponekad ti i plavila kuću. Koliko je njeno veliko, tiho prisustvo bilo deo svakodnevice grada, znaju svi stanovnici Dorćola, čije podrume on i danas povremeno potapa, ponekad i u sušnim mesecima, sa logikom koju samo Dunav poznaje.

Vode je uvek bilo dosta, pa i previše, ali ribolov nije bio zanimanje za svakog. Mada svuda piše da su prve zabeležene naseobine u ovom delu sveta svakako bile one koje su sagradili ribari pre 7000 godina, nekako u svesti savremenih Beograđana nema činjenice da je rečna riba na veliko lovljena u Dunavu, na sve strane oko Velikog ratnog ostrva i na drugoj strani kod Kožare i Jojkića kanala, nije poznato da se njom trgovalo na sever do Novog Sada i na istok do Đerdapske klisure, nije poznato da smo pre gradnje tamošnje brane imali morunu i jesetru kao mogući ulov u vodama Beograda, kao i da se kod nas od ikre tih riba proizvodila širom sveta cenjena autohtona vrsta kavijara.

Izložba Dušice Bojić, otvorena do 15. marta u Muzeju istorije Srbije, govori nam o zajednici ljudi koji su, ne tako davno, činili jedinstvenu grupaciju u Beogradu i bili važan deo njegove tradicije – ljude koji su živeli od reke. Ova priča je ispričana kroz rekonstrukciju jedne porodične priče, jednako kao i kroz rekonstrukciju ambijenta u kome su alasi živeli i radili, dajući neočekivanu toplotu i privatan uvid u život koji je postojao na obali Dunava. Dobar deo postavke se zasniva na porodičnoj zaostavštini Bogdanović–Ambrozić, koju je sakupio i sačuvao moj otac Đorđe Ambrozić – ispostavilo se da su jedino njegove zabeleške i svest o značaju tih predmeta sačuvale čitav mikrokosmos u kome su obitavali Beograđani između dva rata.

Na ovoj izložbi ćete naći, kao jednako važne, mreže i čamce, fenjere i ispolce, te preparirane ribe, ali i olovne vojnike i tvrđavu od gipsa kojima su se deca igrala, poslednji pazar iz porodične ribarnice, od 5. aprila 1941, kao i posebno dirljivu žensku torbicu sa karminom i pudrijerom koju moja baka nije zaboravila da ponese iz kuće u trenutku kad je susednu zgradu 6. aprila pogodila bomba, te je u požaru stradao ceo blok zgrada u današnjoj ulici Mike Alasa oko broja 24 (nekada Banatska).

Moderna koncepcija izloženog uvodi nas polako u svet u kome možete gotovo fizički osetiti i omirisati kako je to bilo živeti u ribarskom domaćinstvu pred sam Drugi svetski rat. Ona je po tome jedinstvena i unosi mnoge novosti u razumevanje istorije Beograda – čak i za pomenute olovne vojnike stručnjaci nisu znali da su proizvođeni kod nas pre rata, a kroz izložene dokumente zadruge koji su sad prvi put dostupni javnosti, ona nam istovremeno otkriva način uređenja alaske zajednice i njenu solidarnost pod najtežim okolnostima, siromašnu svakodnevicu i stalnu nadu u bolje, vrlo mešovitog stanovništva tadašnjeg Dorćola.

TERMOPILE U DUNAVSKOJ ULICI: Beogradska dunavska obala je – kao granica sa drugim svetovima – u oba rata imala svoju važnu ulogu, epizodiste i junake.

Velika pogibija na graničnoj obali ostala je u sećanju samo zahvaljujući kultu majora Gavrilovića, koji je 6–7. oktobra 1915. predvodio u juriš poslednje uniformisane ljude koje je mogao da nađe na Dorćolu. Porodična sećanja prababe Angeline Bogdanović govore nam da je kafana „Jasenica“ bila štab, poslednje uporište i previjalište te jedinice sastavljene od trećepozivaca, policajaca, dobrovoljaca, svih u raznolikim uniformama, a koji su tog popodneva imali „razbiti svojim bajonetima“ tek iskrcale austrijske vojnike, ukopane na majušnom mostobranu na potezu od današnjeg bazena 25. maj do Marine. Poslednja borba je bila tako ogorčena da i danas u podvožnjaku kojim se iz Tadeuša Košćuška izlazi na Dunav, stoji posebna ploča kao uspomena na činjenicu kako su posle rata otkopane kosti bile tako izmešane da niko nije mogao da razlikuje jedne vojnike od drugih. Kafane su i pre i posle bile previjališta u kome se istakao zatečeni ženski svet, pa su njihova sećanja često jedina sećanja koja su nam ostala posle Prvog rata.

Naime, okupacija Beograda u Prvom svetskom ratu nije poglavlje naše istorije o kome se uopšte priča. Bilo bi lepo da se varamo, ali nema naznaka da se trenutno neko posebno bavi životom i očiglednim stradanjem civilnog stanovništva u godinama austrougarske okupacije, prilikom stogodišnjice ovih dešavanja. Iz grada je, izgleda, izbegla polovina stanovnika, dokumentacija srpskih vlasti je uništena ili razvučena, a nova, okupaciona, verovatno odneta kasnije u Beč, ali je niko i ne traži. Još jednom se pokazuje da nam je od sve priče o istoriji najmanje važna istorijska građa i činjenice – one se, naime, ne daju prežvakavati i menjati pričom.

Porodična sećanja nam opet govore da je artiljerijskim bombardovanjem teško oštećen grad (a naročito deo oko Dunava), u to vreme stradao od gladi, da je bio opasan strogim kontrolama na svakom ulaznom putu, i da se bez pretresanja nije u njega moglo ući, ali ni izaći, te da se u to vreme streljalo za svaki pokušaj šverca, naročito soli ili bakarnih posuda. U Srbiji je tokom austrougarske okupacije kao pismo u upotrebi bila latinica, koja je bila na svakom ćošku na javnim zgradama, što je veoma uočljivo na malom broju fotografija iz tog perioda… U okupaciji su se vojske razlikovale – nisu bile ideološki razdražene kao u Drugom ratu, i – po svedočenju kojeg se lično sećam – nemački vojnici su bili rezervisani i relativno korektni prema civilnom stanovništvu, dok je austrougarska vojska bila na mnogo gorem glasu…

NEKI DRUGI NEMCI: U Drugom ratu u grad, pa i na reku, došli su neki drugi Nemci, sa kojima se nije moglo razgovarati – pa ipak se jedan izdvojio u porodičnim sećanjima. Po priči koju niko nije imao razloga da izmisli, jedan od oficira koji su upravljali rečnom policijom (wasser polizei), po imenu Tisen, redovno je dolazio u posetu alasima u Ribarsko gazdinstvo na obali kod tadašnjeg Đačkog kupatila (danas bazen „Milan Gale Muškatirović“, pre toga „25. maj“). Imao je običaj da tu ruča, a potom popriča o stanju na obali sa alasima, što nije ništa bilo neobično za policajca, sve dok jednom nije uvijeno signalizirao kako se sprema neka racija, rečima: „gospodine Bogdanoviću, ne bih večeras spavao kući, da sam na vašem mestu – lepa je noć, izađite negde“. Ribari su potom navikli na ovakve informacije od Tisena, već su znali da onda treba prvo skloniti sebe, ali i sve ono što ne treba tu da se nađe – s obzirom da su neki, uključujući pradedu Dragoljuba Bogdanovića, krili Jevreje, ili prevozili preko reke pripadnike oslobodilačkog pokreta, bilo je jasno šta takva pravovremena informacija znači. Isti oficir pomagao je zajednici preko potrebnim dozvolama i mnogobrojnim papirima koji su omogućavali ulov ribe na ušću Save u Dunav, što je tad bila razmeđa Nemačke, Srbije i Hrvatske. Ti papiri su značili život za mnogo ribarskih porodica, ali i Beograđana, koji su u ono vreme imali i te kako uobičajenu naviku da jedu rečnu ribu, posebno oni malo slabijeg imovnog stanja, a u ratna vremena su to bili skoro svi.

Rat kakav je, prevrtljiv, pa se brzo sve preokrenulo, i na kraju su se Rusi i partizani našli na reci u oslobađajućem talasu što je prešao preko Beograda u jesen 1944. Pomenuti Tisen se u ključnim oktobarskim momentima odmetnuo od vojske i došao kod svojih ribara, koji su ga kao dokazanog prijatelja sakrili i čuvali oko dve sedmice. Potom se nemački policijski oficir sam predao narodnim vlastima koje su počele da se konsoliduju i ne primenjuju olako pravdu pobednika. Na kraju je odslužio svoje u zatvoru kao ratni zarobljenik, ribari su svedočili njemu u prilog, pa se sredinom pedesetih vratio srećno kući, u rodni Esen, odakle je alasima poslao pismo (ili je to bila razglednica) zahvalnosti.

KAUBOJI REČNIH TOKOVA: Beogradska alaska zajednica je između dva rata stekla poziciju u društvu koja je podrazumevala da se kao esnaf tretira na najvišem nivou, da budu konsultovana od strane beogradskih vlasti za sve stvari koje su se ticale uređenja odnosa na vodama, da snabdevaju dvor ribom, da izdaju majstorska pisma i primaju u esnaf. I u najbogatijim porodicama rečna riba je znala da se nađe na trpezi mimo postova, a slava Ribarske zadruge bila je događaj na kog su dolazili lokalni političari željni vidljivosti.

Stisnuta na malom prostoru Dorćola i Jalije, ova autentično multikulturna zajednica živela je u skladu sa zahtevima koje nalaže priroda. U svako doba dana bilo je nečeg da se radi oko čamaca i vode, a saznanja o životnim ciklusima različitih riba prenosila su se kao najveća naučna saznanja. Praćenje prirode i njenih promena bilo je uslov za opstanak, pa se podrazumevalo da se nacionalnost i poreklo pojedinih ribara nisu doživljavali kao presudno bitna informacija – naročito kad se izlazi noću na Dunav, ili ako se prati ponašanje ribe, ili ako se plete mreža, ili ako treba preneti ulov na pijacu, pripremiti ga i prodati ga građanima, da bi se zaradilo za dalje. Ova znanja bila su starija od bilo kog naroda ili etničke grupe i bila su, sama po sebi, opšte dobro, a saradnja na reci bila je jedini zakon koji je važio za sve.

Ovi kauboji rečnih tokova, naši mali Korto Maltežani raznih nacionalnosti, ali istog poverenja u veliku dunavsku vodu, špartali su njenim tokom gore-dole i znali sve i svakog na njoj. Zato su sve vlasti htele da imaju razumevanje sa tom zajednicom koja je živela u snažnom dosluhu sa prirodom, pa su pre Prvog i između dva rata alasi imali svoje tako posebno, uvaženo mesto u građanskom Beogradu. O tome govore Mika Alas u svojim sećanjima, o tome govori obitavanje Đorđa Karađorđevića među ribarima na Dunavu. O tome jednako govore pozivi najuglednijim alasima na dvorske slavske balove, kao i osnivanje posebnog odeljenje za ribarstvo u Ministarstvu poljoprivrede u kome je uvek bilo predstavnika zajednice, ali i mnogobrojni recepti za pripremu rečne ribe, od koje ćete neke naći u izuzetnoj monografiji što prati izložbu „Dunavski alasi“ (izdanje je sa uspehom sastavila Dušica Bojić, uz mog brata Dejana Ambrozića i ostale članove porodice).

DUNAVSKE SUDBINE: Verovatno su u posleratnom periodu zato beogradski alasi plaćali mnogostruki danak – sa jedne strane neizbežna modernizacija donela je u reku sve moguće proizvode teške industrije, pa su iz nje potpuno nestale neke vrste riba, rakovi i školjke, koji žive samo u čistoj vodi, kakva je ona bila pre Drugog rata. Sa druge strane, ekspresna kolektivizacija je donela i neodgovornost za imovinu, pa se od imetka Ribarske zadruge razvuklo sve što se moglo razvući. Sa treće strane, stalan život na reci činio je alase nedostižnim i neuhvatljivim bićima za sve one koji su zamišljali da se život može kontrolisati, i slutimo da su se neke sile trudile da poseku ekonomske korene te zajednice, samo da se ne bi otrgla u potpunosti sistemu nadgledanja svega, koji se upravo gradio. Velika beogradska dunavska ribarska zajednica, pravi naslednik duge tradicije ribarenja na ovom mestu, bila je predviđena da propadne, jer se nije mogla uklopiti u svet u kome je kontrola bila jedina reč sa težinom.

Za ljude koji su stalno živeli napolju i koji su pod nogama više imali nemirnu reku nego čvrsto tlo, sloboda čoveku pripada rođenjem, a za dostojanstvo se bori svaki dan. Za one koji su na reku tad došli sa strane, sloboda je pripadala onome kome je oni daju, a dostojanstvo nikome. Samo se po sebi razume, da ih je postojanje nečega kao što je slobodna ribarska zajednica moglo samo vređati.

DORĆOLSKE SUDBINE: Konačno, Dorćol sa svojim hroničnim siromaštvom koje je tako efikasno zbližavalo ljude, kao pozadina i pratilac svih zbivanja na reci, imao je i još uvek ima sudbinu koja je za ostatak Beograda primer upornog opstajanja. Na ovoj izložbi po prvi put imamo priliku da vidimo fotografije koje su nastale pre rušenja dobrog dela njegovog starog tkiva, uglavnom tokom 1979. U konceptualnoj akciji, sa bratom sam pratio našeg oca od ćoška do ćoška svih ulica na Dorćolu, fotografišući na sve četiri strane, pokušavajući da sačuvamo ono za šta smo znali da nestaje na naše oči, bez želje gradskih zvaničnika da sačuvaju makar kakvu uspomenu na naš kraj. Te slike su po prvi put u celini objavljene u monografiji izložbe, i predstavljaju poslednji trag čitavih nestalih kvartova.

Bolje nismo ni mogli očekivati, jer je građevinsko zemljište tako blizu centra samo po sebi moralo biti primamljiv cilj za izgradnju solitera, čak i na vodoplavnom području. U to doba, Dorćol je još bio uvek na lošem glasu, često smatran ružnim i prljavim, daleko od današnjeg lažnog fancy šmeka koji ga prati – no stvar se drastično okrenula posle izgradnje novih naselja po njegovim obodima, kao i posle knjige Svetlane Velmar Janković, čija je romantična mističnost bez veze sa pravim Dorćolom, tako lepo najavila nacionalni romantizam srpskih osamdesetih. Potom su dilerske devedesete dovele do otvaranja serije kafića kao baza za razne posliće, duž do tad spokojem prožete Strahinića Bana, a tako blizu Francuske ulice i Bajlonijeve pijace, gde su se transakcije odvijale. Što se sve na kraju završilo rapidnim povećanjem cene stambenih kvadrata na Dorćolu, u čemu prosto mora biti neke veze sa nacionalnim romantizmom…

NEZABORAV: Priča o beogradskim alasima i njihovom nestanku istovremeno je i priča o nestanku građanskog Beograda, koji je između dva svetska rada tako žudno jurio ka modernizaciji i prosvećenijem razmišljanju, na jedan drugačiji način od onog koji nam se kasnije desio. Sav potencijal, lepota i moguće dileme jedne drugačije modernizacije Srbije, postaju opipljivi i jasno vidljivi tek kad zavirite u domove ljudi koji su je sanjali, slali decu u bolje škole, pravili vrlo praktične planove za sutra.

Pravo pitanje je zašto je jedan svet morao da nestane, i postoje mnoge teorije šta je konačno dovelo do njegovog kraja – svaka priča je drugačija, pa recimo, uprkos pokušaju pred sam Drugi rat, beogradski alasi nisu uspeli da organizuju ribnjake, koji bi im obezbedili o poslovno planiranje tokom cele godine, usled spleta nepovoljnih okolnosti vezanih za isušivanje područja sa druge strane reke, ka današnjoj Borči i Pančevu. Okolnosti su uopšte postajale nepovoljne za lovce i zanatlije u svetu koji se sve više zasnivao na serijskoj proizvodnji i političkoj kontroli.

A možda sve to i nema neke veze, možda je reka jednostavno morala da odnese sa sobom jednu zajednicu, jer je naprosto došlo vreme za još jednu veliku promenu na obali Dunava.

Na Dunavu ulovljena jesetra, 1910.

Ivan Ambrozić na čamcu, 1936.

DUNAVSKI ALASI: Izložba u Muzeju istorije Srbije foto: ivan šepić

Ribarska slava, 1938.

Ivan Ambrozić i Đurica ispred Ribarske zadruge

Riblja čorba na osvećenju doma, 1936.