Juriš puževa

U oktobru prošle godine, beogradska firma Alimenti naturali, sklopila je ugovor sa Međunarodnim institutom za helikokulturu iz Italije, po kome ova firma, jedina u regionu, ima pravo na transfer jedinstvene tehnologije za farmerski uzgoj puževa. Od tada, samo na teritoriji Srbije i Crne Gore osnovano je oko 140 farmi puževa, a ova firma posluje i sa kooperantima iz Republike Srpske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Rumunije. Pri tom potpisano je još oko sedam stotina ugovora, tako da uskoro treba očekivati i još toliko novih farmi. U Srbiji do sada uopšte nije bilo farmi puževa, već su oni prikupljani iz prirode. Međutim, Ministarstvo za zaštitu životne sredine postavilo je ograničenja koja se odnose na dozvoljenu količinu puževa prikupljenih na ovaj način, što je još jedna okolnost koja ide u korist farmerskom uzgoju. Kako, u razgovoru za „Vreme“, kaže Radomir Mandić, generalni direktor firme Alimenti naturali, na svetskom tržištu su više cenjeni puževi odgojeni na farmama, pošto su gajeni na isti način, te su samim tim, jednakog kvaliteta.

PENZIONERI I PUŽEVI: Farmerski uzgoj puževa deluje kao posao iz snova. Ulaganja su relativno mala, kada se uporede sa garantovanim prihodom, nije potreban veliki fizički napor, a rok trajanja farme je oko dvadeset godina. Prema Mandićevim rečima, za održavanje farme od jednog hektara dovoljan je jedan čovek, i to ne nužno u punoj fizičkoj snazi, pa tako ovaj posao mogu da rade i penzioneri. Čak je i sam postupak berbe vrlo jednostavan, jer i za njega postoji odgovarajuća tehnologija. Naime, puževe jako privlači beli pakpapir, što je iskorišćeno kako bi se olakšalo njihovo prikupljanje. Cela umetnost je u tome što se svuda po farmi postave listovi papira na koje dođu puževi, a onda se ti listovi jednostavno pokupe.

Željko Jovanović, mašinski inženjer iz Zemun Polja, jedan je od onih koji su se od ovog proleća odvažili i upustili u ovaj biznis. Na iznajmljenoj njivi od oko dvadeset ari, on je postavio farmu i na nju naselio matično jato od 15.000 jedinki. S obzirom na to da svaki puž daje dvadeset novih, očekivani prinos sa Jovanovićeve farme je između tri i četiri tone. Za posao sa puževima čuo je sasvim slučajno, preko medija.

Najmanja površina farme za koju Alimenti naturali sklapa ugovore sa kooperantima je dvadeset ari. Za ovoliku farmu početna ulaganja su oko 5000 evra. Ulaganja se odnose na nabavku potrebne zaštitne ograde, mrežica za ograđivanje leja, matično jato puževa i pripremu zemljišta na kome je planirana farma. Značajan je podatak i to da se prve godine ne može ostvariti nikakav prihod, budući da puževi još nisu zreli za berbu. Međutim, već druge godine sa svakog kvadratnog metra farme prikupi se bar kilogram puževa. Pri tome, na centralnoj evropskoj berzi puževa, koja se nalazi u Parizu, cena jednog kilograma ovih mekušaca kreće se između tri i pet evra. Dobra stvar je i to što u nastavku procesa proizvodnje novčana ulaganja gotovo da nisu potrebna. S obzirom na to da je broj zainteresovanih za uzgajanje puževa veliki, nužno se nameće pitanje koliko farmi naš region može da izdrži, a da konkurencija ne bude velika, to jest da svi mogu dobro da zarade. Radomir Mandić kaže da se samo u Parizu godišnje iskoristi količina puževa sa površine od oko hiljadu hektara, dok je ukupna površina farmi sa kojima Alimenti naturali ima potpisane ugovore, tek oko 144 hektara. „Opasnosti od hiperprodukcije nema“, dodaje Mandić, „a, što je najvažnije, Evropska unija je Institutu za helikokulturu dala garancije da u narednih dvadeset godina neće utvrđivati kontingente za farmerski proizvedene puževe. Dakle, sve što se proizvede na farmama može se plasirati na evropsko tržište, a tu su još i tržište Kanade, Amerike, Australije, Japana …“

DINjA, LUBENICA, KRASTAVAC: Pošto puževima odgovara vlažan teren, farme je najbolje postavljati na njivama koje su u blizini potoka, reka ili bara. Takođe je neophodan i dobar sistem za navodnjavanje, i to na principu veštačke kiše. Da bi puževi mogli da se hrane na odgovarajući način, cela farma mora da bude zasejana bilo kojom biljkom iz porodice kupusa, s tim što je Institut za helikokulturu proizveo seme hibrida blitve i kupusne uljane repice koji je najpogodniji za ishranu puževa. Dopunska hrana za puževe sa farmi je uglavnom šargarepa ili suncokret, mada vole i lubenice, krastavce, dinje i uopšte, sve što sadrži dosta vode.

Među novopečenim farmerima česte su nedoumice i dileme oko toga kako treba postupati u određenoj fazi proizvodnje. Kako kaže Mandić, stručnjaci firme Alimenti naturali po ugovoru imaju obavezu da tri ili četiri puta godišnje obilaze farme i daju stručne savete ali, s obzirom na to da naši farmeri još nemaju iskustva, oni to čine i češće.

Puževi se ne koriste samo u ishrani, već značajno mesto zauzimaju u farmaciji, medicini i kozmetičkoj industriji. Bez obzira na to za šta će biti upotrebljeni, na svetskom tržištu zastupljene su tri vrste puža: vinogradarski, šumski i mediteranski. Sve tri vrste mogu se sa dosta uspeha gajiti kod nas.

INSPEKCIJA: Glavni problem za one koji bi želeli da se bave farmerskim gajenjem puževa jeste kako nabaviti novac. Za sada, ni jedna banka ne daje kredite, a preduzeće Alimenti naturali je svoj program predstavilo Fondu za razvoj Republike Srbije, gde su, po Mandićevim rečima, dobili obećanja da će Fond kreditirati farmere. „Međutim, do sada nisu doneli nikakvu odluku. Što se tiče kreditiranja od strane banaka, i one čekaju Fond, tako da ni sa te strane nema ničega“, kaže Mandić. Kada je reč o generalnom odnosu države prema uzgoju puževa, on kaže: „Mi u Alimenti naturali smo, u najmanju ruku – začuđeni. Malo je čudna ta indiferentnost nadležnih institucija, koje ne pokazuju interesovanje čak ni da se detaljnije upoznaju sa ovom proizvodnjom, a kamoli da je podrže i podstaknu. To je prosto neverovatno, s obzirom na to da se radi o veoma traženom proizvodu na teritoriji Evropske unije i koji, uz to, ima garantovan plasman.“ Mandić dodaje da je sve što je potrebno zapravo mala pomoć u vidu kredita za građane, kao i to da se predstavnici resornih ministarstava, a to su Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo za zaštitu životne sredine, bolje upoznaju sa procesom proizvodnje. „Mi smo pokušali da skrenemo pažnju na to, obijali smo pragove, a rezultat svega je bio da smo dobili pojačanu inspekcijsku kontrolu“, završava Mandić. Ovakav odnos još više iznenađuje ako se ima u vidu to da Institut za helikokulturu ima tradiciju dugu preko trideset godina i preko sedam hiljada farmi u Italiji, koja baš i nije daleko. Osim toga, naše podneblje je izuzetno zahvalno za gajenje vinogradarskog puža, koji je ovde autohtona vrsta.