Između siromaštva i bolesti

Svetlana ima 82 godine. Živi sama u svom stanu na Vračaru, u Beogradu, dva njena sina su u inostranstvu. Pre četiri godine je pala na ulici i polomila ruku, koju od tada teško pokreće. Vreme uglavnom provodi u stanu, puno čita, odlazi do pijace kada može. „Zimi je naročito teško, one nove ploče koje su stavili na Kalenić pijaci su tako klizave.“ Kaže da nikada nije razmišljala o odlasku u starački dom. „Živim u ovom stanu 52 godine, moje uspomene i sećanja su tu, ne bih mogla da se odvojim od njih. Mada je teško kada ne možeš sam više da radiš u kući, kada ne možeš bez nečije pomoći.“

Samo u Beogradu živi 350.000 ljudi starijih od 60 godina, a prema podacima Gerontološkog centra više od 35 odsto starih lica žive sami. Ni u ostatku Srbije situacija nije mnogo drugačija. Povodom svetskog Dana starih, 1. oktobra, objavljeni su podaci koji kažu da je Srbija sa 15,7 odsto starog stanovništva četvrta u svetu po broju stanovnika starijih od 65 godina. Oko 300.000 starih ljudi u celoj Srbiji svakodnevno zavisi od tuđe nege i pomoći pri zadovoljavanju osnovnih potreba.

STRATEGIJA I REALNOST: Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić je povodom Dana starih rekao da Srbija mora da inovira i prilagodi novim realnostima Nacionalnu strategiju o starima, donetu pre tri godine, i da izađe u susret realnim potrebama starijih građana. Prošle godine, istim povodom, Ljajić je izjavio da se država ne brine dovoljno o starijoj populaciji i da se njihov položaj nije mnogo poboljšao i pored donošenja Strategije.

Većina starih osoba u Srbiji je u teškom materijalnom položaju. Čak četvrtina starih živi sa primanjima nižim i od granice siromaštva koja iznosi 8800 dinara. Procene su da 100.000 starih nema redovna primanja i podršku porodice, a u najtežem položaju su oni koji žive u seoskim područjima gde su službe socijalne zaštite slabije razvijene. Pratilac starosti su i bolesti i psihički problemi. Depresija je česta posledica usamljenosti i situacije u kojoj stari ne mogu više da rade i da se brinu o sebi.

Postoje brojni programi pomoći starijima, a najviše ih je sigurno u glavnom gradu. Preko 2000 sugrađana koristi usluge gerontodomaćica u okviru programa „Pomoć u kući“ Gerontološkog centra Beograda. Takvih domaćica je u Beogradu 667. Jedna domaćica svakog radnog dana pruža usluge za tri klijenta, po dva sata dnevno. Ona im sprema stan, hranu, brine o njihovoj ličnoj higijeni, lekovima i odlasku kod lekara, plaćanju računa. Na pomoć gerontoslužbe mogu da računaju bolesni i teško pokretni, koji nemaju nijednog člana domaćinstva koji bi im pomagao. Zahtev se podnosi Centru za socijalni rad u opštini stanovanja, mesečni izdatak korisnika iznosi 1100 dinara, a korisnici čija su primanja ispod minimalnog nivoa ovu uslugu ne plaćaju ili je plaćaju delimično. Trenutno u Beogradu nedostaje 289 gerontodomaćica, na listi čekanja nalazi se 866 korisnika. Osim Beograda, i mnogi drugi gradovi u Srbiji uveli su ovaj vid pomoći starima, poput Mladenovca, Jagodine, Niša, Pirota.

Svetlana je korisnik programa „Podrška i pomoć za vračarske seniore“ koji je opština Vračar, sa 27,6 odsto lica starijih od 65 godina „najstarija“ u Beogradu, pokrenula prošle godine. To je projekat besplatne pomoći za sugrađane koji u ovoj opštini žive sami, stariji su od 65 godina, bolesni su i teško pokretni, imaju male penzije. Aleksandar Jovanović, pomoćnik predsednika opštine, kaže da se za program još na početku zainteresovalo više od sto starih lica. Opština je za taj projekat dobila pomoć od Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Zaposleno je 15 žena različitih struka, do tada nezaposlenih, koje su se prekvalifikovale uz veliku pomoć Gerontološkog centra Beograda. Program je trajao skoro godinu dana, završio se jer su prestali izvori finansiranja. „Stizala su brojna pisma podrške, neke žene su nastavile da obilaze korisnike i posle kraja projekta“, kaže Jovanović. „Opština će sada od oktobra do aprila, u najtežem periodu godine za stare, sama finansirati program, a potrudićemo se da nađemo sredstva i za kasniji produžetak projekta. Ponosni smo na korisnike koji su sami predložili da se dnevna poseta skrati sa dva sata na sat i po da bi više ljudi moglo da koristi usluge gerontodomaćica, predložili su sami i uvođenje dobrovoljne participacije da bi se više ljudi uključilo. U ovom projektu imamo dobru saradnju sa Gerontološkim centrom i centrima za socijalni rad, kao i sa Domom zdravlja Vračar, u čijim prostorijama rade koordinatori programa.“

Svetlana kaže da više ne može da zamisli život bez Stanke Spasojević, svoje gerontodomaćice. Pored toga što Stanka sve u kući stigne da uradi za dva sata, jedna od najvažnijih stvari, slažu se i Stanka i Svetlana, jeste što stari ljudi znaju da će doći neko sa kim mogu i da popričaju, a to je nešto što im najčešće nedostaje.

DOMOVI I KLUBOVI: Brankica Jovanović, direktorka Gerontološkog centra Beograda, za „Vreme“ kaže da u okviru Gerontološkog centra postoje četiri doma za stare sa 1200 korisnika. „Nekada je bila katastrofa živeti u domu za stare, sada je situacija mnogo bolja. Svi kapaciteti su popunjeni, a najveće interesovanje je za smeštaj zavisnih bolesnika. Pored smeštaja i obroka, korisnicima domova su na raspolaganju i lekarske usluge, radna i fizikalna terapija, kulturno-zabavni život, bioskopske predstave, a jednom nedeljno organizuju se i izleti. Postoji spisak koji se ne bi mogao nazvati spisak čekanja, čeka se najčešće kada neko izrazi želju da bude u domu koji je u tom trenutku popunjen.“

U Srbiji postoji 38 registrovanih državnih domova za stare, kao i 25 gerontoloških centara, sedam domova za stare i penzionere i šest domskih odeljenja pri centrima za socijalni rad. Veliki je broj i privatnih domova za stare, više od 50, ali smeštaj u njima mogu sebi da obezbede samo oni sa dubljim džepom, jer se cene kreću – zavisno od kvaliteta smeštaja, vrste nege i želje korisnika – od 500 do 1000, čak i do 2500 evra mesečno. U državnim domovima za stare cena smeštaja je od 21.500 do 36.500 dinara. Otvaranje privatnih domova za stare je u ekspanziji, jer postojeći kapaciteti očigledno ne zadovoljavaju rastuće potrebe.

Poslovna jedinica „Dnevni centri i klubovi“ Gerontološkog centra Beograd, pored programa pomoći u kući, vaninstitucionalnu zaštitu pruža i kroz 20 dnevnih centara i klubova na teritoriji grada. U tim klubovima, korisnici u dnevnom boravku imaju svakodnevna druženja, uz razne sekcije, radionice, čitanje štampe, praćenje TV programa. Otvorena zaštita podrazumeva i ishranu, raznošenje hrane u stanove korisnika, pranje, sušenje, peglanje veša, kupanje korisnika… Usluge gerontodomaćica, dnevnih centara, klubova i staračkih domova u Beogradu, prema podacima Gradskog centra za socijalni rad i Sekretarijata za socijalnu zaštitu, koristi više od 10.700 starih sugrađana u 13 beogradskih opština.

Brankica Jovanović kaže da je očigledno da se proces starenja stanovništva nastavlja i da je sve veća potreba za različitim uslugama. Ona misli da je potrebno i više usluga i više onih koji pružaju usluge, i da se na tome radi na nivou države. „Potrebno je sve više razvijati centre za dnevni boravak starih, Francuzi imaju ‘psihologa u kući’, nekada je našim korisnicima potreban razgovor i neko za priču, potrebno je uključiti više volontera, sprečavati diskriminaciju starih, obučiti ih novim tehnologijama kao što je korišćenje automata za novac – to su sitne stvari koje ne zahtevaju velika finansijska sredstva,“ smatra Jovanovićeva.

U Beogradu se ne oseća, ili bar ne primećuje u tolikoj meri problem starih koliko u gradovima u južnoj i istočnoj Srbiji. Kao najstarije opštine u Srbiji se izdvajaju Knjaževac, Babušnica, Svrljig, Gadžin Han i Crna Trava, u kojima je broj starijih od 60 godina dva do tri puta veći od broja mladih do 20 godina.

Najveći problem ipak imaju staračka domaćinstva u selima, naročito u planinskim krajevima. Istina, moglo bi se reći da se u tim sredinama više održala solidarnost porodica i komšija, ali to najčešće nije dovoljno. Milan (83) i Kosa (82) su svoj zaseok na padinama Tare napustili prošle godine i preselili se kod sinova u Užice. „Od kada se žena razbolela i ostala nepokretna, ima tome pet godina, još teže je bilo, mada ni pre toga nije bilo lako,“ priča Milan. „Deca su pomagala i dolazila koliko su mogla, ali do prodavnice ili do lekara ima deset kilometara, a tek kada sneg zapadne…Nemaš sa kim ni da progovoriš. Pomagale su se ove tri kuće u kojima je bilo ljudi, ali šta da radiš kada su svi u godinama i skršeni.“ Milan kaže da su ipak plakali kada su odlazili. „Jeste ovde u Užicu lakše, sve je tu, ali zatvorila se kuća, još malo pa će celo selo zapusteti. Ostale su još dve kuće, sa po jednim čovekom, a i to neće dugo.“