Istraživanje smrti

Neki naučnici su spremni da se suoče sa gotovo nerazumnim zadacima, na koje bi većina racionalnih osoba samo odmahnula rukom. Tako u Centru za istraživanje raka „Fred Hačinson“ u SAD, sad već svetski poznati biolog Mark Rot sa svojim timom izvodi nešto što gotovo liči na cirkusku tačku ili mađioničarski trik.

U njegovoj laboratoriji miševima se pod stakleno zvono naglo ubacuje izuzetno otrovni gas vodonik-sulfid. Izložene ovom istinskom Tanatosu među gasovima, pri koncentraciji od 80 ppm, životinje praktično umiru. Ne kreću se, ne dišu, temperatura im pada na 11 stepeni Celzijusa, a uređaji pokazuju da im je i srce stalo.

Većina istraživača bi laboratorijsku životinju u ovakvom stanju verovatno uhvatila za rep i bacila u korpu sa animalnim otpadom. Međutim, ovako ugušeni sisar nije ubijen. Kad mu se nekoliko sati kasnije vrati kiseonik, on će početi da mrda, udisaće i na kraju sasvim oživeti, kao da nikad nije proveo čitave sate u stanju smrti.

Stvar je prilično efektna. Čitav ogled sadrži onu enigmu i neočekivani obrt, kojih vrlo retko ima u skupim i sofisticiranim savremenim naučnim eksperimentima, a koji su u mladim danima tehnološke revolucije, u takozvanoj belle epoque, nagonili uzbuđenu publiku da se okuplja u ulici Hjuston u Njujorku da posmatra misteriozne oglede Nikole Tesle ili nova čuda elektriciteta u Menlo parku gde je javnost zasenjivao Tomas Edison.

TURN OFF/TURN ON: U Rotovom ogledu sve izgleda kao da je pomoću koncentrisanog otrova moguće prebaciti život u stand by režim i „isključiti“ ga na pet do šest sati, da bi se potom ponovo uključio bez ikakvih ćelijskih oštećenja. Time se otvaraju sasvim nove perspektive u vezi sa onim što bismo nazvali „mehanizmom umiranja“.

Rotovi eksperimenti otkrivaju jedno naizgled novo, zapanjujuće lice funkcionisanja metabolizma, ali ono u prirodi nije nepoznato. „Mnoge životinje pokazuju ono što mi nazivamo ‘metaboličkom fleksibilnošću’, što je sposobnost da se sasvim uspori disanje i rad srca, da bi kao rezultat ‘isključile sebe’ u odgovoru na fizički ili stres sredine“, objašnjava na svom sajtu Mark Rot.

Mnogi sisari, od veverica do medveda, u stanju su da pređu tokom zime u hibernaciju ili takozvanu estivaciju pri velikim vrućinama, a poznata je i takozvana embrionička dijapauza, zastoj u razvoju embriona koji se javlja kod 70 odsto sisara. I svi oni uspevaju da se zaustave i potom da se iznova pokrenu bez posledica.

„Naš cilj je da razumemo ovu fleksibilnost“, kaže Rot, koji je zapravo otišao znatno dalje od hibernacije i usporenja metabolizma, postavljajući pitanje da li je u određenim situacijama moguće sasvim isključiti živi organizam isto onako kao što svaki čas pomoću prekidača isključujemo televizor, računar, peglu ili šporet. I potom, što je mnogo izazovnije, ponovo ga uključiti? Rotovi ogledi pokazuju da jeste.

Mark Rot se ovim istraživanjima bavi od smrti svoje kćerke 1995. godine. Budući da su izgledne svakojake primene, nastavak ovih istraživanja trenutno finansira DARPA, američka vojna agencija za napredne istraživačke projekte, a Rot je osnovao kompaniju Ikaria da bi unapredio svoje otkriće. U međuvremenu, ono se našlo u Riplijevom „Verovali ili ne“, a o njemu je i televizija CNN nedavno prikazala film Nadmudrivanje smrti.

BOJNI OTROVI: Sve je počelo sa crvima nematodima koje je uspavljivao pomoću azota, a zatim je nastavio sa čitavim nizom sve složenijih životinjskih vrsta – vinskom mušicom drozofilom, žabama i ribama, sve do primene na miševima i pacovima.

„Otkrili smo da smo u stanju da veći broj raznih životinja stavimo u stanje suspendovane animacije u periodima od 24 sata ili duže, pomoću jedne osnovne tehnike – smanjivanjem koncentracije kiseonika“, objašnjava Rot, dodajući da je s vremenom otkrivao koji su gasovi najpogodniji za ovu vrstu gušenja posle koga se organizam oživljava. Osnovni zahtev je da to budu otrovi koji će sasvim zameniti kiseonik.

Isprva je koristio i ugljen-monoksid, poznat i opasan otrov koji mahom nastaje kao posledica sagorevanja. No, kao izuzetno pogodan pokazao se pre svega vodonik-sulfid (H2S), otrovni gas koji miriše izrazito neprijatno na pokvarena jaja i koji se prirodno javlja u blizini vulkana. U Prvom svetskom ratu u nekoliko navrata je korišćen kao bojni otrov, a u svojoj dugoj, trovačkoj karijeri bio je dobro poznat srednjovekovnim alhemičarima koji su ga nazivali sumpornom parom.

Prag osećaja čoveka na H2S je izuzetno nizak – njegov miris na pokvarena jaja može se osetiti pri koncentraciji u vazduhu od svega 0,0047 ppm, što je tako malo da se može uporediti sa jednom kapi u 50 buradi od po 200 litara vode. Samo desetak grama ovog gasa može da usmrti veliki broj ljudi, koji posle izvesnih koncentracija gube svaki osećaj mirisa, zatim vid i na kraju nastupa gušenje.

Danas se ovaj bojni otrov iz Prvog svetskog rata u manjim dozama oslobađa u petrohemijskoj industriji, a povremeno se u manjim dozama može osetiti i u obližnjem Pančevu. Osećajući njegov nepodnošljivi smrad, malo ko bi pomislio da takav gas omogućava da se izađe iz dance de la mort, kruga smrti koji, otkako je civilizacije, znatno oblikuje život i ljudsku kulturu.

MEHANIZAM SAMOUBISTVA: Međutim, mada Rotovi eksperimenti koriste izuzetno ubitačne otrove, oni nemaju ništa slično sa radovima opskurnog Grigorija Marjanovskog, mračnog sovjetskog doktora za otrove, budući da svi Rotovi zamorci nastavljaju da žive.

Šta se tu, zapravo, događa? Ako čovek, pacov ili bilo koji drugi živi organizam ne dobija kiseonik nekoliko minuta, njegova smrt je gotovo izvesna. Međutim, tokom uobičajenog gušenja i takozvane hipoksije, organizmi ne umiru zbog toga što nemaju dovoljno kiseonika, već zato što nastavljaju da ga sagorevaju. Smrt ne nastaje zbog samog nedostatka kiseonika, već zbog lančanog niza hemijskih reakcija koje uništavaju tkiva a do kojih dolazi čim nivo kiseonika opadne. Međutim, za to je potrebna neka količina kiseonika. A ako se on, pak, sasvim zameni nečim kao što je vodonik-sulfid, ćelije neće „raditi“, ali neće biti ni smrtonosnih oštećenja. Sve što treba je ponovo im dati kiseonik.

Uz razna metafizička pitanja koja ovo istraživanje pokreće, praktične mogućnosti su neverovatno brojne – bolesnici ili stradalnici u nesrećama mogli bi se „isključiti“ sve dok se ne dovedu do operacionih sala, a spisak primena je dug koliko i broj onih situacija gde bi se smrt mogla „zamrznuti“ dok se stvari ne poprave. Zamislivo je čak i da potencijalne samoubice odlože svoj život do nekih boljih, optimističnijih vremena.

Jedan od problema je kako metodu primeniti na krupne sisare i čoveka, a druga nevolja s kojom Rot sada pokušava da izađe na kraj jeste kako umesto gasa primenjivati sredstvo koje bi se moglo ubrizgati u venu. Izvesno je da Rotov eksperiment, gušenje životinje i potom, gotovo neshvatljivo, oživljavanje, ipak uspeva da nadmudri onog koga je tradicionalno gledano nemoguće prevariti.

Smrt za sada samo privremeno posećuje male sisare i druge životinje iz Rotove laboratorije, ne ostajući tu na stalnoj adresi. Međutim, otvoreno je pitanje šta se dešava kad ona zatraži svoje stanarsko pravo.